U „Sl. glasniku RS“, br. 47/13, od 29. maja 2013. godine objavljen je set poreskih zakona, od kojih Zakon o porezu na dohodak građana i Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje su stupili na snagu 30. maja 2013. godine.
Najvažnije novine u vezi sa ova dva zakona su sledeće:
smanjena je stopa poreza na zarade sa 12% na 10%;
povećan je neoporezivi iznos zarade sa 8.776 dinara na 11.000 dinara;
povećana je stopa doprinosa za PIO za zarade koja se plaća na teret zaposlenog sa 11% na 13% (stopa doprinosa za PIO na teret poslodavca ostala je nepromenjena 11%).
stopa doprinosa za PIO za ostala primanja (autorski ugovor, ugovor o delu itd.) povećana je sa 22% na 24%.
Isplatioci koji su do dana početka primene ovih zakona izvršili isplatu dela zarade, odnosno plate i naknade zarade, odnosno plate obračunavaju i plaćaju porez na zarade u skladu sa dosadašnjim odredbama zakona zaključno sa konačnom isplatom te zarade, odnosno plate i naknade zarade, odnosno plate.
Da pogledamo efekte ukratko ovih promena…
Primer obračuna zarade nakon 31.05.2013
Ako uzmemo i saberemo sve procente doprinosa i poreza koji sa neto čine bruto zaradu dobijemo sledeći izraz
10% + 13 % + 6,15% + 0,75% = 29.9% ili 0.299
tako da imajući u vidu to opštu formulu za ubrućivanje možemo da napišemo jednostavno
B = (N – POR.OSL) / 0.701
Zaključak: koeficijent ubrućivanja se nije promenio u odnosu na prethodni obračun – sasvim logično jer je za 2% povećan PIO doprinos, a za 2% smanjen porez tako da je zbir ostao isti.
Poresko oslobođenje sa novim parametrima se obračunava po novom
POR. OSL = 11.000 din x 10% poreza = 1.100 din.
dok je prethodno bio
POR. OSL = 8.776 din x 12% poreza = 1.053,12 din.
Da pogledamo sad razlike u iznosima poreza i doprinosa malo detaljnije
Ako na ekranu obračuna papira promenimo datum na datum pre 1.6, u obračunu će se koristiti stari parametri te su i izračunati parametri različiti
Ako uporedim cifre
pre 01.06-og:
neto 50.000,00 din
porez 7.325,80 din.
doprinosi 12.498,56 din.
bruto 69.824,37 din.
posle 01.06.-og:
neto 50.000,00 din
porez 5.875,75 din.
doprinosi 13.881,56 din.
bruto 69.757,49 din.
dolazim do zaključka da ove promene nemaju nikakv efekt ni na poslodavca ni na zaposlenog – tako da ta priča vlasti otpada.
Ako se pogledaju cifre koje su se promenile onda je jasno šta se desilo – dodatnih 2% bruto zarade je prešlo sa poreza na PIO doprinose i to po hitnom postupku (vidi stavku #5 gore) i to baš u momentu kada su se političari ganjali oko toga te hoće ili neće biti zamrzavanja penzija.
Eto sad znamo kako neće biti zamrzavanja, svi zaposleni u Srbiji finansiraju to sa dodatna 2% od svojih zarada.
Današnji post je posvećen jednoj jedinstvenoj pojavi o kojoj razmišljam već dva dana i koja ima veze sa uobičajenim odgovorom “Ne znaš ti, ovo je Srbija/Balkan – to ovde neće ići”.
Genijalci
Gospoda sa ove slike su članovi glumačke ekipe koja zajedno glume u seriji “Državni Posao” koja je sama po sebi urnebesno smešna, ali je ono što me impresionira najviše kod njih je to kako oni prepliću stvarnost sa svjom glumom i apsolutno genijalna inovacija u načinu integrisanja socijalnih mreža na zaista unikatnoi način ja nikad nešto tako nisam video do sada).
Naime u svakoj epizodi, likovi iz serije Đorđe Čvarkov, Dragan Torbica i Boškić ubacuju u svoje skečeve stvarne vesti iz novina i trenutne događaje (npr. u poslednjoj epizodi se šale na račun slike predsednika koja mora da se okači po amabasadama) te na taj način mešaju svoju glumu sa stvarnom događajima, u velikoj meri pridonoseći verodostojnosti svojih likova – augmentovana realnost okrenuta naopačke – fantastično zar ne?
Ipak, ono što je genijalno kod njih i što me je bukvalno mentalno nokautiralo je to što su sva trojica glumaca otvorili Facebook profile pod svojim glumačkim alter egoima i GLUME NA Facebook-u.
Razmislite malo o tome koliko je to genijalna inovacija – evo primera.
Na fejsu u 12 sati noću vidite komentar Arhivatora Čvarkova poslat Boškiću o tome kako pada sneg, a pogledate kroz prozor i vidite da pada sneg. Onda Boškić odgovori Torbici i na kraju se na deo tog razgovora nadovezuju u sledećoj epizodi.
Razmislite malo o tome šta to znači u stvari kad imaginarni Čvarkov okači status da mu je slava uskoro a njegovi *Facebook prijatelji* ga pitaju kada je ta slava gde im on odgovara i dalje sav u svojoj ulozi.
Ako razmislite o svemu ovome, doći ćete do istog zaključka kao i ja: ekipa sa Drzavnog Posla je nesvesno otkrila potpuno novi kontinetn PR, brendiranja i marketinga.
Totalna gluma koja ne staje sa gašenjem kamera, koja je duboko lična i interaktivna i u kojoj vi lično se družite sa vašim imaginarnim idolom. Svi marketinški spam filteri kojim su naši umovi opremljeni su isključeni kad sa radi o ovakvom vidu komunikacije jer je “ličan” – način da se komercalizuje WOM efekt.
A onda Boškić na fejsu kaže da je kupio savršene cipele
“u radnji X kod Sata”….
Apsolutno neverovatna inovacija sa mnogo potencijala i to u toj Srbiji gde “ne znaš ti to i ništa ne može”
Jeste da sam obećao post koji objašnjava treći problem koji PC servisi imaju – proizvodnja računara, ali to će da sačeka da iznesem ove svoja razmišljanja na pitanje same egistencije PC servisa koji kao Damoklov mač prećutno visi nad PC servisima i pita
Da li su PC servisi vrsta u izumiranju?
U zlatna vremena PC servisi su se borili isključivo sa konkurencijom iz kvarta. Po robu se išlo u Novi Beograd u stan u prizemlju pretvoren u magacin. Od marže je moglo da se živi dobro. Servisi su nicali kao pečurke.
Danas, PC servisi su suočeni sa brojnim izazovima koji prete da ih zatru. Pošto me je nekoliko ljudi prozvalo da gubim vreme samo sa PC servisima koji su u odumiranju, rešio sam da podelim svoja razmišljanja sa vama.
Četiri jahača apokalipse
Ljudi su počeli da kupuju kompjutere na komad u Metro-ima, Idea-ma koji iako (sub?)minimalnog kvaliteta koštaju magičnih x99 evra. Kada se komp donese kući sa svojom integrisanom grafičkom karticom i dete krene da kmeči što nijedna od igrica koje igra kod svog druga neće da radi, jedino što preostaje je odlazak u lokalni PC servis “da se komp malo pojača” – što s obzirom na kvalitet kompjutera široke potrošnje često nije slučaj.
Distributersko tržište se centralizovalo oko manjeg broja distributera koji robu dovoze svima, na prag, što verovatnoću da određeni PC servis nađe “ploče po ekstra ceni” svodi na nula. Drugim rečima, svi PC servisi nude iste ili slične artikle po istim ili sličnim cenama te borba između “malih igrača” postaje nemilosrdna-
Treći faktor rizika PC servisa je to što svi distributeri računara kreću da se bave maloprodajom. Da li to čine putem direktne prodaje (npr. WinWin je maloprodajni brend distributera Alti) ili putem mnogobrojnih prodajnih B2C portala (npr. kod nas novo otvoreni hrvatski eKupi portal) koji nude mogućnost isporuke širom zemlje, plaćanje pouzećem i sl.
Četvrti faktor rizika su Srbija i kompjuteri. Sa jedne strane imamo rapidno opadajuću platežnu moć stanovništva koja ide u prilog kupovini kompjutera na komad. Sa druge strane, kompjuteri su se toliko razvili u zadnjih nekoliko godina da sadašnje konfekcijske konfiguracije sasvim vrše posao, što ostvarenu maržu u apsolutnom iznosu PC servisa svodi na minimum. Takođe imamo situaciju da kompjuter star 2 godine može sasvim normalno da se koristi i danas sa većinom softvera. Windows XP je radio na 10x slabijim kompjuterima pre 10 godina što ne bi radio i sa onim od pre 2 godine. Sve ovo utiče na to da ko ima jedan računar teško se odlučuje na kupovinu novog, a bara je mala…
Fajront?
Naravno da ne. Problem postoji i ako bi se ignorisao doveo bi do “…da se izljubimo… “ situacije, ali po meni situacija nije bezizlazna. Kao što se tržišna situacija menja, tako i PC servisi trebaju da evoluiraju u nekoliko pravaca koji im daju šansu da postoje. Evo nekoliko ideja sa moje strane u prilog te borbe protiv globalizacije
Panta rei
Trka sa cenama sa distributerima i mega marketima je trka ka dnu – s obzirom da su oni “ruka manje” uvek mogu da ponude nižu cenu u maloprodaji. PC servisi moraju da shvate tu realnost i da se postepeno transformišu iz trgovine u sektor usluga: popravke računara, instalacija sistema, izrada sajtova, administriranje računarskih mreža. Trgovina je dugoročno gledano sigurna privilegija velikih igrača koji mogu da investiraju u kupovinu “1000 DDR3 memorijskih pločica od 2 Gb”. U tom kontekstu, mali PC shopovi trebaju da se bitno odreknu svoje marže na prodaji računara kako bi ostali konkurentni sa svojim cenama naspram ponude distributera.
Dakle: Usluge i sitnice (računarska galanterija i potrošni materijal) kao dugoročna strategija.
Dobro jutro komšija
Osnovna stvar koji mali PC servisi imaju, a Metro-i i kupovina preko interneta nemaju je – “duša”. Lična poznanstva, lične preporuke zadovoljnih klijenata, servis u komšiluku – su sve potencijalne komparativne prednosti PC servisa. Kawasaki u svojoj Kako izludeti konkurenciju opisuje primer male radnjice u čijem komšiluku se otvorio mega market i kako su se oni podizanjem nivoa usluga i ličnog kontakta sa kupcima uspeli da opstanu. Da budem ovde potpuno jasan: ovo je samo potencijal koji se ostvaruje bitnim ulaganjem u nivo usluge prema svojim korisnicima na duži vremenski period kako bi se stvorila stabilna baza mušterija kojima se pružaju usluge. Svaka vrsta interakcije sa korisnicima: direktna, socijalni mediji itd more u tom smislu biti potpuno posvećena izgradnju lojalnosti kupca. Standardna odrađivanja i “vezivanja mašnica” kupcima u ovoj priči ne postoje.
Stručna pomoć
Veliki igrači mogu da investiraju u brend koji se preliva na njihovu udarnu pesnicu: B2C portal putem koga napadaju male PC shopove širom zemlje. Mali igrači nemaju brend, a većina nema ni sredstava da ulože u izradu i marketinšku promociju sopstvenih B2C portala. Ono što imaju je: lokacija.
Ako imamo u vidu upravo iznesene činjenice, rešenje problema se sastoji u tome da neko treći investira u izradu i marketinšku promociju B2C portala za male PC shopove(poput neštopoput pcberza portala). Izazov ovde nije tehničke prirode već je marketinške jer se radi o borbi za primarnu destinaciju kupca računara.
Zajedno smo jači
Ovo je u zemlji Srbiji u domenu fantazije, ali pošto verujem da ima smisla ipak sam odlučio da spomenem. Mali PC shopovi treba da udruže svoje porudžbine i time izbore povoljnije uslove kod distributera ili čak da preskoče distributera (internet mu dođe ko batina sa dva kraja u tom slučaju). Pošto je kod nas praktićno nemoguć dogovor oko toga, da to uspe jedino je moguće ako neka firma sa dovoljno kapitala preuzme tu ulog posredovanja u zamenu za minimalnu “kvantašku” maržu.
Zaključak
Vremena se menjaju i PC servisi koji to ignorišu su osuđeni na propast. Ipak, situacija je po meni daleko od bezizlazne. Ja sam naveo samo četiri ideje koje imam u ovom kontekstu, a nemam čak ni PC servis. Siguran sam da ih ima još “četrdeset četiri”.
Vlasnici malih PC servisa – buđenje! Buldog od 200 kila vam je pred vratima – okretanje glave ne pomaže.
Što se mene tiče, potpuno svestan realno teške situacije PC servisa kod nas ja i i dalje nastavljam sa svojim radom na programu za PC shopov-e, a ideja mi ne manjka kako da njime pomognem vlasnicima malih PC shopova u ovoj nefer borbi sa Golijatom.
Programi za knjigovodstvo i elektronsko poslovanje
Pre nekoliko dana sam na blogu (koji iskreno preporučujem svima) pročitao članak Elektronsko poslovanje u Srbiji – SAN ILI JAVA?! posvećen temi koja mi je toliko bitna da joj se ne mogu odupreti čak ni u situaciji u kojoj sam zadnjih nekoliko nedelja kada bukvalno nemam ni pola sata slobodnog vremena.
Suština stava iznešenog u tom članku se svodi na konstataciju ne-baš-sjajnog trenutnog stanja elektronskog poslovanja u Srbiji i u isticanju napora koji država Srbija čini u tom pravcu, te time isticanje uloge države kao osnovnog zamajca razvitka elektronskog poslovanja u Srbiji. Ja se načelno ne slažem sa tim stavom, te je iznošenje obrazloženja tog neslaganja predmet ovog mog članka.
Kao i uvek, moje je da samo iznesem iskreno svoj stav za koji uopšte ne tvrdim da je nepobitno-tačan-za-sve, a vaše je da donesete svoje zaključke i ljubazno ih podelite sa nama ostalima u komentarima ovog teksta. Nemam nameru ni da vređam autora teksta – tekst je odličan – već da članak koristim da putem isticanja tačaka neslaganja iznesem svoj stav na ovu temu.
Elektronski dokumenti i elektronsko poslovanje
Time što u naslovu spominje elektronsko poslovanje, a govori u tekstu o elektronskim dokumentima, autor članka postavlja znak jednakosti između elektronskog poslovanja i elektronskog dokumenta. Izjednačavanje ta dva pojma je po meni pogrešno jer je elektronski dokument samo instrument elektronskog poslovanja koje je samim tim bitno širi pojam koji se manifestuje celim ekosistemom elektronskih B2G/B2B/B2C/C2C poslovnih transakcija između poslovnih subjekata i krajnjih kupaca.
Ova konstatacija naravno ne umanjuje važnost samog elektronskog dokumenta i potpisa, već je samo pokušaj malo drugačijeg definisanja konteksta mog članka.
Razlozi nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji
Tri su osnovna razloga nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji koje autor navodi kao osnovne:
komplikovano i teško korišćenje
nije regulisano zakonom
problemi sa inspekcijom na terenu
Na bazi mojih razgovora sa potencijalnim klijentima koje sam imao tokom mog nedavnog boravka u Srbiji, ja se slažem sa tim da su ova tri problema realno prisutna. Tim pre čudi to što im u članku nije poklonjena nikakva pažnja.
O komplikovanom i teškom korišćenju ne mogu da govorim jer nisam video ni jedno rešenje koje se primenjuje u praksi u Srbiji. Na konferenciji Pantheon korisnika 2007-e godine, na predavanju Uticaj E-poslovanja na smanjenje troškova predstavljen je demo elektronskog poslovanja, a tu je i promotivni video koji pokazuje elektronsko poslovanje sa Pantheonom danas koji preporučujem svima da pogledaju da vide potencijale elektronskog poslovanja. Naravno da (potpuno pristrasno) verujem da može više i bolje od toga, ali je i ovaj video sasvim dovoljan da shvatite potencijale elektronskog poslovanja.
Sama ta činjenica da se kao uspeh države ističe donošenje u 2011.-oj zakonske regulative o elektronskom dokumentu i potpisu koja je u upotrebiu Hrvatskoj od 2002-e, Sloveniji 2000-te, Republici Srpskoj 2005-e itd. je meni lično malo otužna i ukazuje na glavni razlog nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji, a to je:
Suštinsko nerazumevanje i nezainteresovanost vladajućih političkih struktura u Srbiji za razvoj elektronskog poslovanja.
Na čemu baziram taj svoj zaključak?
Na tome da i u 2011-oj PayPal nije prisutan u Srbiji, a prisutan je u preko 190 zemalja uključujući Somaliju, Tadžikistan, Nigeriju, Nikaragvu, Turkmekistan, ostrva Trinidad i Tobago, Sv. Luciju itd
Na tome da u Zakonu o elektronskom dokumentu u čl. 5 st.3 kaže . ”Elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskom dokumentu smatra se originalom” . Za mene lično ovaj stav je ubedljivo najbitniji za sferu elektronskog poslovanja jer definiše postojanje poslovnih transakcija BEZ ikakvih papirnih dokumenata. Svi moji pokušaji da dođem do odgovora koji bi toizvorni format elektronskog dokumenta su naišli ne na zid ćutnje, nego na otvoreno podsmevanje tipa – “šta se zanosiš – jeste to u zakonu, ali to nikad neće da zaživi kod nas”. Čisto poređenja radi sa zemljama gde to jeste u upotrebi već duže vreme, privredna komora Slovenije je definisala univerzalni e-slog format podataka koji im je omogućio razmenu podataka između različitih privrednih subjekta, bankarskih i državnih institucija bez obzira na poslovnu aplikaciju koju poslovni subjekt koristi.
Što sam na taj isti zid ćutnje naleteo svaki put kada sam pitao kako se arhiviraju elektronski dokumenti. Odgovori tipa “nareže se na CD” meni samo ukazuju na suštinsko nerazumevanje vremenskog žiga i toga da jednom potpisani dokument sa istekom važnosti sertifikata kojim je potpisan prestaje da bude punovažan te da bi se to sprečilo subjekt koji dokument arhivira mora da izvrši ponovno potpisivanje u cilju produženja važenja potpisa. Do saznanja na ovu temu došao sam čitajući materijale sa slovenačkih sajtova, ni reči o tome nisam mogao naći u zakonskoj regulativi i državnim sajtovima u Srbiji .
Što je ministarka Matić, kao motor pokretač IT aktivnosti, u zadnjem restruktuiranju vlade svedena na nivo državnog sekretara, a njeno ministarstvo ugašeno što dovoljno govori koliko je IT razvoj bitan vladi Srbije.
Što (sudeći po prethodne tri stavke) nije Zakon o elektronskom potpisu i dokumentu donela iz iskrene namere da pospeši elektronsko poslovanje, jer da je ta iskrena namera postojala i zakoni bi bili doneti pre 5 godina kad i svi ostali, nego da bi se samo došlo do odgovora na pitanja iz Upitnik Evropske komisije gde u Poglavlju 10: “Informaciono društvo i mediji” između ostalih imamo i sledeća pitanja:
46. Молимо вас да наведете податке о усклађености са Директивом о правном оквиру Заједнице за електронске потписе 1999/93/EЗ. 47. Да ли су предузете мере којима се обезбеђује законско препознавање електронских потписа? Да ли бисте могли да да наведете закон(е) и регулативу(/-е) примењиве на националном нивоу?
Ok, barem su to uspeli da štikliraju
Šta dalje?
Iako na bazi iznesenih stavova možda zvuči da ja smatram državu i vladajuće strukture glavnim krivcima za trenutno stanje (ne)razvijenosti, istina je potpuno suprotna: na uspeh elektronskog poslovanja u Srbiji država nema preovladavajući uticaj.
Ono što ja očekujem od države je da primora banke na ukidanje provizija, dovede PayPal i konkretizuje legislativu. Nakon toga da se skloni sa puta. To je sve.
Ok, ako nije država ta koja treba da bude zamajac, ko je onda to?
Srećna Nova 1998-a!
Ne, nije greška. Da, znam da je 2011-a ali je to samo kalendarska godina.
U “elektronskom kalendaru” Srbija je na nivou SAD iz 1998-e godine. Internet je tek uhvatio zalet kod stanovništva – 37% domaćinstva imaju internet priključak, ali je kod preduzeća još u začetku – samo 20% preduzeća prima porudžbine preko interneta (neću ni da diskutujem ovde koliko od tih 20% primanje mail-a sa Word dokumentom naziva internet porudžbinom).
Poenta ovog iznošenja opšte poznatih činjenica o stanju (ne)razvijenosti IT sektora u Srbiji je da ukaže na to koliko je besmisleno na takvom tržištu obrazlagati prednosti elektronskog poslovanja primerima i praksama iz razvijenih privreda. Svi termini poput:”savremenih trendova”, “zemlja X to radi ovako” i slično po meni trebaju biti zabranjeni u popularizaciji elektronskog poslovanja jer nije država ta koja odlučuje dekretom o rasprostranjenosti elektronskog poslovanja već su to preduzetnici – vlasnici preduzeća i to usuđujem se da tvrdim da su to vlasnici mikro i malih preduzeća jer čine veliku većinu privrednih subjekata u Srbiji. Ja nalazim dosta vrednosti u čitanju knjiga koje pokrivaju IT sektor u tom razdoblju u Americi.
Probleme koje su oni tad imali, mi imamo sada nakon 15 godina.
Po mom vlastitom iskustvu, svi ti preduzetnici ne da stoje sa obema nogama na zemlji nego se i rukama drže jer im se svakodnevna praksa svodi na rvanje sa dobavljačima, neplatišama, državom i sličnima. Jedini način kako možete objasniti u stvarnosti vlasniku preduzeća prednosti elektronskog poslovanja je putem dolarizacije istog.
Dolarizacija je pojam koji u teoriji savremenog marketinga označava tehniku kvantifikovanja prednosti nečega putem konkretnih novčanih pokazatelja.
Evo primera razgovora koji sam ja vodio sa vlasnikom jedne firme koja se bavi velikoprodajom.
Odmah na početku razgovora sam primetio da sa svakim spomenom sintagma tipa “moderni B2B/B2C trendovi” vlasnikova pažnja opada sve više i više, pa sam u letu doneo odluku da promenio “prodajnu konverzaciju” iz prezentacije u intervju. Pitao sam ga koliko ima komercijalista i kako oni prodaju robu. On mi je odgovorio da oni to rade uglavnom putem telefona jer su mu kupci razbacani po celom regionu, cene se menjaju u zavisnosti od uvezenog kontigenta itd. pa moraju da se informišu o cenama i ponudi pre naručivanja. Naručivanje obavljaju putem telefona i traje u proseku oko 15-tak minuta , jer se uglavnom radi o tonama robe pa oni moraju da ugovore sa kupcem datum za kada ce roba biti spakovana za utovar. Zatim sam ga pitao koliko traje proces sastavljanja fakture tom kupcu a on mi je odgovorio da u proseku traje oko 30 minuta jer je broj stavki na računu uglavnom veliki usled tipa robe koja se prodaje.
Čuvši sve ovo ja sam mu onda predstavio činjenicu da ako koristi program na kome radim automatski će dobiti svoj web sajt. Na tom web sajtu će njegovi korisnici se prijaviti šifrom koju im on dodeli i na njemu će videti ponudu artikala po cenama koje su važeće za tog korisnika (svi rabati i slično će biti primenjeni). Onda će taj kupac u svoje slobodno vreme (“nedelja uveče 10 sati” – primer koji sam namerno odabrao) sedeći ispred svog kompjutera pregledati ponudu robe. Na taj način se naručivanje robe prevaljuje na samog korisnika i štedi se 15 minuta rada komercijaliste.
Dok razgleda ponudu robe, korisnik dodaje željene artikle u svoju korpu. Jednom kada napuni korpu, klikće na dugme “Naruči”. Tog momenta porudžbenica stiže od kupca do mog klijenta. Ono što je bitno za tu porudžbenicu je da sadrži većinu podataka potrebnih za sastavljanje fakture, tako da se time omogućuje izrada računa kupcu za 2 minuta umesto dosadašnjih 30, što je ušteda od 28 minuta vremena. Po kupcu ušteda vremena je dakle oko 45 minuta.
On mi je onda rekao da ima velike kupce sa kojima on ŽELI da razgovara, na šta sam mu ja rekao da je to razumljivo i da treba i tako da odustane, ali da je 70% njegovih kupaca malih od kojih recimo 2/3 bi bilo voljno da korist sajt (jer im je lakše poručivanje, može da im odobri dodatni rabat za to itd). Grubom računicom se dolazi do toga da polovina velikog broja njegovih kupaca bi mogla da koristi portal. Ne bi da otkrivam njegove poslovne tajne ovde te ću u ovom posta koristiti hipotetičku i VEOMA umanjenu cifru od ukupno 200 kupaca.
Ako se ima u vidu da velika većina kupaca robu nabavlja barem jednom mesečno dolazi se do računice:
100 firmi korisnika sajta x 45 minuta uštede = 4500 minuta => 75 radnih sati ušteđenih.
Ako znamo da u mesecu ima oko 170 radnih sati i da (potpuno hipotetički) komercijalista ima platu od 400 evra dolazimo do konačne računice: 75/170 * 400 = 175 evra i mog konačnog konkretnog dolarizovanog prodajnog argumenta
“Ako koristiš moj program, uštedećeš mesečno
samo na ime ovog sajta za naručivanje 175 evra,
a to je tek prva od prednosti..”
Tako predstavljenu prednost elektronskog poslovanja SVI razumeju i prihvataju. Nikakvi zakoni, savremene tendencije i ostale prazne reči ih više ne zanimaju. Samo govor novca i jednostavna matematika:”Da li ću zaraditi time što ti plaćam?”
Ko može da odbije takvu ponudu?
Zaključak
Za uspeh elektronskog poslovanja, državna je odgovorna u meri samo da pripremi pozornicu za neometan bezgotovinski protok novca. Osnovni pokretači razvoja elektronskog poslovanja u Srbiji moraju biti proizvođači programa za knjigovodstvo koji moraju da realno sagledaju probleme sa kojim se u stvarnosti poslovni ljudi u Srbiji susreću, a ne da odluke baziraju na savremenim EU trendovima i sličnom. Tek onda kada proizvođači knjigovodstvenih programa prepoznaju te realne probleme, mogu pristupiti izradi funkcija programa koje gravitiraju u smeru elektronskog poslovanja. Tek kada odrade rešenja realnih problema realnih ljudi, mogu da pristupe predstavljanju tih rešenja korisnicima i to na način koji vrlo konkretno (putem svođenja na konkretan novčani iznos) i transparentno predstavlja ne zašto je program moćan, već kako on rešava baš taj problem koji korisnik ima.
Potez je na na nama drage moje kolege autori knjigovodstvenih programa, zar ne?
Dolarizujući vreme utrošeno na ovaj članak, Nikola ThePitch Malović
Ako ste redovni posetioc ovog bloga verovatno ste primetili dve stvari o kojima želim da podelim sa vama par reči:
1. Frekvencija mog piskaranja od „bar post nedeljno“ u zadnje vreme je spala na „nijedan nedeljno“
2. Nedjo Dolić je neko ko redovno doprinosi radu bloga deleći nesebično sa svima nama svoje bogato korisničko iskustvo
U vezi prve stvari samo ukratko..
U zadnjih 8 nedelja radim na svom „dnevnom poslu“ na projektu koji mi usisava većinu slobodnog vremena, tako da sam morao da odlučim na šta da uložim ono malo vremena što pretekne i odlučio da ga usmerim na najbitniju stvar: završavanju prve javne v0.1 verzije koju bi ponudio za probu svim zainteresovanim pc shopovima. Tokom ove nedelje koja dolazi moj „dnevni posao“ bi trebao da se vrati na 40 sati/nedeljno i samim tim da ponovo imam vremena za piskaranje.
U vezi druge stvari…
Jedna od tema kojim se bavi blog je i uticaj internet marketinga na poslovni uspeh preduzeća i u tom kontekstu moram da istaknem Neđin primer kao veoma pozitivan primer u korisćenju internet prodajno marketinških kanala.
Za one koji ne znaju Neđo ima preduzeće Dekom koje se između ostalog bavi i proizvodnjom meni jako interesantnog proizvoda graviranih 3D kristala -interesantnog poklona u mnogim situacijama. Pored informativnog veb sajta, komunikacija sa kupcima se ostvaruje i ostalim internet marketinskim kanalima: Facebook grupa, Skype, Messanger, Google maps …
Kao suplement klasicnom marketinskom kanalu – televiziji – koristi se i YouTube
Zaista nisam planirao da pišem ništa više u 2010-toj, ali mi se upravo nešto desilo što me u prvom momentu razbesnelo “do koske” dok nisam ukapirao koliko je tragikomična situacija i sad mi je smešno. S obzirom da je anegdota kratka, stvarna i smešna, reših da je podelim sa vama na ovaj Novogodišnji dan.
Kupovina knjiga o računovodstvu u Srbiji?
S obzirom da od mog poganja finansijskog i upravljačkog računovodstva na ekonomskom fakultetu je (na žalost) prošlo već 15 godina , pre 10-tak dana sam odlučio da iskupujem sve knjige o računovodstvu koje mogu da nađem i da odvojim dosta vremena na njihovo čitanje u prvom kvartalu 2011-e.
S obzirom da ne živim u Srbiji, jedini način da se informišem je internet, te posle MNOGO traženja dolazim do tri sajta koji nude knjige iz ove oblasti:
. Nijedan od sajtova ne nudi plaćanje preko interneta (o ovoj gluposti poseban post na oblak.rs blogu sledi kad tad), nijedan ne isporučuje robu van Srbije. Blago revoltiran time okrećem telefon i zoven Milovana Kick-Ass-Knjigovodju i molim ga da mi iskupuje knjige sa tih sajtova, pa da ih pokupi moj prijatelj u povratku za Češku nakon Božića i donese mi (kad nema drugog načina).
Kraj godine je doba kada su knjigovođe poslovične jako zauzete, ali je on ipak našao nešto vremena za moju molbu. Otišao je na sajt CID-a, popunio sve podatke koje su trađili uključujući ime, PIB, broj telefona,email adresa itd, dodao u korpu knjige koje sam mu rekao da trebam, kompletirao porudžbinu. Čak je i telefonom pozvao da proveri da li je tekući račun dobar – sve mu osoba na telefonu potvrdi.
Nakon dva dana čekanja i na moje požurivanje on im uplati iznos sa sajta. Ovog posta ne bi ni bilo da mu pre 2 sata nije zazvonio telefon, on se javi, a sa druge strane ženski glas koji odmah krene da ga napada i ispituje ko je on i što im je uplatio novac. On kad shvati o cemu se radi im lepo objasni da je putem sajta popunio sta je trebalo sa svim ličnim i poslovnim podacima, završio porudžbuinu, zvao telefonom da proveri da je snimljeno i da je po tom osnovu uplatio novac.
Odgovor sa druge strane žice? Ne, nije izvinjenje za maltretiranje kupca bespotrebnim i po meni previše ličnim pozivom. Ne, nije ni zahvalnost što je kupac pristao da se maltretira i da plati za njihove proizvode koje prodaju preko interneta uplatnicama itd. Ne, nije ni zahvalnost što neko u ova teška poslovna vremena napravio solidnu porudžbinu i platio unapred za tu robu.
Odgovo sa druge strane je, verovali ili ne, “nagrđivanje” od strane osobe iy CID-a o tome da li on zna koji je danas dan, te zašto nije čekao predračun itd, itd. Na kraju mu kaže da su mu pare vratili (!?)
Sad, neko od vas će možda reći da nisu oni krivi jer je klraj godine, spomenuti PDV i slične stvari. Apsolutno se ne slažem sa vama koji to kažete iz sledećih razloga:
Porudžbine od sve tri firme su napravljene istog dana. Odgovor druge dve je bio istog dana potvrda da imaju knjige na lageru (neću ni o tome ovde) i poslati predračun, uplata izvršena, knjige na putu. Znači može.
Da su mu poslali profakturu mogao je da plati nakon Nove Godine. Umesto toga apsolutno ga niko nije kontaktirao do danas.
Najbitnije: Što je sve ovo uošte problem kupca? Možda je uplata stigla u nezgodan trenutak, ali to svaka prava firma “izdrži” – kupac je uvek u pravu /a posebno kada plaća unapred/. Na šta liči zvati kupca koji je uradio sve što je zahtevano, kritikovati ga (!) i vratiti mu novac (!).
. Ceo postupak od strane CID-a je toliko neprofesionalan da ja nemam reči – bukvalno sam šokiran da se neke stvari kod nas izgleda uošte nisu promenile u zadnjih 20 godina.
A možda sam samo šokiran jer sam samo fićfirić koji je isuiše ogrezo u trulu dekadenciju Zapada gde se mušteriji nepristojno ugađa čak i u toj meri da se poštuje, pa očekuje da to vidi i na digitalnom brdovitom Balkanu ponosno neukaljanim takvim degeneričnim uticajima sa zapada..
Jedno je sigurno, definitivno neću više nikad ništa od njih da kupim.
Uloga i vrednost standarda u oblasti programa za knjigovodstvo
“Ničim izazvano”, u komentarima na moj prethodni blog post gde sam spomenuo moju ideju o berzi knjigovodstvenih programa se razvila mala diskusijica koja se odnosi na ulogu standardizacije knjigovodstvenih programa. S obzirom da moje mišljenje na ovu temu izlazi svojom dužinom iz okvira komentara, odlučio sam da ga napišem ovde umesto u komentaru.
Ljudi koji me lično znaju, znaju da sam ja okoreli pragmatist i verovatno ne bi bili iznenađeni da čuju moj inicijalni stav na ovu temu koju sam pre nekoliko dana izneo Aleksandru u našoj Skype prepisci:”Za mene su standardi krivi dok se ne dokažu drugačijim; beskorisna gomila birokratskih papira bez stvarne vrednosti u stvarnom svetu”. Čini mi se da u tom mom konceptualnom shvatanju usklađen sa Nenadovim mišljenjem koji takođe tvrdi da su trenutni standardi samo mrtvo slovo na papiru kojih se neko pridržava zato što “misli da tako treba”, a ne zato što “razume ZAŠTO tako treba”. Slažem se i sa ostalim stvarima koje je izneo (postojanje sistemskih “nejasnoća” itd). verujem i da se Coba suštinski slaže sa tim.
Ono sa čim se ne slažem sa njim je da trebamo ovaj trenutnu status quo uzeti zdravo za gotovo kao nepromenljiv. Uvek može i mora bolje i to uopšte ne izgovaram kao neku frazu ovde već zato što iskreno to mislim.
Pitanje je šta se i kako se može situacija poboljšati?
Popravljamo kišooobraneee
Jedan idejni pravac je da uzmemo kao osnovu neki postojeći standard koji osavremenimo i/ili prilagodimo našim regionalnim potrebama. Ja sam uz zadnja nekoliko dana prikupio zahvaljujući Aleksandru more standarda da pročitam, ali pošto je ova tema ovde neplanirano rano iskočila, jedino na čemu zasnivam svoj stav o ovom pravcu je JRS-33 iz koga evo nekoliko isečaka:
33.12 Celishodnost/prikladnost je osobina kojom se utvrđuje prisustvo funkcija, karakteristika,, osobina softverskog proizvoda i pogodnost njihovog korišćenja i načina rada pri izvršavanju određenih zadataka npr. pristup (unos), korišćenje, izmena (ažuriranje) podataka u datotekama i bazama podataka, štampanje izveštaja.
33.13. Treba da postoji: – opis strukture datoteka i/ili baza podataka – mogućnost da se utvrdi koji korisnik pristupa datoteci i/ili bazi podataka i sa kojom svrhom – opis vrste transakcija; uobičajeno podrazumeva: unos podataka, ispravke podataka u datoteci/bazi podataka, pozivanje radnog ekrana (upit), štampanje izveštaja i sl. – broj transakcija: stvarni i normalizovani (preračunati preko normalizovanog težinskog faktora 1) mogućnost da se utvrdi koji korisnik (sa kog terminala) vrši transakciju.
33.73. Mogućnost instaliranja je osobina kojom se meri napor potreban da se softverski proizvod instalira u predviđenom okruženju.
33.21. Svi podaci softverskog proizvoda se moraju zaštititi pomoću sistemskih softverskih alata ili projektno-programskim rešenjima aplikacije.
33.45. Poruke iz programa treba da se lako razlikuju po vrsti , npr.: pitanja iz programa, upozorenja, poruke grešaka, poruke zahvalnosti.
33.90. Procedure prepisa stanja (back up) svih datoteka/baza podataka i vraćanja u prethodno stanje (restore) moraju da se obezbede u celini ili pojedinačno.
33.93. Magnetni medijumi se čuvaju prema zakonskim propisima.
33.94. Softverski proizvod mora da obezbedi memorisanje sistemskih poruka u posebnu datoteku (LOG), koje su posledica neregularnih situacija (prekidi, greške i sl.).
. Mislim da je ova kratka lista dovoljna do verifikuje stav koji imamo Nenad i ja u vezi korisnosti standarda napisanih na način kakv jeste danas. Koji od ovih stavova ima bilo kakvu realnu upotrebnu vrednost u stvarnom svetu? Šta se tačno njima “standardizuje”? Koja je vrednost po krajnjeg korisnika tih standardizovanih merila? Kako i ko će da proveri da li su propisana merila ispunjena ili ne? Kakve veze ovi standardi imaju sa knjigovodstvenim programima? Da se grubo našalim, ove zahteve podjednako ispunjavaju Notepad i bilo koji knjigovodstveni program kod nas.
(Ponavljam još jednom da na današnji dan ne znam zasigurno da i ostali moderni standardi imaju simptome “akutnog-sciencie-birokratizma” te rezervišem odmah pravo da dodam još stvari na ovom mestu u članku kad ih budem iščitao. Lično bi bio krajnje prijatno iznenađen da je situacija drugačija)
Take the red pill, Neo!
Očigledno po mom mišljenju popravljanje postojećeg nije pravo rešenje, te sam sad dužan da kažem koji je to jedan od način koji po mom mišljenju može da nas dovede u bolju situaciju od današnje.
Da bi to izneo prvo moram da vam objasnim kako ja gledam na same knjigovodstvene programe i nas proizvođače istih:
Knjigovodstvo nije “nauka”, nego “zanat”.
Izrada knjigovodstvenih programa nije nauka nego je zanat.
Isključivi razlog postojanja programa za knjigovodstvo je podrška poslovanja nekog privrednog subjekta.
Knjigovodstveni program sa svim programiranjem, marketingom, naučnim disekcijama itd je na kraju dana samo jedan proizvod koji na kraju dana proizvođač knjigovodstvenog programa prodaje vlasniku neke firme.
Kupac knjigovodstvenog programa program kupuje iz samo jednog razloga: profit koji ostvaruje njime je veći od cene koju plaća za taj program.
. Drugim rečima, knjigovodstveni program je samo jedna jako sofisticirana i pametna sporedna alatka koju koriste poslovni subjekti u svom postojanju. Iskreno verujem da kupci kompjuter sa knjigovodstvenim programom doživljavaju kao jednu ekstremno naprednu kasu koja ima neke dodatne funkcije. Što se prosečnog korisnika tiče, da li je u kućištu grupa gremlina koji okreću točkiće ili najmoderniji n-tier sistem apsolutno nema nikakvu važnost sve dok program radi šta treba kako treba.
Sada kada ste ukratko čuli "gde ja sedim”, mogu da vam objasnim i moje gledište, a koje se svodi na to da bilo koji standard koji nema (poželjno) direktnu ili indirektnu vrednost po korisnika knjigovodstvenih programa je mrtvo slovo na papiru.
Osnovna greška u definisanju standarda do sada (po mom skromnom mišljenju) je u tome što se do njih dolazi primenom induktivne logike. Raznolika grupa viđenijih naučnih ljudi, ponekad koji delegat iz nekog ministarstva se satanu i onda pokušavaju da definišu (poželjno prefiksovati sa “naučni “) dokument koji propisuje pravila kojih stvarnost treba da se pridržava. To možda i može da funkcioniše u drugim oblastima, ali u softverskoj industriji koja je sui generis neuporediv sa ostalim oblastima, definisanje takvog dokumenta bez učešća ljudi sa konkretnim iskustvom u toj oblasti (proizvođača knjigovodstvenih programa), u vakumu (ne osvrćući se na realno stanje ekosistema) je put koji može da vodi samo ka jalovom dokumentu.
Umesto indukcije, pravi put u definisanju standarda knjigovodstvenih programa je put deduktivne logike. Po ovom pristupu, suština svakog standarda bi proistekla iz preseka realnog stanja i trebalo bi da bude esencija stvarnosti. Da li to znači da treba da sadrži “sve opcije” što svaki program sadrži? Naravno da ne zagovaram uniju osobina. već nasuprot smatram da treba da konkretizuje presek tih osobina.
Kako doći do preseka i kako ga konkretizovati?
Korak u tom pravcu je ovo što ja planiram da radim – staviću “na papir” koje realno svakodnevno potrebne funkcije programa korisnici koriste i predstaviću svaki program koji nađem /ja sam ili uz pomoć samih proizvođača / u vršenju tih funkcija. Tu listu funkcija neću ja sam definisati i sam testirati. Iskreno kada bih mogao da uopšte ne učestvujem u tome ja bi bio presrećan jer ima toliko ljudi kod su mnogo kompetentniji i sa dekadama više iskustva od mene. Zašto onda to radim? Zato što neko mora da počne, ako svi čekamo Godo-a nikad ništa neće da se desi i status quo će se održati. Tako ću ja za svaku od tih funkcionalnih stavki napisati poseban blog post i pozvati da ko god želi doda/oduzme stvari na toj listi. Ako i niko ne bude voljan da sarađuje na tim prostim funkcionalnim specifikacijama, nema veze jer verujem da imam dovoljno predstave o problematici da održim momentum i završim spisak. Bilo kakav spisak je bolji od nikakvog spiska, akad se tome dodaju i video materijal koji pokazuje svaki program po tim kriterijumima, sigurno će rezultovati ako ne sad onda kasnije komentarima kako ga poboljšati.
Sadržaj te liste oplemenjen tim komentarima i javno predstavljen na sajtu sa video materijalom je moj doprinos prvom koraku u dedukciji. Da li to treba da bude standard? Svakako da ne, ali je zdrava osnova da se na njoj bazira razvoj standarda. Ono što je zasigurno, definitivno će biti od pomoći normalnim ljudima koji tragaju za knjigovodstveni programima da nađu onaj koji najbolje odgovara njegovim potrebama. Čak i da ništa od standarda ne bude, ako samo uspem da razbijem u 2011 trenutne “feudalne okove” knjigovodstvenih programa i poboljšam “pronalaženje i odabir” korisnika, ja sam zadovoljan lično jer to mi je primarni cilj moje inicijative.
Znači toliko smo pametni da ignorišemo postojeće standarde?
Apsolutno ne. To može biti samo jedna idejna pritoka budućeg standarda. U paraleli treba proučiti sve standarde iz oblasti računovodstva koji su na snazi u regionu, a koji se dobrim delom i na sreću svode na malu grupu međunarodnih standarda. Moj razlog zašto treba proučiti sve te standarde je krajnje pragmatičan: ako ikad uđemo u EU (tu sam malo skeptik ali ok) biće nam svima od koristi da standard oko koga smo organizovali svoje poslovanje bude isti ili sličan standardima iz EU. Čak i da ne uđemo nikad u EU, smatram da je, i pored svih zala počinjenih 90-tih, Balkan dugoročno gledano poslovno okruženje koje je neizostavno okrenuto jedno drugima. Svi smo svedoci uspeha i tržišnog prisustva slovenačkih i hrvatskih programa na prostorima ex-YU – pojava koju ja najiskrenije pozdravljam sa svog načelnog stanovišta neoliberaliste. U Srbiji standardi ne postoje te u tom pogledu nema posebnih zahteva za njih, ali ako ste proizvođač iz Srbije koji ima planove da se prošiti van Srbije, onda vam je u interesu da taj proizvod koji imate bude usklađen sa regulativnima tih sređenijih tržišta.
Ok, šta standard knjigovodstvenih programa treba da sadrži po tebi?
Neophodni minimum funkcionalne specifikacije. Primarno fokusiran na “šta”, a ne na “kako”. Definitivno nije taksativni spisak najsitnijih detalja koje “kalkulacija treba da sadrži” poput “u desnom gornjem uglu mora da bude 6 cifreni broj ulazne fakture dobavljača”. Nećemo da kreiramo armiju dronova, već samo da zaštitimo interese korisnika garantovanjem da je svaki standardizovan program funkcionalno spreman za većinu njegovih suštinskih zahteva. Ako već insistirate, namena standarda je u ovom kontekstu da pružimo kupcu malo osećaja sigurnosti prilikom odabira programa.
Standard knjigovodstvenih programa može da pokriva taktičke stvari poput:
načini numerisanja dokumenata (naglasak na množini, ne mora isključivo da bude jedan jedini, ali opet ne sme ni da bude 1000 različitih sistema)
Uloga barkodova na dokumentima
Konkretno definisanje procesa zaštite integriteta dokumenata (da li je dozvoljeno ili ne imati “neproknjižen račun”, da li je takav “neproknjižen” račun dozvoljeno ispravljati, da li utiče ili ne na stanje lagera)
Definisanje procesa arhiviranja (pritom ne mislim na strimer trake, rezanje diskova i ostale gluposti več na konkretno dokumentovanje scenarija podrške korisnika koji ima verziju podataka u formatu koji ste vi imali pre 5 godina, pa nema kako da ih pokaže kontroli i sl.
šeme knjiženja različitih dokumenata sa konkretnim primerima
sadržaj i format štampanih izveštaja sa konkretnim primerima
. Standard knjigovodstvenih programa treba da pokriva i strategijske stvari poput:
definisanje standardnog formata zapisa podataka knjigovodstvenog programa (npr. specificira se xml struktura fakture u koji svi standardizovani programi moraju da bi dobili standard da eksportuju svoje podatke) koja pospešuje interakciju između različitih programa i ubrzava protok robe i dokumenata-
definisanje obaveznog arhiviranja podataka u oblak. Pored zaštite korisnika od kvara na računaru, to otvara i za samu državu vrlo interesantne momente jer može da vrši kontrolu poslovnih knjiga koje se nalaze u oblaku, može da se uveri da periodična kopija koju imaju nije različita od one “zatečena na terenu” itd
da definiše aspekte elektronske trgovine, digitalnog potpisa i sl. naravno sve sa aspekta knjigovodstvenih programa.
. Znam da većini ovi strateški detalji zvuče kao SF, ali po mom iskrenom mišljenju i pod pretpostavkom da budu konkretni i praktični, smatram da itekako imaju mesto i vrednost u standardu. Kad već kasnimo 15 godina za standardom za 2010-tu, ajde da pokušamo odmah da napravimo jedan za 2015-tu
Glavna sporedna prednost postojanja standarda programa za knjigovodstvo
Možda su se stvari promenile na bolje u ovih 6-7 godina koliko ne živim u Srbiji, ali ja se dobro sećam problema sa raznoraznim inspekcijama i kontrolama gde bukvalno svako “pregleda papire” na neki svoj način. Ono što je jednom ok, drugom nije itd. Pod pretpostavkom da se to nije promenilo, postojanje standarda koje precizno definiše kako se nešto računa i prikazuje i koga se pridržavaju većina programa na tržištu je način nas proizvođača da se jednom zauvek suprotstavimo tome jer gde god da je kontrola svaki program (koji izgleda i radi drugačije) će iste rezultate da im prikazuje te će voljno ili nevoljno morati i oni svi da se usaglase.
(Da, znam koliko je ovo glupavo bilo izgovoriti javno)
Zaključak
Postojeće stanje se mora poboljšati standardizacijom knjigovodstvenih programa u obostranu korist proizvođača i korisnika. Takvi standardi treba da kritički uvažavaju postojeće međunarodne standarde, ali da prevashodno proisteknu iz stvarnosti.
Kao ideal kome treba težiti treba da bude takav standard koji pored proizvođača i sam korisnik može bez problema da pročita i u njemu da nađe dosta vrednosti.
Standard knjigovodstvenih programa treba biti minimalno moguć, pragmatičan i fokusiran.
Eto sad znate moj stav na ovu temu i razlog zašto nisam hteo ovo sve da napišem u komentaru
Republički zavod za statistiku je krajem aprila 2010 radio “istraživanje o upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija” za domaćinstva i preduzeća u Srbiji – Prezentacija ICT srbija 2010. Dragan Varagić je već u svom postu obradio neke od pokazatelja na odličan način, ali sam i ja danas malo razmišljao na tu temu i pošto mi se rezultat tog razmišljanja čini potencijalno interesantnim čitaocima ovog bloga, rešio sam da na trenutak prekinem seriju postova o cenovnoj politici knjigovodstvenih programa i iznesem te svoje zaključke. Da krenemo…
Domaćinstva
Kao što se vidi iz ova tri slajda, po broju domaćinstva sa internet priključkom smo pretposlednji u Evropi (sa duplo manjim brojem od EU proseka). Da stvar bude gora u strukturi tog malog broja internet priključaka 17.5% domaćinstava na interent se priključuju modemom još uvek, 20% mobilnim tehnologijama (pretpostavljam da se to odnosi na WiFi), a samo 27.6 domaćinstava u srbiji ima širokopojasnu (boradband) internet konekciju.
Od 2.300.000 lica koje koristi računar svakog dana, 1.700.000 samo koristi interent svakog dana što implicira da 600.000 ljudi koji intenzivno koriste računare nemaju email, nemaju prisustvo na socijalnim mrežama, ne čitaju novine na netu itd.
Od tih 1.700.000 ljudi koji koriste interent SVAKOG dana, samo 16% njih (280.000 lica) je naručivalo nešto preko interneta u toku 2009-e godine. Na žalost, nemamo podatak o tome koliko puta je neko poručivao u toku godine i/ili kolika je ukupna vrednost poručene robe, ali ono što je šokantno na ovom grafiku je da 87% ljudi NIKAD nije kupilo ništa na internetu. Ono što je još šokantnije je da je samo 1.4% ljudi u periodu od 2006-e godine do danas kupio nešto preko neta. Pričamo o periodu web 2.0 interneta, internet revoluciji itd.
Ovi podaci mogu da se tumače na razne načine, ali sa biznis aspekta ovo ukazuje na infrastrukturnu zaostalost u Srbiji koja kao takva predstavlja veoma veliki problem za razvoj B2C usluga. Naravno to je samo jedan od mora faktora koji su razlog zašto B2C nije zaživeo još kod nas. Tu su takođe i: edukacija, neregulisano plaćanje preko interneta, carinska procedura itd… More stvari na kojima pojedinci, društvo i preduzetnici moraju mnogo i dugo da rade da bi se uhvatio korak sa EU.
Preduzeća
Drugi deo statističkog istraživanja je meni bio mnogo interesantniji jer su anketirana 1400 preduzeća sa 10 ili više zaposlenih. Radi se znači o SMB preduzećima pristojne veličine od kojih 98% koristi računare u svom poslovanju od kojih manje od 2% nemaju internet priključke.
Linux OS
17% preduzeca je koristilo Linux OS što je priznajem veom prijatno iznenađenje za mene. To mi je na prvi pogled izgledalo kao dokaz protiv mog stava o neisplativosti razvoja poslovnih aplikacija za Linux u Srbiji, ali nakon nekog razmišljanja sam ipak došao do zaključka da moj stav i dalje stoji iz nekoliko razloga:
Moj stav o neisplativosti je vezan za razvoj poslovno-knjigovodstvenih programa za Linux platformu, a ne za sam Linux. Pretpostavljam da se većina tih Linux mašina koristi ili za kancelarijske potrebe /mail, open office/ ili vrši funkciju nekog servera. Bilo bi lepo kada bi sledeće istraživanje javnog mnjenja obradilo malo više strukturu i načine korišćenja Linux OS-a u preduzećima.
Pitanje nije smešteno u vremenski okvir i formulisano je korišćenjem prošlog vremena. Drugim rečima ovo pitanje možda može da se formuliše i:”Da li ste ikada probali Linux OS?”. Naravno da je dosta ljudi probalo.
Pravo pitanje bi bilo:”Da li vaše preduzeće koristi sad Linux”?
Ovaj podatak ne govori o tome da li ta preduzeća koja imaju Linux kompjutere imaju i Windows mašine i ako imaju da li se Linux masine koriste ili ne za poslovne potrebe vršenja primarne poslovne delatnosti.
Od 2008-e do 2010-e godine zastupljenost Linuxa ne da nije porasla značajno (Linux distribucije su sve bolje i bolje), nego je opala za 0.2%. S obzirom na to da su kvalitet i korisnička orijentisanost Linux distribucija u tom periodu (po mom laičkom mišljenju) porasli značajno, a imamo negativan trend to po meni je znak da će ta teorijska zastupljenost (koju ponavljam usled pogrešno formulisanog pitanja ja stavljam pod znak pitanja) ostati na nivou od 17% što je opet premali deo tržišta da opravda investicije
Stratum čine firme od preko 10 zaposlenih. Moj stav je za mikro preduzeća – do 10 zaposlenih. Razlika u IT obučenosti i volji za eksperimentisanjem između ta dva segmenta je značajna po mom mišljenju i rezultati istraživanja kod mikro preduzeća bi bili mnogo lošiji.
Nedovoljno razvijena internet infrastruktura
Kao i kod domaćinstava i kod preduzeća je struktura krajnje loša. U 2010-toj imati 1/4 preduzeća sa više od 10 radnika na dial-up/wifi vezi je krajnje poražavajuće. Šta možemo očekivati od mikro preduzeća koja raspolažu manjim sredstvima od ovih “10+ radnika” preduzeća?
Sa stanovišta dizajna knjigovodstveno poslovnih programa ovaj podatak govori jasno u prilog desktop modela aplikacija jer se ne može očekivati od 1/4 poslovnih klijenata da imaju neprekidnu i širokopojanu vezu.
Podatak koji nedostaje ovde a koji bih ja lično bio zainteresovan da vidim je struktura interent konekcija po propusnoj moći (512 Kb-s, 1 Mb/s itd) i mesečnom ukupnom protoku što bi pružilo neke informacije dragocene za određivanje optimalne arhitekture poslovne aplikacije.
Niska zastupljenost *enterprise* rešenja
Ako se ima u vidu da 98% preduzeća koristi računare u svom poslovanju, a samo 11% koristi ERP programe i samo 8% koristi CRM programe, postavlja se pitanje kako tumačiti te podatke – kako koriste oni tih 80% računara ako ne za ove potrebe?
Po meni je potpuno nebulozno poverovati da da ima uopšte preduzeća ove veličine koja ne koriste neki “program za fakturisanje i zalihe” , “program za knjigovodstvo”, “evidenciju i kartice kupaca” itd. Drugim rečima, svi koriste neke programe definitvno, samo ih pitanje o ERP sistemu ne asocira na to što koriste. Nisam siguran da li je to usled toga što je ponuda ERP rešenja na našem tržištu možda neusklađena sa potražnjom ili što je teško shvatiti šta je to ERP sistem u stvarnom svetu (van prevoda abstraktne definicije iz wikipedie tipa “upravljanje resursima preduzeća” koji u stvarnom svetu ne znači ništa većini preduzetnika sa kojima sam se ja sretao).
Ako se pogledaju podaci iz ove tri godine vide se dve veoma bitne vrednosti:
80% ljudi ne zna šta je ERP (8.5% ne koristi, ali je upoznato)
Broj preduzeća koji ne zna šta je ERP, umesto da opada usled agresive kampanje proizvođača ERP aplikacija svake godine on je naprotiv porastao sa 73% na 80%.
Ja lično ne znam tačno da povučem granicu između “ERP-a”, “knjigovodstvenog programa”, “poslovne aplikacije” i generalno sve što u svom nazivu ima reč “enterprise” kod mene izaziva odbojnost tako da mi ovi podaci ne znače nešto mnogo kao što bi mi značili da se bavim prodajom ERP softvera. Da sam u ovoj drugoj grupi, baš bih se zapitao šta ja to radim kad je ovoliki tržišni potencijal i kada neobaveštenost o mojim proizvodima čak i raste sa godine na godinu što znači da prave konkurentske bitke na tom tržištu i nema.
Drugim rečima, vlasnici i menadžeri SW firmi koje prave ERP rešenja – šta vam rade marketing i prodaja?
Ogroman B2C i B2B tržišni potencijal
Koliko god me “ERP” ne zanima, toliko me zanimaju iskorišćavanje Interneta u poslovne svrhe pa da vidimo šta brojke kažu o potencijalima interneta kod nas
23% preduzeća je naručivalo nešto preko interneta, dok je 20% preduzeća primalo porudžbine preko interenta. Zaista je šteta što nema više podataka o strukturi i učestali naručivanja, niti o formi tih porudžbina (email ručno otkucan ili sa word attachmentom nije isto i kao direktna B2B narudžbina) ili izvoru /firme ili fizička lica/, ali i to uzimajući u obzir ovo svedoči o OGROMNOM tržišnom potencijalu u B2B sferi.
Ako ove podatke analitički ukrstimo sa podatkom s početka ovog posta da samo 16% ljudi koji svakodnevno rade za računarom je u toku godine kupilo išta, onda je (bar za mene) očigledan i B2C tržišni potencijal koji ako se ikad sredi zakonska regulativa i omogući interent plaćanje ima da generišu značajne prihode firmama koje budu započele da trguju preko interneta podrazumevajuči naravno da imaju šta da ponude i da znaju kako da ponude. Know-how je mnogo manji problem u odnosu na zakonodavstvo – posebno imajući u vidu broj konsultanata u Srbiji kojima firme to mogu da povere.
Ajde da vidimo na kraju šta tačno tih 20% što prodaju i kupuju preko neta rade na netu
Web sajtovi preduzeća u Srbiji
68% preduzeća imaju svoje sajtove (za 1.4% MANJE nego 2008-e godine). Kvalitet tih sajtova ovde ne želim da osporavam, već ću ih uzeti sve kao prave sajtove firmi. Evo šta ti sajtovi rade:
Prva misao kad sam video ovu sliku je pitanje:”Šta je to što imaju na sajtovima onih 36% firmi koje nemaju čak ni prikaz svojih proizvoda???”
Ono što je evidentno iz ove statistike je da su sajtovi firmi kod nas statički i jednosmerni – forma papirnog kataloga koji lepo izlista opise proizvoda sa ponekom slikom, a gde u samo malom broju slučajeva (16.4% sajtova) korisnik može (o drskosti) da koristi sajt za naručivanje proizvoda ili kod samo 8% sajtova (o svetogrđa) da plati firmi.
Što se mene lično tiče sajt gde korisnik ne može da plati firmi ne može da se nazove poslovnim sajtom jer ne ostvaruje profitnu funkciju u poslovnom procesu tako da što se mene lično tiče umesto podatka da 68% firmi imaju sajtove, ja lično prihvatam da samo 5% firmi imaju sajtove ( 8% of 68% je ~ 5%)
Opet, koliko god me taj zaključak šokirao toliko me i obradovao jer takođe potvrđuje da postoji veliki potencijal za rastom interent trgovine u Srbiji, a samim tim i moja orijentisanost na interent kao kicmu moje aplikacije ima smisla.
Zaključak
Eto, kao što vidite za mene je čaša polu puna, a ne polu prazna. Katastrofalno stanje IKT tržišta kod nas za mene nije nešto što obeshrabruje, već naprotiv nešto što me dodatno motiviše da nastavim sa svojim radom.
Postovani publikume (oba moja citaoca) prikupljam gradju za blog post o cenovnoj politici poslovnih aplikacija i u tu svrhu sam kreirao malu anketu koja prikazuje tri vida placanja:
Mesečna pretplata Korisnik plaća mali iznos paušalno, nema inicijalne isplate niti ugovornih obaveza. Nove verzije su uračunate u cenu te pretplate
Godišnja pretplata Isto kao mesečna pretplata, ali se plaća jednom godišnje (rečeno mi je od vas nekoliko da je to prihvatljivije od mesečnog)
Jednokratna uplata Standardan model gde se odjednom unapred plati program, dobijaju se ispravke te verzije. Nova verzija se kupuje kao novi proizvod.
Evo, da prekršim svesno blogerski zakon #3 Scott Hanselman-a i da objasnim što nema već dve nedelje postova – bio sam na odmoru 2 nedelje bez ikakvih elektronskih uredjaja (znam – svetogrđe, ali neophodno) sem kindle čitača napunjenog knjigama koje nemaju veze sa programiranjem i arhitekturom.
Da kompezujem oba moja čitaoca za štetu načinjenu tom nečuvenom pauzom, evo podeliću javno nekoliko fantastičnih knjiga koje sam pročitao za te dve nedelje i koje su na mene ostavile jak utisak
Ova knjiga sadrži svedočenja desetine osnivača malih firmi koje su uspele da ostave trag u kompjuterskoj istoriji. Osnivači PayPal-a, Apple-a, Excite-a, FireFox-a govore o genezi njihovih odeja i proizvoda, poteškoćama koje su u početku nailazili itd…
Ono što je na mene ostavilo posebno jak utisak u ovoj knjizi (pored ogromne količine energije i inspiracije) je saznanje da nisam: lud, naivan, šarlatan itd, već da ima još ljudi koji osećaju isto kao ja i zovu se preduzetnici (eng. entrepreneur). Ne poredim se ja pritom sa tim velikanima uopšte, samo je lepo znati da postoje srodne duše.
Jason Fried u ove dve knjige na genijalan način objašnjava kako organizovati softversku kompaniju po principima minimalizma gde sa šačicom zaposlenih imaju više od 5 miliona korisnika. Veliku većinu stvari o kojima piše u ovim knjigama ja potpisujem u celosti. Nije ni čudo što su zaradili 1+ milion dolara od prve knjige samo.
Seth je marketinško polubožanstvo, čija predavanja koštaju slušaoca oko 1000 dolara/sat i opet je sala ispunjena do zadnjeg mesta.
Moram da kažem da me je ova knjiga faktorom iznenađenja nokautirala u prvoj rundi kada sam ukapirao nakon citata Karla Marx-a o čemu se radi u ovoj knjizi. Uošte se ne radi o marketingu, već o pozivu na buđenje iz korporativnog Matrix-a u kome mnogi od nas žive. Nisam mogao da zaspem dok knjigu nisam isčitao i još je varim.
Ako bih morao da je sažmem u jednu rečenicu to bi bila:”Who dares wins!”
Ovu knjigu sam počeo da čitam kako bih naučio anglosaksonsku knjigovodstvenu terminologiju što će mi nadam se omogućiti detaljnije analize svetskih knjigovodstvenih programa.
Napomena: Ovo je knjiga tipa “for dummies” što je tačmo ono što meni treba, ali da znate da se ne razočarate ako je čitate a već ste iskusni u ovoj problematici.
Eto, dakle tog mog iskupljenja za pauzu. Nadam se da ćete uživati čitajući ih, a ja odoh da se raspakujem
Jeste da sam 
Ljudi su počeli da kupuju kompjutere na komad u Metro-ima, Idea-ma koji iako (sub?)minimalnog kvaliteta koštaju magičnih x99 evra. Kada se komp donese kući sa svojom integrisanom grafičkom karticom i dete krene da kmeči što nijedna od igrica koje igra kod svog druga neće da radi, jedino što preostaje je odlazak u lokalni PC servis “da se komp malo pojača” – što s obzirom na kvalitet kompjutera široke potrošnje često nije slučaj.
Naravno da ne. Problem postoji i ako bi se ignorisao doveo bi do “…da se izljubimo… “ situacije, ali po meni situacija nije bezizlazna. Kao što se tržišna situacija menja, tako i PC servisi trebaju da evoluiraju u nekoliko pravaca koji im daju šansu da postoje. Evo nekoliko ideja sa moje strane u prilog te borbe protiv globalizacije
Pre nekoliko dana sam na blogu (koji iskreno preporučujem svima) pročitao članak 
Tri su osnovna razloga nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji koje autor navodi kao osnovne:
Srećna Nova 1998-a!
Popravljamo kišooobraneee
Korak u tom pravcu je ovo što ja planiram da radim – staviću “na papir” koje 
Apsolutno ne. To može biti samo jedna idejna pritoka budućeg standarda. U paraleli treba proučiti sve standarde iz oblasti računovodstva koji su na snazi u regionu, a koji se dobrim delom i na sreću svode na malu grupu međunarodnih standarda. Moj razlog zašto treba proučiti sve te standarde je krajnje pragmatičan: ako ikad uđemo u EU (tu sam malo skeptik ali ok) biće nam svima od koristi da standard oko koga smo organizovali svoje poslovanje bude isti ili sličan standardima iz EU. Čak i da ne uđemo nikad u EU, smatram da je, i pored svih zala počinjenih 90-tih, Balkan dugoročno gledano poslovno okruženje koje je neizostavno okrenuto jedno drugima. Svi smo svedoci uspeha i tržišnog prisustva slovenačkih i hrvatskih programa na prostorima ex-YU – pojava koju ja najiskrenije pozdravljam sa svog načelnog stanovišta neoliberaliste. U Srbiji standardi ne postoje te u tom pogledu nema posebnih zahteva za njih, ali ako ste proizvođač iz Srbije koji ima planove da se prošiti van Srbije, onda vam je u interesu da taj proizvod koji imate bude usklađen sa regulativnima tih sređenijih tržišta.
Neophodni minimum funkcionalne specifikacije. Primarno fokusiran na “šta”, a ne na “kako”. Definitivno nije taksativni spisak najsitnijih detalja koje “kalkulacija treba da sadrži” poput “u desnom gornjem uglu mora da bude 6 cifreni broj ulazne fakture dobavljača”. Nećemo da kreiramo armiju dronova, već samo da zaštitimo interese korisnika garantovanjem da je svaki standardizovan program funkcionalno spreman za većinu njegovih suštinskih zahteva. Ako već insistirate, namena standarda je u ovom kontekstu da pružimo kupcu malo osećaja sigurnosti prilikom odabira programa.
![Domacinstva_Kupovina[5]](https://cdn.papiri.rs/blogcdn/papiri/blog/wp-content/uploads/2010/09/Domacinstva_Kupovina5.png "Domacinstva_Kupovina[5]")
![wSajtovi[5]](https://cdn.papiri.rs/blogcdn/papiri/blog/wp-content/uploads/2010/09/wSajtovi51.png "wSajtovi[5]")
