Blog

Proizvodnja računara

by nimalin Funkcionalne karakteristike, PC-Shop1.063 коментара на Proizvodnja računara

Knjigovodstveni programi za proizvodnju računara

U ovom postu (kao što sam i obećao ranije) predstaviću moja razmišljanja na treći krupni problem koji PC servisi imaju u svom radu i koji ja pokušavam da rešim svojim programom.

Proizvodnja računara

U periodu od 1998-2001 radio sam kao serviser računara – zanimanje u narodu poznatije kao “crnac”.

Pos’o ko posao sa dosta blesavih stvari poput pamćenja svih piratskih serijskih brojeva od silnih (re)instalacija i nepobitnih transcedentalnih bisera mudrosti  kao na primer trajno urezana u cortex spoznaja da kada se instalira Zyxel modem nikako ne sme da se kompjuter restartujte kada se to traži nego obavezno na dugme da se ugasi inače se Windows toliko sredi da može samo da se okadi posle toga. O nebuloznim korisničkim pričama neću ni da pričam, ko je proveo mesec u servisu čuo je sve o ljudima koji finom šmirglom krešu podnožje PCI kartice “da bolje legne” i onda donese komp na servis i slične narodne umotvorine.

Prolazile godine, a ja posta očeličeni crnac-veteran sasvim siguran da ne postoji stvar na koju ne mogu da se sviknem, al ne lezi vraže –  dobih zadatak da napravim /suprise, suprise/ program za PC servis.

U početku sve beše kabeza: prijemnica, kalkulacija, ponuda, račun i sl. – prsite lete sami. Konfigurator, lager liste, cenovnici – radim levom rukom ne gledajući, dok desnom mlatim Gothic.

“Odraditi modul za proizvodnju računara”

Huh? Kakvu bre proizvodnju računara? Uzmem 5 dela sa  police ispred mene, pobodem ih u ploču koju sam ubacio u kućište i to je to. U 99% slučajeva samo šrafciger pipam, dok u ostalim radi čekić kao sredstvo pretnje kompjuteru kod koga neće da se primi drajver za grafičku.

Čvrsto ubeđen da je šala u pitanju, uzimam papir i idem kod svog šefa sa osmehom na licu:”Da li je ovo neka greška?”.

I naravno da sam kao i svaki put kad postavim pitanje u vezi nešto besmislenog dobio odgovor

“To tako mora zbog knjigovodstva.”

Knjigovodstvo

Evo otprilike objašnjenja koji mi je dato tad – Šef (Š), Ja (JA)

Šef:”Vidiš ovu policu odakle prodajemo grafičke kartice – to je prodajni objekt. E sad kad uzmeš karticu odatle da ugradiš u kompjuter, karticu ne uzimaš iz prodajnog objekta,  nego iz skladišta sirovina – razumeš?“

Ja:”Ne, razumem. Kažeš mi da moram da uzmem karticu sa ove police i odnesem na policu u magacinu pa tek onda odatle da je uzmem?

Šef: “O Bože. Pa nisi valjda retardiran da to uradiš. Zašto bi je nosio u magacin kad ćeš da je odatle odmah uzmeš i ugradiš? To se samo tako kaže – to je zbog knjigovodstva”

Ja: “A, zbog knjigovodstva znači” (ne razumem ništa, ali sigurno ima smisla kad je zbog toga)

Šef: “Ok, sad kad si uzeo taj deo iz knjigovodstvenog magacina, treba ti radni nalog da bi pristupio proizvodnji računara”

Ja:“Je l’ taj nalog ono kad mi ti vikneš sa sprata da “sklopim trojku sa 98-com” ili je to neki poseban nalog?”

Šef:“Ne, ja ti to kažem i dalje. Ovo je samo kobajagi papir gde ti ja naložim da to uradiš – zbog knjigovodstva”

Ja: “A, zbog knjigovodstva znači” (ne razumem ništa, ali sigurno ima smisla kad je zbog toga)

Šef:”E uzmeš lepo papir i popišeš delove sa stikerima koje ugrađuješ u komp i zabeležiš vreme koje provedeš proizvodeći računar”

Ja:“Misliš sklapajući računar? Kako da merim kad ih radim četiri odjednom ili idem na teren?”

Šef:”Ma to nema veze, bitno da zabeležiš samo stikere negde da razdužimo stanje i zbog garancije. Stavi uvek da si radio 45 minuta – to je smo zbog knjigovodstva”

Ja: “A, zbog knjigovodstva znači” (ne razumem ništa, ali sigurno ima smisla kad je zbog toga)

Šef:”Sad kad si proizveo računar, moraš da ga prebaciš u magacin gotovih proizvoda pa odatle da prebaciš u maloprodajni objekt. Odatle uzimaš kompjuter i daješ ga kupcu.”

Ja:“Gde da čeka mušterija dok mu nosim kompjuter po radnji da ga osveštam?”

Šef:”’e l’ me ti to zajebavaš? Naravno da nećeš da zavitlavaš tako mušteriju koja čeka da završiš. Čim sklopiš komp odmah mu daš sa tog stola gde radiš čim vidi da radi kako treba. To je samo tako zbog knjigovodstva.”

Ja: “A, zbog knjigovodstva znači” (ne razumem ništa, ali sigurno ima smisla kad je zbog toga)”

Ja:”Ok, ukapirao sam sve uđu dva kompa u MP objekt jedan izađe, drugi izađe – sve po PS-u”

Šef:”E tu sam te čekao! Nema dva kompa, praviš samo unikate. Jedan te isti komp, od istih delova potpuno kad napraviš dvaput to su unikati “PC 0001” i “PC 0002”. Znači stanje na lageru ide 1 pa 0. Nema nikad dva. Znam sad ćeš da me pitaš a što tako – zato što nemam para da certifikujem brend i svakom odrežem drugačiju cenu pa bi morao da nivelišem i ko zna šta još. Nemoj mnogo da razmišljaš, to je zbog knjigovodstva”

Ja: “J…o to knjigovodstvo – ništa nema smisla, al dobro – kad je zbog knjigovodstva….”

I vuk sit i ovce na broju

Evo 10+ godina kasnije se još trudim da prisilim sebe da nađem smisao u gore navedenom razgovoru – te proizvodnja nameštaja i računara je proizvodnja, te mora da postoji neka forma, standard itd. Pokušavam i ne uspevam.

To što  zakon prisiljava nekog da odradi 73 različita papira za radnju tipa “uzmi 5 dela sa police, sastavi komp i daj ih čoveku koji sedi pored tebe” je i dalje po meni besmisleno. Proizvodnja računara i proizvodnja nameštaja nisu iste. Ono što ima smisla u slučaju prave proizvodnje, po meni je besmisleno u slučaju PC servisa.  
Na sreću pa se ja ništa ne pitam nego se pitaju zakoni koji propisuju to što propisuju te su su zahtevi za 73 papira realni i neminovni. Tačka.

Upravo zbog te zakonski propisane obaveze s programi za knjigovodstvo koji se koriste u PC servisima i zahtevaju da se odradi sva papirologija “zbog knjigovodstva”.

Po mom ličnom mišljenju, program za PC servise može da efikasno reši taj problem i ispoštuje zakonsku formu na način koji je zabavan i ne troši vreme korisnika programa.

Efikasno rešenje

Moje se rešenje zasniva na bazi toga što knjigovodstveni programi opšte namene ignorišu način na koji se dolazi do proizvodnje računara. U slučaju PC servisa proizvodnji računara prethodi proces sastavljanja ponude/računa za prodaju računara na bazi lokalnog lagera i ponude distributera računarske opreme. Dokument koji definiše ponudu kupcu sadrži spisak delova koje ulaze u konfiguraciju sa cenama i količinama.

Ako se to ima u vidu onda je sasvim jasno da je proces proizvodnje računara moguće automatizovati  na sledeći grubo opisani način:

  1. Za sve delove definisane u zadatoj ponudi X, kreiraj međumagacinske otpremnice koje prebace te iste artikle u magacin sirovina.
  2. Za sve delove definisane u zadatoj ponudi X, kreiraj radni nalog 123 koji trebuje sirovine definisane u #1 i dodeljuje nalog serviseru X.
  3. Serviser X nalazi u spisku radnih naloga dodeljenih njemu pronalazi radni nalog broj 123 i unosi koliko je vremena proveo radeći na računaru. Korak je opcioni i može biti “uvek 45 minuta” te se i ovaj unos izbegava.
  4. Onog momenta kada serviser snimi #3, međumagacinska otpremnica iz proizvodnje u MP se kreira automatski. Nabavna cena definisana radnim nalogom, prodajna cena definisana ponudom datom korisniku.
  5. MP račun / paragon se automatski kreira na bazi podataka definisanih u #4 .

Krajnji rezultat je da su svi papiri kreirani potpuno automatski na bazi ponude date korisniku uz apsolutno minimalno utrošeno vreme korisnika. Cilj koji gađam: odabere se ponuda, klikne OK, i automatski 73 papira izađu iz štampača u roku od 10 sekundi.

Kompletna papirologija odrađena i zakon ispoštovan, ali daleko od očiju korisnika koga ne zanima šta se dešava “ispod haube”.

Zaključak

Ovo gore navedeno je naravno samo suština rešenja kojim planiram da rešim problem metastazirane papirologije PC servisa i naravno da je stvarnost komplikovanija, ali da ne bi smarao Tihim Donom preskočiću deo o tome kako planiram da implementiram rešenje na način koji je podjednako fokusiran na zabavnost i efikasnost i koji čvrsto verujem će pokrivati i potrebe složene realnosti a da ne ruši jednostavnost korišćenja.

Do tada, evo nekoliko mojih pitanja i nedoumica:

  • Da li je ovo realan problem u radu PC servisa ili sam promašio temu?
  • Da li je izloženo rešenje (pod pretpostavkom da je realno izvodljivo) rešenje koje bi vratilo osmeh na lica zaposlenih u PC servisima?
                                                                                                                        .

Čekajući Godoa

by nimalin Inspiracija1.029 коментара на Čekajući Godoa

Savršeni knjigovodstveni program  i ja

Prosto ne mogu da verujem da je prošlo godinu dana od podvlačenja crte za 2010-u, ali tako je – došlo je opet vreme za povlačenje još jedne crte nad 2011-om i iznošenje završnog računa za 2012-u svojim akcionarima: čitaocima bloga.

Kao i prošle godine, ako vas ništa od toga ne zanima:

Srećna Nova 2011-a i Božićni praznici

2011

Summa summarum: potpuno sam podbacio u 2011-oj.

Nisam izdao nijednu javnu verziju programa (Papiri v0.1), nisam odradio Galeriju Knjigovodstvenih Programa, nisam pisao na blogu dovoljno često.

Stvarno nisam tip koji se žali na zlehudu sudbinu, ali kad već podnosim završni račun vama koji me pratite u ovom ludom poduhvatu da pojasnim koji su osnovni razlozi i kako planiram da im pristupim u 2012-oj.

Prvi i osnovni razlog je da sam krajem prošle godine u firmi u kojoj radim kao arhitekta dobio zadatak da odradim prototip koji treba da demonstrira d ali je nešto tehnički moguće. Ja sam to odradio, ali pošto sam imao višak slobodnog vremena odradio sam na način kao da je taj projekat moj start-up te sam demonstrirao prototipom način monetizacije jednog prodajnog kanala neiskorišćenog u industriji kojoj moja firma pripada. Taj poslovni novitet je privukao pažnju mnogih ljudi pa sam ja nekoliko nedelja radio na prototipu i držao prezentacije svaki put za nivo menadžmenta više dok na kraju prototip nije došao do samo CEO-a firme. Prezentacija je prošla kako treba (radilo sve na prototipu), poslovna ideja ilustrovana i ja marta otišao na odmor računajući kad se vratim da ćemo na bazi iskustava sa rada na prototipu (planiranog od početka da bude bačen nakon donošenja odluke) oformiti tim i krenuti da radimo na proizvodu pa sa jedno petoro ljudi i 2-3 meseca doći do proizvoda. Ono što me dočekalo po povratku sa odmora je klasika – “ti sam 3 nedelje, prototip u produkciju”. Da vas ne davim dalje tematikom, rad na proizvodu je sledećih 6 meseci ličio na plivanje uzvodno sa 80+ sati nedeljno, rad svakog vikenda, bez godišnjeg odmora itd. Na svu sreću, proizvod je stabilizovan pre nekih mesec dana te sam mogao da izađem iz vanrednog stanja i radim samo 40 sati nedeljno.

Ima nekoliko ljudi koji su me savetovali da ako sam ozbiljan u vezi Papira dam otkaz jer je to jedini način kako mogu da odradim program. U toku ove godine sam imao dve ponude za određena finansijska ulaganja i mislim da bi mogao da dođem do seed kapitala relativno lako ovde u Pragu. Da nemam porodicu, već bi odavno bio u Srbiji i radio na ostvarenju svog sna o savršenom knjigovodstvenom programu. Na svu sreću, porodicu imam i takav potez bi verujem bio krajnje nepromišljen i sebičan jer bi doveo njihovo blagostanje u pitanje (plata koju primam sada je sasvim dovoljna za naš normalan život), te sam morao da odaberem teži put: rad vikendima, skraćivanje sna za par sati, fokusiranje celokupnog slobodnog vremena itd. Nije lako uopšte i da radim ovo zbog para do sad bi sigurno odustao odavno od svega. Ipak, pošto se za mene radi ovde o snu, kako se odreći sopstvenog sna? Smeško

Drugi razlog je nemogućnost skaliranja. Da se ne lažemo: činjenica da neko radi sam u svoje slobodno vreme na nečemu u šta je ozbiljna konkurencija uložila 100 programer godina rada i za šta u razvoj u toku samo jedne godine ulaže više od miliona evra ukazuje ne to da taj neko je ili lud ili glup (a verovatno i oba). Zato sam ja pokušao u toku 2011-e da nađem nekog da radi sa mnom bilo za lovu bilo za udeo u vlasništvu. U apsolutno svako od tih slučajeva ista pri;a: oni me saslušaju jedno 5 minuta o čemu pričam dok ne shvate koliko je ozbiljna tematika (tj. da se ne radi o glupavom web 2.0 sajtu) i tu se kod svih pogled gasi, saslušaju pro forme do kraja kažu da je odlična ideja, ali da su zauzeti sad radeći na X i da će mi se javiti. Posle tuce pokušaja, video sam da to ne ide i odustao – u se i u svoje kljuse je moj put nadalje.

Probao sam takođe da nađem nekog da mu platim da mi odradi galeriju knjigovodstvenih programa i dobio okvirnu procenu od oko 3-5.000 evra za to. Da se razumemo, to je po meni realna cena za takav neki sajt, ali je i prevelika cena da je platim iz svog džepa za nešto što je konceptualno neprofitno, tako da sam to odložio do momenta kada budem imao slobodnog vremena da sam to odradim.

Treći razlog je objašnjenje što nisam pisao na blogu, a odnosi se na to što sam hteo da pređem sa reči na dela. Bilo mi je glupo da pišem nešto dalje o tematici kad nemam ništa svoje da pokažem pa sam rešio da sačekam sa tim “samo još malo” dok ne izbacim v0.1 programa pa onda da krenem da pišem o tome.   Problem je što nikako do vremena nisam mogao da dođem da odradim taj v0.1 tako da su meseci prolazili, a blog zvrjao prazan.

Poslednji razlog je što radim na savršenom programu za knjigovodstvo. Da vas ne davim tehničkim detaljima, samo ću reči ovde da je rad na konceptu kako sam zamislio program rezultovao da bukvalno moram da odbacim sve postojeće programske komponente i svaku od njih pravim svoju ručno. Zadnjih mesec dana sam tako proveo radeći na kodu koji korisnik apsolutno nikad neće ni videti ni osetiti (to i jeste poenta tog rada). Razmišljao sam dosta da li da skrešem koncept u meri da postojeći alati mogu da se koriste, ali nakon mnogo razmišljanja došao sam do zaključka da ne pravim nikakve kompromise i da po svaku cenu dam sve od sebe da napravim savršeni knjigovodstveni program  po meri korisnika. Bez ikakvih kompromisa, koliko košta da košta. Potpuno sam svestan da sam time možda sveo šanse za uspeh sa 0.1% na 0%, ali od nekih principa čovek jednostavno ne može da odstupi, a ovo je moj.

2012

Jezik za zube

Po onome što znam danas, moj “dnevni posao” bi trebao da bude u normali u 2012*oj što me vraća u normalan ritam rada. Lekciju sam naučio: jezik za zube i odradi šta ti se kaže sa 105% svojih mogućnosti ali ništa preko toga. Uglavnom, očekujem da tih dodatih 40+ sati nedeljno ću moći da uložim u papire.

Blog

Blogovaću nezavisno od svog proizvoda. Na blogu sam vrlo transparentan o tome ko sam, šta i kako radim i skoro u svakom postu vrlo jasno naglasim da su izneseni stavovi moji lični i da o svemu što pričam svako treba da razmisli svojom glavom. Koliko god zvučalo blesavo, ja tematiku poslovnih aplikacija volim i volim da diskutujem o njoj kad i gde stignem, tako da kad god stignem naškrabaću svoje misli na temu koja je meni zanimljiva, pa ko voli i koga zanima nek izvoli.

Papiri

Što se “papira” tiče dugo sam razmišljao da li da se manem PC servisa i krenem odmah na program opšte potrošnje, ali sam odlučio da nastavim po planu tako da je neki tempo koji planiram:

  • do marta meseca – v0.5 (puna integracija sa B2B portalima: cenovnici, naručivanje itd)
  • do juna meseca – v0.9 (v0.5 + normalna papirologija: radni nalozi, ponude, računi, reklamacije itd)
  • do oktobra meseca – v1 (v0.9 + knjigovodstvo)
    .

Znam da većina vas ne radi u PC servisima i da će ova satnica da vas razočara u smislu ko će da čeka 2013-u za program, ali ako malo bolje razmislite program za PC servise je prilično blizu potreba “trgovačke” firme tako da verujem da će za dosta ljudi biti sasvim prihvatljiv takav kakav bude bio, a za ostale važi napomena da je od njega do programa opšte namene jako mali period potreban (računam se do kraja ove godine).

Reč dve u vezi ovih rokova: shvatite ih sasvim orijentaciono. Sasvim je moguće da ja imam v1 juna, kao što je i moguće da imam v0.5 juna – zavisi od stvari u životu koje su van moje kontrole. Jednom kada javno objavim prvu beta verziju programa, planiram da objavljujem na svake dve nedelje njenu dogradnju tako da od 0.5 do 0.9 planiram  da objavim 4-6 među verzija gde đe svaka biti sasvim funkcionalni korak napred. Planiram da držim taj tempo do kraja, tako da će biti vrlo transparentno kojom brzinom se stvari razvijaju.

Galerija knjigovodstvenih programa

Nisam uopšte odustao od ove ideje i sam ću je odraditi u drugoj polovini ove godine.

Skaliranje

Iako sam odlučio sam da ne tražim investitora i da ne traži IT saradnike/radnike, to ne znači da mislim da mogu sve sam da odradim. U planu mi je da zaposlim što pre nekoliko ljudi koji će se baviti “korisničkom podrškom” u najširem smislu te reči. I dalje ne znam šta da ponudim distributerima knjigovodstvenih programa, a da to ima smisla ponuditi kao kod nekih koji isplaćuju time 120 hiljade evra provizije, tako da dok to ne prokljuvim planiram i u tom domenu u se i u svoje kljuse, tako da verovatno i od saradnje sa distributerima ništa. 

Razno

Ovaj spisak gore uopšte nije konačan i imam nekoliko ideja i inicijativa u planu za 2012-u koje su za mene podjednako bitne kao gore iznesene, ali dok ne precrtam stavke o kojima sam dosad pričao neću da širim priču više.

Zaključak

Poenta svega je da sam ja u toku 2011-e shvatio da su papiri za mene više od igre i da ne radim na ovome prvenstveno zbog novca već zato što imam san da ispunim. To naravno ne znači da mi novac nije bitan, samo je #2 na listi. Kad stvari sagledate iz tog ugla sve te neprospavane noći i svi ti vikendi provedeni u stolici prestanu da budu mučni i stresni i postanu delići jedno velikog putovanja, putovanja potpuno nelogičnog i nemogućeg i baš zato tako uzbudljivog.

Što se vas tiče, oba moja čitaoca, želim vam puno uspeha i ličnog i poslovnog u 2012-oj i radujem se unapred svim budućim diskusijama  na temu knjigovodstvenih programa.

Čitamo se!
Nikola

A sad adios

by nimalin Prodaja4 коментара на A sad adios

Programi za knjigovodstvo i migracije

U početku svega uvek je sve med i mleko. Sve je beskonačno, originalno, blještavo i večno. Međutim stvari se sa vremenom neprimetno ofucaju, dobre misli jutra ustupe mesto ogorčenju večeri. Dolazi vreme za promenu.

Šurda peva pred odlazak

Pre nego što pomislite da sam skroz odlepio (toliko još uvek nisam) da pojasnim kakve veze ovo ima sa knjigovodstvenim programima. Predmet današnjeg posta je iznošenje mojih pogleda na tematiku otpočinjanja i završetka korišćenja knjigovodstvenih programa. Iako osam većinu svojih razmišljanja na ovu temu izneo u fragmentima po komentarima postova, ipak smatram da je tematika bitna u dovoljnoj meri da zaslužuje jedan poseban sumarni post.

Početak

Ja znam da promeniti knjigovodstveni program nešto toliko teško i komplikovano da je korisnik spreman pre da trpi loš program do krajnjih granica mazohizma pre nego što otpočne to. Odabir prave verzije knjigovodstvenog programa, nalaženje dugoročno upotrebljivog rešenja po minimalno neophodnoj ceni – noćna mora do noćne more.

Ovo su stvari koje ja planiram da ponudim svojim korisnicima u pokušaju da načinim taj proces što prijatnijim iskustvom:

  • Za određeni broj vodećih knjigovodstvenih programa moj program će nuditi import podataka.
    Svi programi rade super kad su prazni. Ideja ovde je da se u prvih 10 minuta probnog rada sa mojim programom dobije isti set podataka u oba programa tako da može korisnik da uporedi “jabuke sa jabukama”. Importe podatka se može koristi više puta tako da korisnik tokom trajanja probne verzije koristi nesmetano postojeći program, a po želji ažurira program koji testira bukvalno pritiskom jednog tastera.
    probni period korišćenja programa za knjigovodstvo je 3 meseca.
    U toku probnog perioda, korisnik ima pravo na potpunu i besplatnu korisničku podršku kao i “pretplatnici”. Ta podrška uključuje i telefonske pozive i razgovor sa prodavcem o tome kako se moj program koristi u konkretnom poslovnom scenariju korisnika, ako i daljinski pristup vašem računaru po potrebi. Ja ću prvi biti taj koji će na bazi vašeg poslovanja da vam kažem da moj program NIJE za vas i da vam preporučim neki drugi program koji je po mom mišljenju verovatnije adekvatniji za vaše potrebe. Samo srećni korisnik je korisnik koji mene zanima.
  • zaštićeni period korišćenja programa za knjigovodstvo je 6 meseci.
    Nakon isteka probnog perioda, korisnik ako želi da koristi dalje program mora da krene da plaća pretplatu, ali sa tim da u prvih 6 meseci ima pravo na bezpogovorni povraćaj 100% novca. Zadnji dan 6-og meseca – korisnik kaže:”Neću.” – 100% novca dobija nazad istog dana
  • kompenzacioni popust – u iznosu do 3 meseca.
    Ideja je ovde da se korisniku skupocenog programa za knjigovodstvo X simbolično povrati deo novca koji je već uložio u taj program. Ja bi rado povratio 100%, ali uz cene programa od više hiljada evra i iznos moje mesečne pretplate to bi verovatno značilo besplatno korišćenje programa od 5 godina tako da limitiram na 3 meseca. Više se radi o simboličnom aktu koji reprezentuje koliko moja firma vrednuje partnerstvo, nego o stvarnoj nekoj uštedi.
  • pretplatni mesečni model plaćanja
    Ne postoji nikakav ugovorom obavezni period, ne postoje skriveni troškovi ili druge smicalice. Pretplatu platite za mesec u kome želite da koristite program. I to je to.
  • jeftin program
    Još nisam načisto oko ovoga, ali vrlo je verovatno da će cenovnik da izgleda otprilike ovako:
    • 1 korisnik – 20 evra/mesečno
    • 2-3 korisnika – 30 evra/mesečno
    • 4-5 korisnika – 40 evra/mesečno
    • 6-10 korisnika 60 evra/mesečno
      Mislite da sam lud što nudim po ovim cenama nešto što (po mojim rečima za sad) treba da bude dobro? A šta ako vam kažem da cena nije PO KORISNIKU nego je po grupi i da firma od 3 korisnika ne plaća 3 x 30 evra mesečno, nego SAMO 30 evra mesečno? OK, možda i jesam lud – vratićemo se na to kasnije u delu oko kraja korišćenja programa.

Da sumiram ovo do sad izneseno na konkretnom primeru..

Ako ste firma koja recimo ima 3 zaposlena i koristi trenutno u svom poslovanju program X i recimo odlučite da isprobate moj program dobijate da isprobate program bez ikakvog rizika u trajanju od celih godinu dana (3 meseca proba +3 meseca kompenzacija+ +6 meseci povlašćeno) uz kompletnu tehničku i korisničku podršku kao da ste *pravi* korisnik.

Recimo da ste jako nepoverljivi i da mi ne verujete ovo oko “bezuslovnog povraćaja” – mora da ima neka caka tu zar ne? Nije lepo što tako razmišljate jer to nije istina, ali konverzacije radi – neka bude. Prvih 6 meseci (u ovom primeru) ne plaćate ništa, tako da ne mogu nikako da vas opljačkam. Ako vas prevarim u 7 mesecu korišćenja (a neću) izgubili ste 30 evra. U najgoroj mogućoj situaciji bi vi spoznali da vam program ne odgovara poslednjeg dana 12-og meseca vašeg korišćenja (prava naučna fantastika), a ja drski bandit vam ne odobrim povraćaj. U tom najgorem mogućem slučaju “pukli ste” 180 evra (u ovom primeru) što je sasvim sam siguran iznos rate mesečne koje plaćate za program X.

Naravno, da je ovo poslednje čisto hipotetička ilustracija da nikako ne možete neke bitne ovce da izgubite, ja ću se i pravno obavezati da bezuslovno i bezpogovorno vratim novac uplaćen u zaštićenom periodu.Separation

Kraj…

Sve je ovo lepo i moj program je savršen, ali je vama dosta iz razloga tog i tog. Posao ide loše pa ne možete da priuštite 20 evra mesečno. Hoćete da menjate opet program samo što ovaj put hoćete da pređete na neki drugi program.Itd, itd. Šta onda?

  • Svi podaci programa će biti dostupni u otvorenom formatu.
    Šta ovo konkretno znači? Znači da ću ja sam olakšati maksimalno moguće korisnicima da pređu na drugi program time što ću sve poslovne podatke dostaviti u formi koju ću javno dokumentovati. Idealno, to bi bio neki format definisan knjigovodstvenim standardom, ali pošto takvog nema definisaću najprostiji XML format za sve dokumente i javno ga objaviti na sajtu i obavezati se da ga podržavam. To praktično omogućava autorima drugih programa da u dan dva odrade u svom programu prepis podataka iz mog programa i eto vas bezbolno kod njih. Za vodeće programe na tržištu ja ću sam da odradim eksporter mojih podataka u njihov format.

    Moje kolege proizvođači programa za knjigovodstvo u ovom momentu odmahuju glavom i misle da sam lud jer ovo gore napisano je 180 stepeni suprotno od uobičajene prakse: jednom kad zaključaš korisnika u svoj program u svoju bazu, otežaš mu što više prelazak na drugi program i nema mu bežanja više. Ja ne mislim tako: interes korisnika je na prvom mestu uvek i ako on nije zadovoljan mojim programom jedino što je preostalo da mu pomognem je da mu omogućim bezbolan prelazak na drugi program.
  • Prestanak plaćanja pretplate samo zamrzava program.
    Ako prestanete da plaćate pretplatu privremeno ili trajno iz bilo kog razloga, program i svi podaci na njemu vam ostaju dostupni neograničeno vreme u stanju u kome su bili zadnjeg dana pretplate. Svi podaci se nalaze na vašem kompjuteru tako da to što nećete imati pristupa oblaku nema nikakvog uticaja u ovom smislu. Drugim rečima, nema “novih faktura”, ali su vam postojeće fakture, postojeći lager, glavna knjiga itd dostupne sve dok čuvate program.
  • Poskupljenja programa
    Ne tvrdim da su svi ljudi blesavi, a ja pametan – možda su svi u pravu da je gore navedena cena pretplate smešna, previše jeftina itd. Možda zato i podignem cene ako vidim da je to situacija. Postavlja se sasvim fer pitanje kako da korisnik zna da time neću da ga prevarim “jer da je znao za tu cenu ne bi ni počinjao”
    U slučaju da do promene cene mesečne pretplate dođe korisnik koristi program po svojoj ceni do kraja godine ili u narednih 6 meseci (šta god od ta dva je povoljnije po njega)

    • Primer 1 – poskupljenje objavljeno marta meseca
      Postojeći korisnik ima pravo da koristi program po staroj ceni do kraja godine (9 meseci)
    • Primer 2 – poskupljenje obavljeno oktobra meseca
      Postojeći korisnik ima pravo da koristi program po staroj ceni do marta meseca iduće godine (6 meseci) jer je to duži period od perioda preostalog do kraja godine (2 meseca samo)
      Imajući u vidu prethodne dve stavke, period od bar 6 meseci je sasvim fer i dovoljan za promenu programa.
  • Blue Soft scenario 

    Ovaj scenario se manifestuje na sledeća 3 načina:

    • Šta ako dobiješ na Bingu i odlučiš da prestaneš da se baviš ovim poslom?
    • Šta ako bankrotiraš?
    • Šta ako prodaš firmu i/ili program?

    Da preskočim opet, priče radi, deo oko toga koliko ovo nema šanse da se desi jer za mene je ovo “više od igre” i da odgovorim šta ako se ipak desi. U slučaju da firma prestane da radi korisnici će biti obavešteni najmanje 3 meseca pre toga, a na dan prestanka rada preduzeća kompletan programski se objavljuje kao Open Source pod GPL licencom što u praksi znači da bilo ko može da nastavi njegov razvoj bez ikakvih problema. U slučaju da firma treba da bude prodata, korisnicima će biti ugovorom omogućeno da završe poslovnu godinu na način koji imaju uz jasno predstavljenu situaciju oko toga koje su implikacije prodaje firme. U oba slučaja, besplatna korisnička podrška u odabiru odgovarajuće zamene bi bila dostupna korisnicima – partnerski odnos do kraja.

    Sumirano: podaci u programu neograničeno dostupni u zamrznutom stanju. korisnici se obaveštavaju unapred da imaju dovoljno vremena da prilagode svoje poslovanje novoj realnosti bez poslovnih turbulencija i primoravanja. Sve ovo naravno definisano ugovorom sa punom pravnom važnošću.

Zaključak

Odabir i prelazak na novi knjigovodstveni program je vrsta poslovne traume koja često može da ima i ozbiljne negativne uticaje na poslovanje preduzeća te mu treba pristupiti veoma ozbiljno.

Moju ulogu u tom ozbiljnom poduhvatu vidim prvenstveno u pogledu doprinosa u smeru smanjivanja rizika, smanjivanja nivoa potrebnog rada i utrošenog vremena korisnika u isprobavanju i otpočinjanju korišćenja programa, ali i u omogućavanju bezbolnog prestanka korišćenja programa i migraciju na drugo adekvatnije poslovno rešenje. Potka svih ovih ideja je kao i uvek “Interes korisnika je na prvom mestu i koliko god to zvučalo otrcano i naivno – ja verujem u to i trudim se što je više moguće da ga pratim svaki put kad sam u dilemi oko toga kako da koncipiram svoju poslovnu politiku.

Lud (po mišljenju mnogih),
Nikola Šurda Malović

Knjigovodstveni programi u oblaku

by nimalin Funkcionalne karakteristike, Implementacija, oblak1.033 коментара на Knjigovodstveni programi u oblaku

Prednosti i izazovi programa za knjigovodstvo u oblaku

S obzirom da je tematika poslovnih aplikacija i “cloud computing-a”” u poslednje vreme jako aktuelna, odlučio sam da i ja iznesem svoja razmišljanja na temu uloge oblaka i knjigovodstvenih programa.

Šta je to “oblak” i što se toliko priča o njemu u poslednje vreme?

Velika većina programa za knjigovodstvo danas su tradicionalne desktop aplikacije čiji se domen integracije u većini slučajeva ostvaruje u okviru lokalne mreže kompanije uz povremene izlete širenjem te lokalne mreže između podružnica putem VPN povezivanja. Osnovni problem (u kontekstu ovog posta) sa ovim tipom programa je u tome što ne postoji jednostavan način povezivanja korisnika koji su van lokalne mreže i u tome da je set podataka centralizovan na jednom mestu, a znate i sami onaj štos u vezi važnosti backup-a podataka

Korisnici se dele na dva tipa: oni koji su izgubili podatke
i oni koji će tek izgubiti podatke.

Prvenstveno kao reakcija proizvođača programa na teškoće u instaliranju i ažuriranju desktop programa klijenata, ali delimično i u želji da se ova dva navedena problema otklone nastali su web programi za knjigovodstvo kod kojih je su program za knjigovodstvo i baza podataka na udaljenom serveru proizvođača knjigovodstvenog programa kojima se pristupa putem internet pretraživača kao što je na primer Firefox ili putem internet prebacivanja na kompjuter proizvođača knjigovodstvenih programa na kome se onda izvršava program. Kao jedna od osnovnih prednosti ovog rešenja po korisnike često se navodi to da o aplikaciji i podacima brinu profesionalci koji vrše redovno održavanje rezervnih kopija podataka, staraju se o problemima itd.

Programi u oblaku su dalji korak u “profesionalizaciji” web knjigovodstvenih programa. Logika ovde je da proizvođači knjigovodstvenih programa su eksperti u svom domenu knjigovodstvenih programa, ali nisu eksperti u domenu održavanja optimalnog stanja web resursa, mrežnoj infrastrukturi, nemaju dovoljno resursa da održe optimalno i efikasno funkcionisanje sistema kada veći broj korisnika u isto vreme kreće da koristi program itd. Iz tog razloga proizvođači knjigovodstvenih programa odustaju od  imanja sopstvenih internet servera, sopstvenih baza podataka itd u korist iznajmljivanja internet mrežnih resursa firmi specijalizovanih za to.

Ti internet mrežni resursi koji se rentiraju po potrebi se popularno nazivaju oblakom.

Prednost knjigovodstvenih programa koji se koriste oblakom je dakle da se:

  • o mrežnoj internet infrastrukturi  brinu firme specijalizovane za to (Microsoft, Amazon, Google itd)
  • o knjigovodstvenom programu na toj infrastrukturi se brinu firme koje ih prave
  • korisnika zanima samo kako da koristi program bez ikakvih instalacija itd.

Oblak i knjigovodstveni programi

Na žalost, po mom ličnom mišljenju, ova idilična slika nije sasvim primenjiva u oblasti poslovnih programa, prvenstveno usled problema koje  web knjigovodstveni programi imaju, a koji se ukratko svode na to da web knjigovodstveni programi ne iskorišćavaju maksimalno potencijale korisničkog kompjutera i limitiraju time korisničku produktivnost kao i na to da je meni postojanja internet veze kao preduslova za funkcionisanje poslovne aplikacije neprihvatljiv uslov za knjigovodstvene programe.

Kao rešenje tih nedostataka ja sam odabrao arhitekturu “S+S” knjigovodstvenih programa u kome se klasičan knjigovodstveni program povezuje se bazom podataka i setom internet servisa. Suština distribuiranog knjigovodstvenog programa je u tome da se u radu korisnik uvek koristi lokalno prisutnom bazom dok program preuzima na sebe slanje i preuzimanje novih podataka sa servera u oblaku. Pored baze u oblaku, koriste se i procesorski resursi u oblaku za stvari poput integracije sa B2B portalima dobavljača itd.

Ovakav koncept je na tržištu knjigovodstvenih proizvoda relativno jedinstven tako da svaki put kad ga prezentujem nekom dobijem more pitanja od kojih se neki ponavljaju, a s obzirom da njihovi odgovori određuju moje poglede na temu ovog članka knjigovodstveni programi u oblaku rekoh da ih pribeležim

Piši Milijana ‘vako…

Najčešće postavljena pitanja u vezi programa z knjigovodstvo u oblaku

  • Šta kad nema interneta?
    Program funkcioniše normalno u meri koja garantuje nesmetan rad do uspostavljanja internet veze. Onog momenta kada internet veza se uspostavi program sam pokupi sve promene kreirane lokalno i pošalje ih serveru u oblaku bez ikakve potrebe za korisničkom intervencijom – potpuno automatizovano.
  • Šta ako instaliram program na novom računaru (kući, druga prodavnica itd)?
    Program automatski-bez intervencije korisnika nakon instalacije pošalje na taj novi kompjuter ažurnu kopiju podataka tako da ste u roku od par minuta od instalacije programa potpuno spremni za rad.
  • Da li to znači da sa podacima moje firme mogu da pristupim od kuće, sa laptopa  i da vidim u realnom vremenu promene kako se dešavaju u preduzeću?
    Apsolutno.
  • Šta ako unosim podatke na više različitih mesta (kući, prodavnica1, prodavnica2)?
    Program automatski-bez intervencije korisnika sve podatke šalje na server gde se oni slažu u bazi u oblaku. Kompletiran set podataka se zatim šalje svim stanicama tako da svi imaju sve podatke.
  • Da li to znači da sa podacima mojih nekoliko maloprodajnih objekata mogu da radim od kuće? Npr. ako unesem kući kalkulaciju, odradim nivelaciju i slično za prodavnicu 1, to će se automatski pojaviti u kompjuteru prodavnice 1?
    Upravo tako.
  • Da li moj knjigovođa može da radi sa mojim podacima iz svoje kancelarije?
    Da li moj knjigovođa može da radi sa mojim podacima bez pristupa mojoj lokalnoj mreži (VPN itd)?
    Naravno da može. Knjigovođa se poveže sa centralnom bazom na internetu, odradi svoj posao i onda taj set novih podataka se sa internet servera pošalje na bazu koja se nalazi na računaru korisnika (isto kao br. 3)
  • Da li moj knjigovođa može da radi sa mojim podacima istovremeno dok ja radim svoj posao?
    Da li moj knjigovođa može da radi sa mojim podacima dok je meni ugašen računar?
    Naravno da može. Knjigovođa radi sa njegovom lokalnom bazom, korisnik sa njegovom lokalnom bazom potpuno nezavisno, a sinhronizacioni kod njihove promene šalje i prima sa internet servera.
  • Šta ako se baza na mom lokalnom kompjuteru obriše (disk se pokvari, obrišem je greškom itd)?
    Apsolutno ništa. Program će prepoznati da nema podataka i sa internet servera će skinuti ažurni set podataka tako da za par minuta baza je ponovo tu – potpuno automatski bez intervencije korisnika.
  • Šta je sa backupom podataka baze na internetu?
    Program koristi SQL Azure internet bazu podataka koja se sama po sebi kopira u dva geografski odvojena centra: jedan je u Irskoj drugi je u Holandiji. Sem toga, oblak svakog dana radi odvojenu backup baze u Table storage skladište na oblaku koji se takođe replicira lokalno na server moje firme..
  • Šta ako se baza u oblaku ipak obriše/uništi/pokvari, a nema ni rezervnih kopija?
    To je potpuno nemoguće, ali čisto priče radi – neka bude. Ako bi se to desilo, nema problema opet jer svako od korisnika ima jednu ili više lokalnih baza sa kojima radi. Prazna baza na oblaku bi pozvala stanice da pošalju podatke sa lokalnih stanica i na taj način bi sama sebe regenerisala za manje od sat vremena.

  • Da li neko može da prisluškuje i krade moje podatke dok ih šaljem na server u oblaku?
    Prisluškivač je onemogućen time što se sva komunikacija sa serverom u oblaku obavlja preko sigurnosnog šifrovanog SSL kanala (istu zaštitu koriste naprimer eBanking portali itd)
  • Da li neko može da skine sa internet servera moje podatke?
    Da li neko može na server da pošalje pod mojim imenom lažne/pogrešne podatke?
    Ukratko – ne. Svaki rad na sistemu zahteva da se korisnik prijavi i time dobija sigurnosni kod – token koji zatim šalje sa svakim paketom kao sredstvo identifikacije pošiljaoca. Dodatne provere poput IP adrese pošiljaoca itd su takođe uključene. Ovo su samo provere o kojima mogu javno da pišem – ima ih još par dodatnih koji garantuju poverljivost podataka.
  • A šta ako ipak neko nekako uspe da skine podatke sa internet oblaka?
    To je potpuno nemoguće, ali čisto priče radi – neka bude.
    Svi podaci tipa partnera, artikala, brojeva računa itd u bazi se nalaze šifrovani tako da i kad bi neko teorijski došao do podataka ništa u njima ne bi bilo čitljivo sem gomile brojki bez ikakvih ličnih podataka u njima.
    Slična vrsta zaštite je implementirana i u lokalnoj bazi.
  • Da li neki drugi korisnik može da dešifruje moje podatke?
    Ne. Svaki korisnik programa ima posebnu šifru koja se koristi za šifrovanje njegovih podataka.
  • Šta ako korisnik izgubi/zaboravi šifru?
    Tokom instalacije programa korisnik se pita da li želi da se kopija njegove šifre sačuva bezbedno na oblaku (dodatno šifrirana i zaštićena). U slučaju da se korisnik složi sa tim, kopija šifre postoji i njemu se šalje nakon striktne provere identiteta. U slučaju da se korisnik ne složi sa tim da moja firma u oblaku čuva kopiju šifrantskog ključa, on je jedini koji ga ima te u slučaju da ga izgubi nema mu pomoći – čak ni ja ne mogu da mu dekodiram podatke. Sam program će kao preporučen način će biti da se kopija ključa čuva u oblaku.
  • Šta je sa mojim podacima ako odlučim da ne budem više korisnik programa?
    Prvo, korisnik u svakom momentu ima potpuni set podataka na svom lokalnom kompjuteru tako da mu podaci u oblaku uopšte nisu potrebni. I pored toga, korisniku se svi podaci čuvaju besplatno na serveru neograničeno vreme tako da uvek može da ih skine u stanju u kome su zamrznuti kad god poželi bez zahteva da bude aktivan korisnik. Naravno, ako korisnik eksplicitno zahteva da se njegovi podaci obrišu iz oblaka, to je takođe moguće.
  • Da li je moguće ne koristiti sinhronizaciju sa oblakom?
    U cilju pojednostavljenja korisničkog iskustva i poslovanja moje firme – ne. Ono što je bitno naglasiti ovde da iako je sinhronizacija sa oblakom neophodan uslov, ona se obavlja potpuno nevidljivo za korisnika, može se obavljati povremeno (jednom dnevno, nedeljno itd) na bilo kojoj internet vezi (dial up, wifi, adsl) tako da obavezujući atribut ovog zahteva ne bi trebao da ima bilo kakve negativne posledice po korisničko iskustvo.
  • Da li se moji podaci svih poslovnih godina nalaze u jednoj bazi na oblaku?
    Korisnici sa osnovnom korisničkom licencom sve podatke jedne godine fizički drže u istoj bazi.
    Razlog za to je da je najmanja baza na SQL Azure oblaku veličine 1 Gb i košta 10 evra mesečno njen zakup, što uz trenutno percipiranu mesečnu cenu  zakupa programa od 25 evra je očigledno preveliko opterećenje imati zasebne baze po godini. Ako bi korisnik insistirao na zasebnoj bazi po godini, to bi dodalo po 10 evra na cenu mesečnog zakupa za svaku poslovnu godinu. Po meni je to čisto bacanje para, ali je moguće. Sve ovo se naravno odnosi na to kako su podaci fizički uskladišteni u oblaku. To apsolutno nema nikakvog uticaja na rad programa gde su podaci različitih godina pojavno potpuno razdvojeni. Drugim rečima korisnik ima utisak u radu kao da su zasebne baze.
    Takođe je u planu je da korisnik, nezavisno od toga kako su podaci u oblaku uskladišteni, sam odabere kako želi da ih ima podešene u lokalu – zasebna baza po godini ili ne.
  • Da li se samo moji podaci nalaze u bazi na oblaku?
    Koliko god ja voleo Microsoft, ne volim ih toliko da im poklonim polovinu mesečne pretplate mojih korisnika tako da su podaci više korisnika sa osnovnom licencom uskladišteni fizički u istoj bazi podataka. Logika ovde je da prosečan set podataka po poslovnoj godini je reda veličine 50 Mb, te je korišćenje baze od 1 Gb za skladištenje samo tih podataka bacanje 950 Mb prostora. Tehnika pakovanja podataka više firmi u istu bazu podataka se zove sharding ili horizontalno particionisanje , a u slučaju SQL Azure database se implementira putem korišćenja SQL federacija. Tehnikalije na stranu, ono što je suštinski bitno naglasiti ovde je da iako su podaci više firmi uskladišteni fizički u jednoj bazi u oblaku to nema apsolutno nikakvog uticaja na performanse, sigurnost i pojavne aspekte funkcionisanja programa korisnika. Naravno da i ovde postoji opcija “+10 evra mesečno” ako korisnik želi da ima svoju sopstvenu bazu.
  • Da li mi je potreban administrator mreža da podesim i/ili održavam oblak rešenje?
    Ne. Samo običan kompjuter sa internet vezom preko koga se skine instalacija programa,a program posle sve sam podesi i održava.
  • Da li i korisnici unutar lokalne mreže (npr. komercijala i magacin) razmenjuju podatke putem oblaka?
    Ne. Program podržava da se korisnici unutar lokalne mreže razmenjuju podatke putem servera u toj lokalnoj mreži, a taj zajednički server sve te promene zbirno i nezavisno od korisnika sinhronizuje sa serverom na oblaku.

Bilo je tu još pitanja, ali mislim da je i ovo verovatno već previše za članak, tako da ovde prekidam listu, a ako treba nastavićemo kroz komentare ovog članka ili putem maila.

S glavom u oblacima,
Vaš Nikola Malović

Poslednji Mohikanac

by nimalin PC-Shop, Reagovanja998 коментара на Poslednji Mohikanac

Budućnost PC servisa

Jeste da sam obećao post koji objašnjava treći problem koji PC servisi imaju – proizvodnja računara, ali to će da sačeka da iznesem ove svoja razmišljanja na pitanje same egistencije PC servisa koji kao Damoklov mač prećutno visi nad PC servisima i pita

Da li su PC servisi vrsta u izumiranju?

U zlatna vremena PC servisi su se borili isključivo sa konkurencijom iz kvarta. Po robu se išlo u Novi Beograd u stan u prizemlju pretvoren u magacin. Od marže je moglo da se živi dobro. Servisi su nicali kao pečurke.

Danas, PC servisi su suočeni sa brojnim izazovima koji prete da ih zatru. Pošto me je nekoliko ljudi prozvalo da gubim vreme samo sa PC servisima koji su u odumiranju, rešio sam da podelim svoja razmišljanja sa vama.

Četiri jahača apokalipse

Ljudi su počeli da kupuju kompjutere na komad u Metro-ima, Idea-ma koji iako (sub?)minimalnog kvaliteta koštaju magičnih x99 evra. Kada se komp donese kući sa svojom integrisanom grafičkom karticom i dete krene da kmeči što nijedna od igrica koje igra kod svog druga neće da radi, jedino što preostaje je odlazak u lokalni PC servis “da se komp malo pojača” – što s obzirom na kvalitet kompjutera široke potrošnje često nije slučaj.

Distributersko tržište se centralizovalo oko manjeg broja distributera koji robu dovoze svima, na prag, što verovatnoću da određeni PC servis nađe “ploče po ekstra ceni” svodi na nula. Drugim rečima, svi PC servisi nude iste ili slične artikle po istim ili sličnim cenama te borba između “malih igrača” postaje nemilosrdna-

Treći faktor rizika PC servisa je to što svi distributeri računara kreću da se bave maloprodajom. Da li to čine putem direktne prodaje (npr. WinWin je maloprodajni brend distributera Alti) ili putem mnogobrojnih prodajnih B2C portala (npr. kod nas novo otvoreni hrvatski eKupi portal) koji nude mogućnost isporuke širom zemlje, plaćanje pouzećem i sl.

Četvrti faktor rizika su Srbija i kompjuteri. Sa jedne strane imamo rapidno opadajuću platežnu moć stanovništva koja ide u prilog kupovini kompjutera na komad. Sa druge strane, kompjuteri su se toliko razvili u zadnjih nekoliko godina da sadašnje konfekcijske konfiguracije sasvim vrše posao, što ostvarenu maržu u apsolutnom iznosu PC servisa  svodi na minimum. Takođe imamo situaciju da kompjuter star 2 godine može sasvim normalno da se koristi i danas sa većinom softvera. Windows XP je radio na 10x slabijim kompjuterima pre 10 godina što ne bi radio i sa onim od pre 2 godine. Sve ovo  utiče na to da ko ima jedan računar teško se odlučuje na kupovinu novog, a bara je mala…

Fajront?

Naravno da ne. Problem postoji i ako bi se ignorisao doveo bi do “…da se izljubimo… “ situacije, ali po meni situacija nije bezizlazna. Kao što se tržišna situacija menja, tako i PC servisi trebaju da evoluiraju u nekoliko pravaca koji im daju šansu da postoje. Evo nekoliko ideja sa moje strane u prilog te borbe protiv globalizacije

Panta rei

Trka sa cenama sa distributerima i mega marketima je trka ka dnu – s obzirom da su oni “ruka manje” uvek mogu da ponude nižu cenu u maloprodaji. PC servisi moraju da shvate tu realnost i da se postepeno transformišu iz trgovine u sektor usluga: popravke računara, instalacija sistema, izrada sajtova, administriranje računarskih mreža. Trgovina je dugoročno gledano sigurna privilegija velikih igrača koji mogu da investiraju u kupovinu “1000 DDR3 memorijskih pločica od 2 Gb”. U tom kontekstu, mali PC shopovi trebaju da se bitno odreknu svoje marže na prodaji računara kako bi ostali konkurentni sa svojim cenama naspram ponude distributera.
Dakle: Usluge i sitnice (računarska galanterija i potrošni materijal) kao dugoročna strategija.

Dobro jutro komšija

Osnovna stvar koji mali PC servisi imaju, a Metro-i i kupovina preko interneta nemaju je – “duša”. Lična poznanstva, lične preporuke zadovoljnih klijenata, servis u komšiluku – su sve potencijalne komparativne prednosti PC servisa. Kawasaki u svojoj Kako izludeti konkurenciju opisuje primer male radnjice u čijem komšiluku se otvorio mega market i kako su se oni podizanjem nivoa usluga i ličnog kontakta sa kupcima uspeli da opstanu. Da budem ovde potpuno jasan: ovo je samo potencijal koji se ostvaruje bitnim ulaganjem u nivo usluge prema svojim korisnicima na duži vremenski period kako bi se stvorila stabilna baza mušterija kojima se pružaju usluge. Svaka vrsta interakcije sa korisnicima: direktna, socijalni mediji itd more u tom smislu biti potpuno posvećena izgradnju lojalnosti kupca. Standardna odrađivanja i “vezivanja mašnica” kupcima u ovoj priči ne postoje.

Stručna pomoć

Veliki igrači mogu da investiraju u brend koji se preliva na njihovu udarnu pesnicu: B2C portal putem koga napadaju male PC shopove širom zemlje. Mali igrači nemaju brend, a većina nema ni sredstava da ulože u izradu i marketinšku promociju sopstvenih B2C portala. Ono što imaju je: lokacija.
Ako imamo u vidu upravo iznesene činjenice, rešenje problema se sastoji u tome da neko treći investira u izradu i marketinšku promociju B2C portala za male PC shopove(poput neštopoput pcberza portala). Izazov ovde nije tehničke prirode već je marketinške jer se radi o borbi za primarnu destinaciju kupca računara.

Zajedno smo jači

Ovo je u zemlji Srbiji u domenu fantazije, ali pošto verujem da ima smisla ipak sam odlučio da spomenem. Mali PC shopovi treba da udruže svoje porudžbine i time izbore povoljnije uslove kod distributera ili čak da preskoče distributera (internet mu dođe ko batina sa dva kraja u tom slučaju). Pošto je kod nas praktićno nemoguć dogovor oko toga, da to uspe jedino je moguće ako neka firma sa dovoljno kapitala preuzme tu ulog posredovanja u zamenu za minimalnu “kvantašku” maržu.

Zaključak

Vremena se menjaju i PC servisi koji to ignorišu su osuđeni na propast. Ipak, situacija je po meni daleko od bezizlazne. Ja sam naveo samo četiri ideje koje imam u ovom kontekstu, a nemam čak ni PC servis. Siguran sam da ih ima još “četrdeset četiri”.

Vlasnici malih PC servisa – buđenje! Buldog od 200 kila vam je pred vratima – okretanje glave ne pomaže.

Što se mene tiče, potpuno svestan realno teške situacije PC servisa kod nas ja i i dalje nastavljam sa svojim radom na programu za PC shopov-e, a ideja mi ne manjka kako da njime pomognem vlasnicima malih PC shopova u ovoj nefer borbi sa Golijatom.

Program za PC servise i navođena prodaja

by nimalin PC-Shop, Prodaja1.823 коментара на Program za PC servise i navođena prodaja

Prodaja računarske opreme na zabavan i efikasan način

Eric Ries u svojoj fantastičnoj Lean Startup govori o MVP principu koji prevedeno na kontekst proizvodnje kompjuterskih programa može da se svede na “objavi svoj proizvod istog momenta kada budeš imao 3 osnovna problema svojih korisnika rešena, pa ga zatim dalje u paraleli razvijaj sa dobijanjem povratne informacije od korisnika. Ne čekaj da bude potpun i savršen jer bez povratnih informacija korisnika  verovatno nećeš nikad doći do toga sam”.

S obzirom da se slažem sa ovim stavom, nakon iznesenog gledišta o tome kako planiram da rešim problem utrošenog vremena vlasnika PC servisa u korišćenju B2B portala, odlučio sam da u ovom postu iznesem mišljenje o problemu broj #2 koji muči zaposlene u prodavnicama računarske opreme – efekat vuvuzele.

Prodaja računara i vuvuzele

Za one pale sa kruške, vuvuzele su muzički instrumenti koji proizvode jednoličan, glasan i iritantan zvuk od koga mozak utrne dok gledate fudbalsku utakmicu i natera vas da ugasite zvuk na TV-u.

Iako je sasvim moguće da vam klinac uđe u radnju sa vuvuzelom i pišti u lice, ovaj se članak  se na žalost ne bavi time. Kratki savet: probati sa laganim izvlačenjem uva u pravcu neba u toj situaciji.

Ono čime se ovaj tekst se bavi je situacija kada se PC shop uspešno poveže sa većim brojem B2B portala distributera računarske opreme količina podataka sa kojom je suočen je velika: često cenovnici distributera zajedno imaju i više hiljada artikala zajedno. Efekt tolikog broja artikala je bolno sličan vuvuzelama: ogromno more šuma koje nas primorava da ugasimo ton – svedemo ponudu na jednog distributera. Kao što ni gledanje fudbala bez tona (OK, sem utakmica naše repke) nema mnogo smisla, tako nema ni poslovnog smisla lišiti se potencijalnih profitnih momenata zbog problema informacionog šuma koji previše podataka nosi sa sobom.

Komšijin mali

Dakle, evo vas – prodavaca računara – kako ponovo sedite sa druge strane prodajnog pulta ispred čuvenog komšije koji traži komp za svog malog sa odličnim uspehom. Svi podaci uvezeni sa oblaka i sređeni stoje ispred vas te samouvereno glasom prekaljenog prodajnog veterana pitate komšiju “Kakav ćemo komp komšija?”, na koji u 99.92% slučajeva dobijamo odgovor:”Ne znam tačno, ali nešto za školu i da može da se igra ponekad”

Taj vas odgovor (u prosečno 91.36% slučajeva) natera da podignete pogled sa tabele u kojoj su izlistane 62 različite matične ploče da bi ste videli da li se komšija šali ili vas stvarno mrzi iz dna duše. Onog momenta kada vidite da kupac i pod teretom vašeg pogleda zadržava nepokolebljivo naivni izraz lica, udahnete vazduh duboko i krenete da šamarate listu ploča: nemam na stanju, preskupa, ne radim ploče sa ovim distributerom, ploče ove firme se često kvare, nije ploča za AMD, ….

Nakon 5 minuta potrošenih na ploču, prelazite na procesor, pa na kućište i tako posle 10 minuta dođete do konfiguracije za školu ali i igranje od “325 evra” na koju vam komšija ladno riternira backhand-dijagonalom “U komšija to mi je malo jako, ako može do 250 evra”.

Na sreću pa komšije/kupci ne znaju da čitaju misli inače bi ovaj iz radnje prestravljen vašim mislima u tom momentu istrčao naglavačke

Here we go again, Hose…

Šta je problem?

Komšijin mali na stranu (kako to lepo zvuči, zar ne?) , postavlja se pitanje šta je suština problema i kako moj program rešava taj problem.

Problem se suštinski sastoji u dvema stvarima:

  • velika količina podataka (upareni ili ne, hiljade artikala su hiljade artikala)
  • Odabiru artikala unutar jedne grupe zavisi od mnogo faktora i jako je vremenski i mentalno zahtevan.
                                                     .

Jedan način na koji se ovo drugo ograničenje manifestuje je da ne možete svakog da zaposlite da radi prodaju jer odabir komponenti očigledno uključuje dosta računanja i podrazumeva iskustvo u prodaji računara. Ako ste vlasnik male radnjice to vodi ka tome da vi lično morate sve preko “kutije CD-ova” lično da prodajete.

Evo rešenja!

Ovaj se problem ne rešava smanjivanjem količine podataka jer veća količina podataka veća mogućnost odabira bolje komponente sa povoljnijom cenom.

Odabir artikala (u narodu poznat i kao “sastavljanje konfiguracije”) je aktivnost čijom se optimizacijom ovaj problem rešava i u ovom članku ću ukratko i uprošćeno iskazati dva načina za to: preferencijali i tagovanje.

Preferencijali

Na osnovu mojih razgovora sa prodavcima računarske robe postoje tri osnovna mentalna pristupa odabiru komponenti:

    • Biranje robe po lageru
      (“Da iščupam lovu brate slatki koju sam zarobio u lageru”)
    • Biranje robe po distributeru
      (“Za mene su MSI ploče zakon – nikad nemam problema sa njima”)
    • Biranje robe po proizvođaču

(“ja radim ploče sa DOO Mika Import već dve godine imaju dobar servis što mi je veoma bitno”)

                                                 .
Uzmimo kao (krajnje uprošćen) primer prodavca računara “Nikolu” koji obožava MSI matične ploče koje nabavlja (kao i većinu svoje ostalu robe) od DOO Mika Import zadnjih x godina. Nikola u radnji ima trenutno na stanju u radnji samo jednu Gigabyte ploču, a DOO Mika ima uskladišteno ASUS ploče samo u tom momentu.

Dolazi kupac u njegovu radnju i traži matičnu ploču. Šta Nikola radi?

Nikola pobornik prvog pristupa preporučuje Gigabyte ploču kao najbolju na tržištu (jer je ima na stanju).
Nikola pobornik drugog pristupa preferira robu koju Mika ima na stanju (uvid preko B2B portala) i preporučuje Asus ploču.
Nikola u trećem slučaju preferira MSI ploče. Provera svoj lager, zatim proverava DOO Mika lager i nakon toga kreće da traga ko od ostalih distributera ima MSI ploče na stanju.

Naravno da je ovo samo hipotetički primer pojednostavljen za potrebe posta da ilustruje ukratko ideju i da je situacija složenija u realnosti:

  • Za matične ploče Nikola preferira MSI, za grafičke kartice Asus.
    Monitore uzima sve od DOO Mika, a štampače od PP Pera
  • Nikola robu uzima od svakog ko mu nudi najbolje uslove plaćanja (valuta, bonusi, rabat itd)
  • Nikola robu uzima od ljudi koji robu voze ili koji su što bliži njemu
  • Nikola robu prodaje po veličine marže koju ima na njoj da maksimizuje svoju zaradu
  • itd, itd

                                      .
Ono što je bitno sagledati ovde da je u velikom broju slučajeva proces odlučivanja u odabiru komponenti moguće automatizovati na način koji poštuje posebnu i različitu poslovnu logiku vlasnika radnji.

Da li ovo znači da je apsolutno svako ponašanje moguće “automatizovati”? Naravno da ne i to je OK.
Da li ovo znači da je prodavac nepotreban? Naravno da ne, ali je uvek lakše podesiti ponuđenu konfiguraciju koja je veoma blizu onog što bi ste vi želeli, nego krenuti od nule i to je OK.

Tagovanje

Kao što ni svi ljudi nisu isti nisu ni sve komponente iste.

Vlasnik prodavnice računarske opreme mora da poseduje znanje o različitim komponentama do kojeg dolazi čitanjem časopisa, benchmark-ova i opisa na internetu i slušajući klince kako do besvesti hvale “karticu X jer u igrici Y izvlači ‘ladno 83 frejma”.

Svo to znanje prodavac mora da napakuje i složi u svojoj glavi na način da može u deliću sekunde da odluči koje kartice da ponudi kupcu “za kancelariju”, a koju kupcu za “BF3”.

Moj program će imati u tu svrhu opciju tagovanja gde će vlasnik radnje biti u mogućnosti da taguje komponente po nameni/segmentu. U primeru gore navedenom kartice će tagovati sa jedan ili više tagova: gejmerska,  office, kućna.

Nakon što se jednom tako obeleži asortiman artikala, kada vam komšija kaže “malom za školu” vi kao prodavac odaberete kao kriterijum filtriranja “home” i sve profi skupocene komponente u svim kategorijama (monitori, ploče itd) nestaju iz vašeg vidokruga. U celom programu na svakom ekranu.

Zaključak

Drugi problem koji će moj program za PC servise rešavati je problem koji nastaje usled toga da je veliki broj delova između kojih treba odabrati one optimalne po mnogo različitih parametara te je sastavljanje konfiguracije oduzima vreme i zahteva određen splet znanja i iskustva koji utiču na efikasnost prodaje računara.

Sastavljanje konfiguracije je veoma bitan proces u radu PC servisa kome ja u svom programu poklanjam dosta pažnje. U ovom članku ste mogli da vidite dva aspekta te pažnje usmerenih na pomažu u redukciji šuma nastalog prevelikom količinom podataka.

Kao i uvek pitanja veoma me interesuje vaša povratna informacija u vezi stvari koje planiram da imam u programu: da li problem stvarno postoji, da li predložena rešenja bitno pomažu u rešavanju problema i sl.

Sledeći tekst biće na temu problema proizvodnje računara kao problema #3 u radu PC servisa koji pokušavam da rešim.

Do tad,

Nikola TheNoiceReduction Malović

Program za PC servise – B2B integracija

by nimalin PC-Shop1.043 коментара на Program za PC servise – B2B integracija

Specijalni program za PC prodavnice – mit ili stvarnost?

Na našem tržištu ima dosta odličnih aplikacija koje se koriste u PC servisima. Po onome što čujem Wings je uspešno implementiran u velikom broju PC shop-ova, a Pantheon je nastao evolucijom programa HW firme, ali sasvim sigurno ih ima još puno podjednako dobrih koji se uspešno koriste godinama. Čak sam i ja pravio jedan 2000-te za potrebe firme u kojoj sam radio kao serviser računara Intercom, Ćuprija.

Ipak ono što je zajedničko svim tim programima da su svi oni poput onog džepnog švajcarskog nožića – 10 različitih alatki od kojih ni jedna ne radi “kako treba” – nožić je premali, testerica se savija, makazicama ni malo deblji papir ne može da se iseče. Švajcarskom nožiću ne fali ništa per se, jednostavno je nemoguće napraviti jedan alat za sve potrebe i očekivati da sve te potrebe ispunjava na način podjednak kao kad bi ga vršio skup pojedinačnih alata specijalizovane namene.

Postojeći programi su programi opšte namene koji mogu da se koriste i u PC servisima, a ne programi za PC servise koji (pride) rade i ostale stvari.

Naravno postavlja se pitanje, a šta je to taj specijalni program za prodavnice računarske opreme o kome pričam? Ovaj post ukazuje na jednu od tih specifičnih karakteristika PC shopa: B2B kataloški model prodaje.

Uloga B2B portala u poslovanju PC servisa

Pozitivni aspekt B2B portala na poslovanje prodavnice računara

Veliki broj PC servisa posluje po principu “kataloške prodaje” gde se manja količina delova za računare “drži na lageru”, a ostatak ponude se dopunjuje asortimanom velikih distributera računarske opreme. Razloga za to je mnogo, ali se suštinski svodi po meni na to da u slučaju računarske robe koja izuzetno brzo tehnološki zastareva i distributera koji razvoze robu po celoj zemlji u dosta slučajeva nema logike zarobiti veću količinu artikala.

Da bi se olakšao uvid prodavnicama računara većina distributera su postavile svoje web velikoprodajne prodavnice (“B2B portal”) na koji se radnik prodavnice računarske opreme prijavi pristupnom šifrom koja ga identifikuje i samim tim vidi ponudu artikala distributera po cenama koje važe za njega.

Evo nekoliko primera takvih portala kod nas: Alti, Ewe, D-Link, Pakom, Sampro, PC Centar i mnogi drugi.

Svaki portal ima svoje osobenosti, ali svi u osnovi imaju bar dva elementa: cenovnik i porudžbenicu

Prednosti postojanja B2B portala ovog tipa su više nego očigledne – sve pohvale firmama koje ih imaju i kamo sreće da je svuda takva situacija.

Problem

Najbitnija stvar postojanja poslovne aplikacije je da rešava stvarne probleme koji stvarni ljudi imaju u svakodnevnom radu. Što je problem veći i rešenje efikasnije to je poslovna aplikacija korisnija. Ako program ne rešava stvarni problem i ne poboljšanja život korisnika, nema neke šanse da opstane na tržištu – čak ni na feudalizovanom tržištu Srbije.

Koji je problem dakle u radu sa B2B portalima koji muči vlasnike PC servisa?
Vreme koje se utroši u radu sa njima.

B2B portala su web aplikacije te i oni najbolji nisu baš savršeni za pretraživanje artikala čak i kod onih tehnički pohvalno implementiranih web portala. Njihovi cenovnici su lineranog tipa i ne vode vlasnika PC radnje kroz proces naručivanja. Sastaviti konfiguraciju listanjem tih glorifikovanih Excel tabela je posao koji zahteva koncentraciju prilikom odabira delova, žongliranje sa preračunavanjem cena sa maržom i slično.

Možda to i ne bi bilo toliko strašno, da većina PC servisa ne rade sa 5-10 distributerskih B2B portala, tako da procedura sastavljanja konfiguracije za “komšijinog malog sa odličnim uspehom” uključuje pretraživanje svakog ponaosob portala, zapisivanje cena i komponenti na papiru, ponovno mentalno žongliranje oko marže i različitih rabata i uslova plaćanja koje distributer nudi. Naravno da svaki od B2B portala ima posebne načine kako imenuju artikle, posebne šifre i većina ne koristi bar kodove tako da je potrebno biti Ajnštajn i sve to u letu uskladiti.

A sve to (naravno) dok iza “komšije” kome se radi ponuda stoje trojica nervoznih koje vlasnik mora da paralelno sa sastavljanjem ponude animira nekako od kojih jedan nakon 30 minuta čekanja odlučuje da “kasnije navrati” – i tako svako radnog dana. Raditi u PC servisu sa ljudima je vrlo težak i zahtevan posao.

Neki od vlasnika PC servisa se sa tim stresom i problemom nose na taj način što suze broj distributera na minimalnih 1 ili 2. To donekle rešava problem sa stresom, ali prodavca lišava informacija koje su od vitalnog značaja  u ova teška vremena ekonomske krize i začetka prodaje računara u hipermarketima itd.

Sumirano: problem je u tome što prodavcu treba 30 minuta da sastavi ponudu uz veliko mentalno ulaganje.

Šta moj program radi da pomogne vlasnicima PC servisa u vezi ovog?

Detaljni prikaz ove funkcije u akciji ćete videti kada završim program tako da za sada evo samo ideje.

Ideja mog programa je sledeća:

  • vi kao vlasnik PC shopa jednom ukucate vaše korisničko ime i lozinku u moj program
  • svake noći moj sever na internetu (u oblaku) poziva sve B2B portale kod kojih imate pristup
  • sa svakog od tih portala se skine ažurni cenovnik
  • svi ti cenovnici sa različitim imenima artikala, šiframa i ostalim se svedu na jedan univerzalni šifarnik gde se zna da je GA-P41T-ES3G artikl u firmi X isto što je “Gigabyte ploča P41…” u firmi y.
  • vlasnik PC shopa ujutru dođe na posao uključi računar, a svi cenovnici u tom sređenom obliku se prenesu na njegov lokalni računar gde koristi desktop aplikaciju sa svim komparativnim prednostima koje one nose po korisnika u odnosu na web aplikacije.
  • Bonus: pošto oblak zna koja je ponuda distributera bila prethodnog dana on zna koji artikli su novi, čega nema više u ponudi, šta je pojeftinilo te se i to servira “sažvakano” vlasniku PC shopa da pregleda uz jutarnju kafu i informiše se u 5 minuta šta je novo.
  • Komšija dolazi po konfiguraciju za malog,
  • vlasnik PC shopa pali komp i kuca “P41”
  • program mu ispiše jedno ispod  cena firma X : 100 evra, cena firma Y: 110 evra (oblak je već ukapirao da su podaci povezani)

Problem je rešen jer:

  1. Proces sastavljanja ponude traje 5 minuta umesto 30,
  2. Korišćenje većeg broja distributera ne donosi dodatni posao
  3. Nema više bitnog mentalno ulaganja u žongliranju između pravljenje ponuda i animiranja ljudi u radnji

Zaključak

Ovo je samo jedna od funkcija programa na kome radim, ali koja je i sama dovoljna da ilustruje šta je to što ja nazivam “programom za PC servise koji radi knjigovodstvo”. Kao što vidite on je usmeren ka potrebama vlasnika PC radnje, prilagođava se njegovoj stvarnosti, a ne očekuje (kao što je slučaj kod programa opšte namene) da se korisnik prilagodi njemu.

Ako ste vlasnik PC radnje ili mate veze sa prodavnicama računarske opreme molim vas recite mi:

  • da li je problem koji rešavam realno postojeći u vašem svakodnevnom poslovanju.
  • da li vam je njegovo rešavanje bitno u smislu poboljšanja vašeg poslovanja i kvaliteta života
  • da li ovo moje rešenje smatrate adekvatnim ili bi ste nešto menjali
  • sa koliko i/ili kojim portalima radite i koje bi ste voleli da vidite podržane

Takođe, ja planiram da pišem još o drugim rešenjima problema u PC servisima koje moj program nudi, ali ne morate da čekate na te članke – ako ste suočeni svakodnevno sa problemima u poslovanju koji vam oduzimaju vreme i troše živce molim vas recite mi.

Odgovore možete kao i uvek mi dostaviti javno – putem komentara na blogu ili na moj mail: malovicn@papiri.rs

Pišući umesto da kuca,
Nikola

Neprocenjiv

by nimalin Inspiracija, Prodaja1.033 коментара на Neprocenjiv

Steve Jobs i program za knjigovodstvo

Čekajući let za Prag, gledam nešto noćas ovaj moj Samsung Focus telefon…

4”” AMOLED ekran, 5MP foto i 720dpi HD kamera, 32 Gb skladišnog prostora  – savršeno. WP7 operativni sistem – savršen (govorim to i kao višegodišnji vlasnik iPhone-a ). Cena: savršena (2.5x jeftiniji od iPhone-a, mene je moj koštao 300 dolara).

Gledam i pitam se što se tako slabo prodaje u poređenju sa iPhone-om? Kako to da se besramno skupi iPhone tako dobro predaje? Kako ukrasti tajnu Steve Jobs-a i primeniti je na knjigovodstvene programe? Sve to (naravno) kako bi i ja imao više novca od vlade SAD-a.

Teorija relativiteta

Većina ljudi pre 2007-e predlog kupovine telefona od 700 dolara bi verovatno doživeli kao veoma dobru šalu. Danas, to je “normalna” cena – top end Androidi poput HTC Sensation-a su u istom cenovnom razredu.

Odgovor na pitanje šta se to promenilo sam našao u knjizi “Neprocenjiv” W. Pondstone-a gde on objašnjava da je ljudski mozak načelno nesposoban da oceni apsolutne veličine te da se vrednosni sud formira na bazi relativnog upoređivanja posmatrane pojave nasuprot drugih pojava istog tipa.

Ako odete u prodavnicu vina po prvi put u ćivotu i na polici imate jednu bocu sa cenom od 100 evra nećete moći da ocenite da li je to skupo ili ne. Ako odete u tu istu prodavnicu i na polici imate paletu različitih vina ili ako imate predstavu o cenama boca vina (druge prodavnice, reklame itd) bićete u mogućnosti da ocenite da li je cena visoka ili niska poredeći tip vina i cenu od 100 evra sa podacima ostalih vina.

Steve Jobs je ovaj paradoks iskoristio na način da kada je proizveo prvi iPhone pobrinuo se da ima toliko jedinstvenih atributa (najbitniji od njih touch screen) da ga je jednostavno nemoguće bilo uporediti sa bilo čim drugim na tržištu u tom momentu te samim tim cena od 700 dolara po telefonu nije bila etiketirana kao bezobrazno visoka već kao “skup, ali vredi”.

OK, beležim sledeće ideja kako formirati cenovnu politiku na teoriji relativiteta:

  • U ponudi različitih vrsta programa imaj uvek “besramno skupu” Ultimate/Mega/Super verziju čija je namera samo da podsvesno učini ostale niže verzije “jeftinijim”.
  • Učini svoj proizvod neuporedivim sa proizvodima konkurencije:
    • Umesto generičkog “program za knjigovodstvo”, reklamiraj ga kao program za: fiskalnu kasu, auto servise, prodavnicu, restorane itd…
    • Etiketiraj ga kao ERP softver (prosečan kupac nema pojma šta to tačno znači)
    • U marketinškom materijalu (sajt i slično) koristiti što je više moguće formulacije koja definiše šta proizvod nije:
      • ”Knjigovodstveni program je samo delimični opis: aplikacija XYZ je alat za profesionalce tj. program za kompletno vođenje poslovanja.”
      • Sisteme tipa „Knjigovodstveni programi“ ili „programi za knjigovodstvo“ i tome slične nedefinisane ili čak smešne nazive poput „ERP programi za mala preduzeća“, „web knjigovodstvo za velika preduzeća“ zaboravite ako imate veći broj dokumenata, tj. ozbiljnijeg posla koji bi hteli da radite efikasno i stabilno aplikacija XYZ je pravljen za one koji su već imali softver i znaju šta je šta, a naročito dobro znaju šta da očekuju od softvera.
    • Kreirati što više varijanti proizvoda koje se preklapaju po nazivima i cenama otežavajući time upoređivanje sa konkurencijom

Ok, sad kad smo videli kako se Jobs diferencirao u startu, ali to ne i dalje ne objašnjava dve stvari:

  • Kako to da je iPhone u Americi neuporedivo zastupljeniji nego što je u Evropi?
  • Kako to da se sad prodaje tako dobro kada i konkurencija ima iste telefone?

Strateška partnerstva

Po mom mišljenju, fenomen prve pojave je rezultat toga što je model kupovine telefona u Americi i Evropi drugačiji. U Evropi se telefoni (još uvek) kupuju kao zasebni uređaji dok se u SAD u velikoj većini slučajeva dobijaju uz pretplatni ugovor sa mobilnim provajderom. Na taj način mobilni provajderi preuzimaju na sebe deo opterećenja krajnjeg kupca kreditirajući njegovu kupovinu. Naravno da na kraju kroz ugovor korisnik otplati punu cenu, ali to nije ono što oni vide. iPhone u Americi košta 200 USD sa ugovorom koliko koštaju i Androidi i Windows telefoni. Odabirom ovog  distribucionog kanala, Jobs je efektivno stvorio iluziju koja poništio visoku cenu iPhone telefona.

U vezi prvog pitanja tako beležim nekoliko ideja :

  • postići dogovor sa proizvođačem fiskalnih kasa da se program distribuira uz kasu
  • postići dogovor sa nekim od većih proizvođača računara  (npr. Comtrade) o distribuciju programa uz “biznis konfiguraciju“
  • osmisliti cenovnu politiku poštujući osobenosti ciljanog tržišta

Biti isti, biti poseban, biti slobodan…

Šta god mislili o Apple proizvodima, dizajn im je neverovatan. Kada na stočić ispred sebe stavite Macbook Air ili iPhone svi ih prepoznaju (ako ni po čemu drugom, onda po “jabučicici”), kad stavite HTC Sensation većina normalnih ljudi nema pojma o čemu se radi niti ostavlja neki utisak. Jednostavno uređaji su toliko lepi da se ne stidite da ih postavite na javno mesto.

Kada sa na vrhunski industrijski dizajn doda paprena cena, automatski se dolazi do statusnog simbola u smislu da svako ko je platio 600 evra za telefon neminovno ima potrebu da ga pokazuje drugim ljudima kako bi smirio grižu savesti što je potrošio toliki novac na telefon. :

Ako vas sve ovo do sad nije ubedilo da je Jobs marketinško polubožanstvo, svakako će to učiniti njegova odluka da slušalice telefona (koji je istovremeno i muzički uređaj) je prvi odradio belom bojom. Na taj način je dobio da svaki vlasnik telefona koji šetajući gradom sluša muziku sa svog telefona potpuno nesvesno vrši marketinšku promociju brenda.

Beleške vezane za ovo:

  • Dizajnirati interfejs programa na takav način da mami korisnika da se pohvali njime svom kolegi ili klijentu
  • Organizovati periodične manifestacije za korisnike programa (poput Sinergije) kako bi se pojačao osećaj pripadništva plemenu.
  • Ponuditi nešto poput Apple Genius-a korisnicima programa.

Win – win

Ono što je najveća fora je da iako prave milijarde na prodaji uređaja, za mene lično iPhone nije ništa drugo nego unificirana hardverska platforma za  izvršavanje iOS aplikacija. Jobs-ova revolucija nije telefon, nego AppStore. Od prodaje svake aplikacije Apple uzima 1/3 – mašina za štampanje novca. U toj simbiozi sa programerima iOS aplikacija Apple se postarao da im da jedinstven kvalitetan hardverski uređaj i razrađeni prodajni kanal.

Beležim:

  • Obezbediti programski interfejs (API) putem koga drugi programeri mogu da grade “na leđima” mog programa.
  • Obezbediti način da korisnici korišćenjem programa zarađuju novac uz određenu fer nadoknadu meni za prodajni kanal i alat za zarađivanje novca.
  • Omogućiti simbiozu sa distributerima omogućivši im  da zarade prodajući i podržavaju i moj program za knjigovodstvo.

(Baterija na lap top-u je pri kraju, tako da prekidam pisanije i objavljujem beleške takve kakve jesu – da se ne izgube)

Među javom i međ snom

by nimalin Prodaja, Reagovanja5 коментара на Među javom i međ snom

Programi za knjigovodstvo i elektronsko poslovanje

Pre nekoliko dana sam na blogu (koji iskreno preporučujem svima) pročitao članak Elektronsko poslovanje u Srbiji – SAN ILI JAVA?! posvećen temi koja mi je toliko bitna da joj se ne mogu odupreti čak ni u situaciji u kojoj sam zadnjih nekoliko nedelja kada bukvalno nemam ni pola sata slobodnog vremena.

Suština stava iznešenog u tom članku se svodi na konstataciju ne-baš-sjajnog trenutnog stanja elektronskog poslovanja u Srbiji i u isticanju napora koji država Srbija čini u tom pravcu, te time isticanje uloge države kao osnovnog zamajca razvitka elektronskog poslovanja u Srbiji. Ja se načelno ne slažem sa tim stavom, te je iznošenje obrazloženja tog neslaganja predmet ovog mog članka.

Kao i uvek, moje je da samo iznesem iskreno svoj stav za koji uopšte ne tvrdim da je nepobitno-tačan-za-sve, a vaše je da donesete svoje zaključke i ljubazno ih podelite sa nama ostalima u komentarima ovog teksta. Nemam nameru ni da vređam autora teksta –  tekst je odličan – već da članak koristim da putem isticanja tačaka neslaganja iznesem svoj stav na ovu temu.

Elektronski dokumenti i elektronsko poslovanje

Time što u naslovu spominje elektronsko poslovanje, a govori u tekstu o elektronskim dokumentima, autor članka postavlja znak jednakosti između elektronskog poslovanja i elektronskog dokumenta. Izjednačavanje ta dva pojma je po meni pogrešno jer je elektronski dokument samo instrument elektronskog poslovanja koje je samim tim bitno širi pojam koji se manifestuje celim ekosistemom elektronskih B2G/B2B/B2C/C2C poslovnih transakcija između poslovnih subjekata i krajnjih kupaca.

Ova konstatacija naravno ne umanjuje važnost samog elektronskog dokumenta i potpisa,  već  je samo pokušaj malo drugačijeg definisanja konteksta mog članka.

Razlozi nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji

Tri su osnovna razloga nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji koje autor navodi kao osnovne:

  • komplikovano i teško korišćenje
  • nije regulisano zakonom
  • problemi sa inspekcijom na terenu

Na bazi mojih razgovora sa potencijalnim klijentima koje sam imao tokom mog nedavnog boravka u Srbiji, ja se slažem sa tim da su ova tri problema realno prisutna. Tim pre čudi to što im u članku nije poklonjena nikakva pažnja.

O komplikovanom i teškom korišćenju ne mogu da govorim jer nisam video ni jedno rešenje koje se primenjuje u praksi u Srbiji. Na konferenciji Pantheon korisnika 2007-e godine, na predavanju Uticaj E-poslovanja na smanjenje troškova predstavljen je demo elektronskog poslovanja, a tu je i promotivni video koji pokazuje elektronsko poslovanje sa Pantheonom danas koji preporučujem svima da pogledaju da vide potencijale elektronskog poslovanja. Naravno da (potpuno pristrasno) verujem da može više i bolje od toga, ali je i ovaj video sasvim dovoljan da shvatite potencijale elektronskog poslovanja.

Sama ta činjenica da se kao uspeh države ističe donošenje u 2011.-oj zakonske regulative o elektronskom dokumentu i potpisu  koja je u upotrebi u Hrvatskoj od 2002-e, Sloveniji 2000-te, Republici Srpskoj 2005-e itd. je meni lično malo otužna i ukazuje na glavni razlog nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji, a to je:

Suštinsko nerazumevanje i nezainteresovanost vladajućih političkih struktura u Srbiji za razvoj elektronskog poslovanja.

Na čemu baziram taj svoj zaključak?

  • Na tome da i u 2011-oj PayPal nije prisutan u Srbiji, a prisutan je u preko 190 zemalja uključujući Somaliju, Tadžikistan, Nigeriju, Nikaragvu, Turkmekistan, ostrva Trinidad i Tobago, Sv. Luciju itd
  • Na tome da u Zakonu o elektronskom dokumentu u čl. 5 st.3 kaže
    .
    ”Elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskom dokumentu smatra se originalom”
    .
    Za mene lično ovaj stav je ubedljivo najbitniji za sferu elektronskog poslovanja jer definiše postojanje poslovnih transakcija BEZ ikakvih papirnih dokumenata. Svi moji pokušaji da dođem do odgovora koji bi to izvorni format elektronskog dokumenta su naišli ne na zid ćutnje, nego na otvoreno podsmevanje tipa – “šta se zanosiš – jeste to u zakonu, ali to nikad neće da zaživi kod nas”. Čisto poređenja radi sa zemljama gde to jeste u upotrebi već duže vreme, privredna komora Slovenije je definisala univerzalni e-slog format podataka koji im je omogućio razmenu podataka između različitih privrednih subjekta, bankarskih i državnih institucija bez obzira na poslovnu aplikaciju koju poslovni subjekt koristi.
  • Što sam na taj isti zid ćutnje naleteo svaki put kada sam pitao kako se arhiviraju elektronski dokumenti. Odgovori tipa “nareže se na CD” meni samo ukazuju na suštinsko nerazumevanje vremenskog žiga i toga da jednom potpisani dokument sa istekom važnosti sertifikata kojim je potpisan prestaje da bude punovažan te da bi se to sprečilo subjekt koji dokument arhivira mora da izvrši ponovno potpisivanje u cilju produženja važenja potpisa. Do saznanja na ovu temu došao sam čitajući materijale sa slovenačkih sajtova, ni reči o tome nisam mogao naći u zakonskoj regulativi i državnim sajtovima u Srbiji .
  • Što je ministarka Matić, kao motor pokretač IT aktivnosti, u zadnjem restruktuiranju vlade svedena na nivo državnog sekretara, a njeno ministarstvo ugašeno što dovoljno govori koliko je IT razvoj bitan vladi Srbije.

  • Što (sudeći po prethodne tri stavke) nije Zakon o elektronskom potpisu i dokumentu donela iz iskrene namere da pospeši elektronsko poslovanje, jer da je ta iskrena namera postojala i zakoni bi bili doneti pre 5 godina kad i svi ostali, nego da bi se samo došlo do odgovora na pitanja iz  Upitnik Evropske komisije gde u Poglavlju 10: “Informaciono društvo i mediji” između ostalih imamo i sledeća pitanja:

    46. Молимо вас да наведете податке о усклађености са Директивом о правном оквиру Заједнице за електронске потписе 1999/93/EЗ.
    47. Да ли су предузете мере којима се обезбеђује законско препознавање електронских потписа? Да ли бисте могли да да наведете закон(е) и регулативу(/-е) примењиве на националном нивоу?

     Ok, barem su to uspeli da štikliraju

Šta dalje?

Iako na bazi iznesenih stavova možda zvuči da ja smatram državu i vladajuće strukture glavnim krivcima za trenutno stanje (ne)razvijenosti, istina je potpuno suprotna: na uspeh elektronskog poslovanja u Srbiji država nema preovladavajući uticaj.

Ono što ja očekujem od države je da primora banke na ukidanje provizija, dovede PayPal i konkretizuje legislativu. Nakon toga da se skloni sa puta. To je sve.

Ok, ako nije država ta koja treba da bude zamajac, ko je onda to?

Srećna Nova 1998-a!

Ne, nije greška. Da, znam da je 2011-a ali je to samo kalendarska godina.

U “elektronskom kalendaru” Srbija je na nivou SAD iz 1998-e godine. Internet je tek uhvatio zalet kod stanovništva – 37% domaćinstva imaju internet priključak, ali je kod preduzeća još u začetku – samo 20% preduzeća prima porudžbine preko interneta (neću ni da diskutujem ovde koliko od tih 20% primanje mail-a sa Word dokumentom naziva internet porudžbinom).

Poenta ovog iznošenja opšte poznatih činjenica o stanju (ne)razvijenosti IT sektora u Srbiji je da ukaže na to koliko je besmisleno na takvom tržištu obrazlagati prednosti elektronskog poslovanja primerima i praksama iz razvijenih privreda. Svi termini poput:”savremenih trendova”, “zemlja X to radi ovako” i  slično po meni trebaju biti zabranjeni u popularizaciji elektronskog poslovanja jer nije država  ta koja odlučuje dekretom o rasprostranjenosti elektronskog poslovanja već su to preduzetnici – vlasnici preduzeća i to usuđujem se da tvrdim da su to vlasnici mikro i malih preduzeća jer čine veliku većinu privrednih subjekata u Srbiji. Ja nalazim dosta vrednosti u čitanju knjiga koje pokrivaju IT sektor u tom razdoblju u Americi.

Probleme koje su oni tad imali, mi imamo sada nakon 15 godina.

Po mom vlastitom iskustvu, svi ti preduzetnici ne da stoje sa obema nogama na zemlji nego se i rukama drže jer im se svakodnevna praksa svodi na rvanje sa dobavljačima, neplatišama, državom i sličnima. Jedini način kako možete objasniti u stvarnosti vlasniku preduzeća prednosti elektronskog poslovanja je putem dolarizacije istog.

Dolarizacija je pojam koji u teoriji savremenog marketinga označava tehniku kvantifikovanja prednosti nečega putem konkretnih novčanih pokazatelja.

Evo primera razgovora koji sam ja vodio sa vlasnikom jedne firme koja se bavi velikoprodajom.

Odmah na početku razgovora sam primetio da sa svakim spomenom sintagma tipa “moderni B2B/B2C trendovi” vlasnikova pažnja opada sve više i više, pa sam u letu doneo odluku da promenio “prodajnu konverzaciju” iz prezentacije u intervju. Pitao sam ga koliko ima komercijalista i kako oni prodaju robu. On mi je odgovorio da oni to rade uglavnom putem telefona jer su mu kupci razbacani po celom regionu, cene se menjaju u zavisnosti od uvezenog kontigenta itd. pa moraju da se informišu o cenama i ponudi pre naručivanja. Naručivanje obavljaju putem telefona i traje u proseku oko 15-tak minuta , jer se uglavnom radi o tonama robe pa oni moraju da ugovore sa kupcem datum za kada ce roba biti spakovana za utovar. Zatim sam ga pitao koliko traje proces sastavljanja fakture tom kupcu a on mi je odgovorio da u proseku traje oko 30 minuta jer je broj stavki na računu uglavnom veliki usled tipa robe koja se prodaje.

Čuvši sve ovo ja sam mu onda predstavio činjenicu da ako koristi program na kome radim automatski će dobiti svoj web sajt. Na tom web sajtu će njegovi korisnici se prijaviti šifrom koju im on dodeli i na njemu će videti ponudu artikala po cenama koje su važeće za tog korisnika (svi rabati i slično će biti primenjeni). Onda će taj kupac u svoje slobodno vreme (“nedelja uveče 10 sati” – primer koji sam namerno odabrao) sedeći ispred svog kompjutera pregledati ponudu robe. Na taj način se naručivanje robe prevaljuje na samog korisnika i štedi se 15 minuta rada komercijaliste.

Dok razgleda ponudu robe, korisnik dodaje željene artikle u svoju korpu. Jednom kada napuni korpu, klikće na dugme “Naruči”. Tog momenta porudžbenica stiže od kupca do mog klijenta. Ono što je bitno za tu porudžbenicu je da sadrži većinu podataka potrebnih za sastavljanje fakture, tako da se time omogućuje izrada računa kupcu za 2 minuta umesto dosadašnjih 30, što je ušteda od 28 minuta vremena. Po kupcu ušteda vremena je dakle oko 45 minuta.

On mi je onda rekao da ima velike kupce sa kojima on ŽELI da razgovara, na šta sam mu ja rekao da je to razumljivo i da treba i tako da odustane, ali da je 70% njegovih kupaca malih od kojih recimo 2/3 bi bilo voljno da korist sajt (jer im je lakše poručivanje, može da im odobri dodatni rabat za to itd). Grubom računicom se dolazi do toga da polovina velikog broja njegovih kupaca bi mogla da koristi portal. Ne bi da otkrivam njegove poslovne tajne ovde te ću u ovom posta koristiti hipotetičku i VEOMA umanjenu cifru od ukupno 200 kupaca.

Ako se ima u vidu da velika većina kupaca robu nabavlja barem jednom mesečno dolazi se do računice:

100 firmi korisnika sajta x 45 minuta uštede = 4500 minuta => 75 radnih sati  ušteđenih.

Ako znamo da u mesecu ima oko 170 radnih sati i da (potpuno hipotetički) komercijalista ima platu od 400 evra dolazimo do konačne računice: 75/170 * 400 = 175 evra i mog konačnog konkretnog dolarizovanog prodajnog argumenta

“Ako koristiš moj program, uštedećeš mesečno

samo na ime ovog sajta za naručivanje 175 evra,

a to je tek prva od prednosti..”

Tako predstavljenu prednost elektronskog poslovanja SVI razumeju i prihvataju. Nikakvi zakoni, savremene tendencije i ostale prazne reči ih više ne zanimaju. Samo govor novca i jednostavna matematika:”Da li ću zaraditi time što ti plaćam?”

Ko može da odbije takvu ponudu?

Zaključak

Za uspeh elektronskog poslovanja, državna je odgovorna u meri samo da pripremi pozornicu za neometan bezgotovinski protok novca. Osnovni pokretači razvoja elektronskog poslovanja u Srbiji moraju biti proizvođači programa za knjigovodstvo koji moraju da realno sagledaju probleme sa kojim se u stvarnosti poslovni ljudi u Srbiji susreću, a ne da odluke baziraju na savremenim EU trendovima i sličnom. Tek onda kada proizvođači knjigovodstvenih programa prepoznaju te realne probleme, mogu pristupiti izradi funkcija programa koje gravitiraju u smeru elektronskog poslovanja. Tek kada odrade rešenja realnih problema realnih ljudi, mogu da pristupe predstavljanju tih rešenja korisnicima i to na način koji vrlo konkretno (putem svođenja na konkretan novčani iznos) i transparentno predstavlja ne zašto je program moćan, već kako on rešava baš taj problem koji korisnik ima.

Potez je na na nama drage moje kolege autori knjigovodstvenih programa, zar ne?

Dolarizujući vreme utrošeno na ovaj članak,
Nikola ThePitch Malović

 

Piši briši

by nimalin Funkcionalne karakteristike895 коментара на Piši briši

Programi za knjigovodstvo – ispravljanje i brisanje unetih podataka

Za temu današnjeg članka odabrao sam da sa vama podelim svoja razmišljanja o jednoj nezaobilaznoj temi u vezi programa za knjigovodstvo, a to je: mogućnost ispravljanja i brisanja unetih podataka.

Programska rešenja implementirana u programima za knjigovodstvo variraju od potpune zabrane do potpune dozvole ispravljanja, što samo svedoči o tome koliko je ovaj aspekt programa za knjigovodstvo bitan i autorima i korisnicima.

Ja lično razlikujem četiri različita pristupa ovom pitanju koja su upravo predmet ovog članka.

1. Sve po zakonu

Član 8. Zakona o računovodstvu i reviziji je jedini član koji definiše šta računovodstveni programi moraju da  ispune da bi bili u skladu sa zakonom

“Pravno lice i preduzetnik koji vrši obradu podataka na računaru dužan je  da koristi standardni računovodstveni softver koji omogućava  funkcionisanje sistema internih računovodstvenih kontrola i  onemogućava brisanje proknjiženih poslovnih promena.”

Dakle, po Zakonu, jedan je jedini atribut koji knjigovodstveni program treba da ispuni, a to je da onemogući brisanje i izmenu podataka. Ako se zakon tako eksplicitno odnosi ka tome, postavlja se pitanje smislenosti dalje diskusije na ovu temu jer izgleda očigledno da brisanja/izmeni ne sme biti, zar ne?

Za većinu firmi zastupljenih na našim prostorima duži niz godina, diskusija je zaista tim članom i završena:

“Brisanja i ispravki nema i zbog zakona i zbog samih korisnika.”

Na Lidder sajtu postoji odličan tekst pod nazivom Brisanje podataka je obavezna mogućnost… u zonskoj B ligi. koje na maestralan način predstavlja argumente u korist ovog stava, a koji se, grubo svedeno, svode na to da je jedini pravi ozbiljan profesionalni pristup koji je u najboljem interesu i autora i samog korisnika pristup koji ne dozvoljava nikakvo brisanje/izmenu podataka jer se na taj način postiže integritet podataka uz poštovanje svih propisa. Da ne dužim o voj grupi više, kliknite na link gore i pročitajte tekst, ja vas čekam ovde dok ne završite….

2. Može sve

Za razliku od stava većine velikih programa, mnoštvo malih programa na našem tržištu nude “brisanje, otknjižavanje, odčekiranje, menjanje, reknjiženje, ponovna potvrda”.  Drugim rečima, brisanje i izmena podataka su potpuno dozvoljeni,

Autori programa iz ove grupacije baziraju tu odluku na sledećim principima:

  • Svaki potencijalni korisnik im traži da prepravi pogrešno unete podatke – “bez toga ti nema prodaje garant”
  • Program se prodaje samo lično poznatim ljudima – “ako ste sami, vi ukucajte ovu šifru, a ako dođu štrumfovi vi dodajte 01 na kraju i sve će biti u redu”
  • Ne postoji standard ni sertifikaciono telo – “ko će ikad i kako da kontroliše to”
  • Korisnicima integritet podataka nije od primarnog značaja jer imaju sveske, teftere, knjige i sl. gde olovkom upisuju “stvarno stanje”, te im je OK papazjanija od podataka u programu – “to ionako knjigovođa moj ima kod sebe ispravljeno”

Sad vi garant očekujete bezrezervnu osudu i ograđivanje od ovakvih korisnika, programera i programa.

I čekate i čekate…

Uzalud čekate – neću biti ovde potpuni licemer pa da se pravim da za svojih 15-tak godina profesionalnog programiranja nikad nisam radio takve stvari. Kada ste mali programer koji tek počinje radeći programe za “svoj komšiluk” ne možete sebi da priuštite gnušanje nad tim zahtevima kao što veliki programi mogu iz prostog razloga što nemate stotine korisnika već 4 od čijih para sastavljate kraj sa krajem svakog meseca. Realno, baš to što ste voljni da udovoljavate tim nebuloznim zahtevima korisnika je njega i nagnalo da dođe do vaših vrata i rizikuje sa vašim neproverenim programom.

(Hvala Dinkiću za PDV i fiskalne kase jer verujem da nema više toliko ovakvih zahteva od strane korisnika.)

Razumem i te korisnike koji to traže, jer time što im program postavlja prestroga ograničenja sputava se njihova produktivnost. Svakome se desi da tek kad odštampa fakturu preda kupcu na potpis, taj korisnik primeti da je na njoj pogrešna stavka  i slični scenariji. Stornirati celu fakturu pa unositi ponovo može da bude jako naporno. Stornirati deo fakture u cilju korigovanja pogrešnih stavki takođe može biti naporno. Sve što korisnik želi od svog programa je da mu omogući da sa što manje utrošenog vremena i rad obavi to što je naumio, a previše rigidan program definitvno može da bude smetnja u tome.

Da li to znači da sam idejno pobornik ove “može sve” grupe?

Apsolutno ne!

Posle svih ovih godina shvatio sam da je dati korisniku program koji može sve identično davanju napunjenog pištolja detetu – pre ili kasnije će neminovno doći do scene iz Taličnog Toma sa metkom slučajno ispaljenim u sopstveno stopalo. Papazjanija se pre ili kasnije se obije o glavu svima.

3. Može sve (dok je sve po zakonu)

Treća grupa programa pristupa ovom problemu brisanja/izmene podataka u knjigovodstvenim programima na kreativan način pokušavajući da zauzme srednji put između ova dva rešenja i omogući korisniku – “zakonsko brisanje”.

Logika ovih programa za knjigovodstvo se uglavnom bazira na tome da je u pomenutom članu 8. Zakona o računovodstvu eksplicitno navedeno da treba onemogućiti brisanje “proknjiženih poslovnih promena”. Po toj logici, sve dok određeni dokument nije proknjižen, zakon dozvoljava brisanje/ispravke unetih podataka.

Postavlja se  naravno pitanje, koliki je maksimalni zakonom propisani vremenski period u kome je dozvoljeno neproknjižiti poslovnu promenu.

Sudeći po članu 11 istog Zakona o Računovodstvu radi se o maksimalno 4 dana: 3 dana za dostavu dokumenata na osnovu kojih se knjiži računovodstvu i jedan dan za samo knjiženje tako dostavljenih dokumenata. U eri računara ova odredba  je po meni apsolutno nebulozna odredba, ali to je zasebna priča…

Elem, na osnovu navedenog tumačenja programi iz ove grupe sve unete dokumente smatraju “nelikvidiranim” i dok su u tom stanju korisnik može da ih menja koliko god želi. Unutar programa obično postoji deo koji likvidira dokumente pojedinačno/grupno, ad hoc/u intervalima, automatski/ručno.. Jednom likvidirani dokument je nemoguće menjati.

Suštinski vrednosni predlog ovog rešenja je dakle:

  • autor programa i korisnik ne krše zakon
  • korisnik može da menja dokumente
  • korisnik sam određuje vremenski interval u kome mu je potrebno da dokumenta budu u otključanom stanju.
  • podela posla između korisnika i knjigovođe gde dokument likvidira knjigovođa vršeći finalnu proveru unetih podataka

Zvuči savršeno, zar ne? Da li to znači da sam ja u “može sve dok je po zakonu” grupi?

Na žalost, ne.

Iako je ovo je rešenje po meni mnogo bolje od prethodna dva, rezultuje sa nekoliko novih problema.

Prvi problem se sastoji u tome kako program tretira podatke nelikvidiranog dokumenta.
Uzmimo za primer neku prodavnicu koja na stanju ima 2 Milka čokolade po prodajnoj ceni od 10 dinara. Ukucava se nova prijemnica na kojoj je jedna stavka  koja ima 5 Milka čokoladi po nabavnoj ceni od 11 dinara. Prijemnica nije likvidirana nego se likvidira na kraju dana od strane knjigovođe.Dolazi kupac koji želi da kupi 3 čokolade.

Da li dozvoliti prodaju količine koja uključuje i količine sa nelikvidirane prijemnice? Kako odraditi nivelaciju Milka čokoladi na novu cenu koja  reflektuje novu nabavnu cenu kada ulazni dokument još nije likvidiran? Na koju količinu se niveliše?

Sumirano: vremenski disparitet materijalnog i finansijskog stanja može da rezultuje problemima po korisnika – još jedan pištolj dat detetu.

Drugi manje bitan problem se svodi na to da dodatni korak likvidiranja  može korisnicima koje to ne zanima da bude na teretu. Takođe, šta ako se zaboravi da se likvidira u toku ta 4 dana?

Po mom mišljenju, ovo rešenje je realno primenljivo, ali suboptimalno po krajnjeg korisnika jer unosi određenu dozu komplikovanja poslovnih procesa.

4. Advokat

Da budem odmah iskren i kažem da iako sam ja lično odabrao ovaj pristup problemu brisanja nisam video nijedan program koji ga implementira.

Implementaciono govoreći, moje rešenje naginje rešenjima iz prve grupe u smislu da se striktno drži zakona bez “rastezanja članova” bez korišćenja zakonski dozvoljenih štosova za “odloženo vremensko zaključavanje” dokumenta. Korisnik se na taj način lišava negativnih nuspojava dispariteta materijalnog i finansijskog.

A šta je sa korisnikom? Zar se nisam gore izjasnio da ih razumem u želji da imaju produktivno okruženje?

Zar ja sam na svom blogu nisam mnogo puta rekao da mi je interes korisnika uvek na prvom mestu?

Naravno da mi je stalo do korisnika.

Ovo što sam gore naveo se odnosi na implementacionu suštinu, ali se ne odnosi na percipiranu formu koju korisnik sreće. Da pojasnim malo ovaj stav na prostom primeru.

Korisnik-prodavac unese račun sa 10  Milka čokoladi (izgleda da mi je pao šećer kad mi se samo čokolade motaju po glavi Smeško) i klikne na Snimi dugme. Istog momenta kada je račun snimljen on je i likvidiran i snimljen. Balans finansijskog i materijalnog je samim tim uvek očuvan.

Kupac se požali i kaže da je hteo 12, a ne 10 čokoladi.

Korisnik-prodavac otvori račun i ISPRAVI količinu sa 10 na 12 komada.  Što se korisnika-prodavca tiče, njegov program ima “neograničenu” mogućnost direktnog ispravljanja.

Ispod haube, moj program kreira odgovarajuće vezane korektivne dokumente koji materijalno i finansijsko stanje koriguju na željene vrednosti. Kada korisnik sledeći put otvori pomenuti račun, program je u stanju da pronađe originalni i korektivne vezane dokumente i opet prikazuje korisniku samo “krajnje stanje”.

Da li korisnik vidi te vezane dokumente?

U većini slučajeva ne iz prostog razloga što ih većinu njih u većini slučajeva to uopšte ne zanima to.
Onima koje to zanima (npr. knjigovođa) naravno se ponudi detaljan uvid u sve vezane dokumente “kakvi jesu”.

Kao što advokat pomaže svom klijentu poštovanje kompleksnog zakona, tako i moj program pomaže korisniku da u potpunosti ispoštuje zakon bez negativnih posledica po njegovu produktivnost i efikasnost rada.

Zaključak

Pre nego što zaključam za promene ovaj post da sumiram iznešeno…

Izneo sam podelu programa za knjigovodstvo po kriterijumu tretiranja brisanja/izmene podataka. Ta klasifikacija je obuhvatila rešenja koja se striktno drže zakona sa ili bez korisničke fasade, ne obaziru na zakon i rešenja koja elastično tumače zakon. Kao i uvek, ne tvrdim da je ta klasifikacija univerzalno tačna i slično, samo je odraz mojih ličnih shvatanja koja sam želeo da podelim sa vama.

Da li se slažete sa mojim izborom Advokat pristupa kao najboljeg? Da li sam propustio da spomenem neku grupu? Kojoj grupi pripada program koji trenutno koristite?

Real-user monitoring for Accessibility, Performance, Security, SEO & Errors (SiteLint)