Stanje informatičkog tržišta u Srbiji

Šta je sad ovo?

Republički zavod za statistiku je krajem aprila 2010 radio “istraživanje o upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija” za domaćinstva i preduzeća u Srbiji – Prezentacija ICT srbija 2010. Dragan Varagić je već u svom postu obradio neke od pokazatelja na odličan način, ali sam i ja danas malo razmišljao na tu temu i pošto mi se rezultat tog razmišljanja čini potencijalno interesantnim čitaocima ovog bloga, rešio sam da na trenutak prekinem seriju postova o cenovnoj politici knjigovodstvenih programa i iznesem te svoje zaključke. Da krenemo…

Domaćinstva

Kao što se vidi iz ova tri slajda, po broju domaćinstva sa internet priključkom smo pretposlednji u Evropi (sa duplo manjim brojem od EU proseka). Da stvar bude gora u strukturi tog malog broja internet priključaka 17.5% domaćinstava na interent se priključuju modemom još uvek, 20% mobilnim tehnologijama (pretpostavljam da se to odnosi na WiFi), a samo 27.6 domaćinstava u srbiji ima širokopojasnu (boradband) internet konekciju.

Od 2.300.000 lica koje koristi računar svakog dana, 1.700.000 samo koristi interent svakog dana što implicira da 600.000 ljudi koji intenzivno koriste računare nemaju email, nemaju prisustvo na socijalnim mrežama, ne čitaju novine na netu itd.

Od tih 1.700.000 ljudi koji koriste interent SVAKOG dana, samo 16% njih (280.000 lica) je naručivalo nešto preko interneta u toku 2009-e godine. Na žalost, nemamo podatak o tome koliko puta je neko poručivao u toku godine i/ili kolika je ukupna vrednost poručene robe, ali ono što je šokantno na ovom grafiku je da 87% ljudi NIKAD nije kupilo ništa na internetu. Ono što je još šokantnije je da je samo 1.4% ljudi u periodu od 2006-e godine do danas kupio nešto preko neta. Pričamo o periodu web 2.0 interneta, internet revoluciji itd.

Ovi podaci mogu da se tumače na razne načine, ali sa biznis aspekta ovo ukazuje na infrastrukturnu zaostalost u Srbiji koja kao takva predstavlja veoma veliki problem za razvoj B2C usluga. Naravno to je samo jedan od mora faktora koji su razlog zašto B2C nije zaživeo još kod nas. Tu su takođe i: edukacija, neregulisano plaćanje preko interneta, carinska procedura itd… More stvari na kojima pojedinci, društvo i preduzetnici moraju mnogo i  dugo da rade da bi se uhvatio korak sa EU.

Preduzeća

Drugi deo statističkog istraživanja je meni bio mnogo interesantniji jer su anketirana 1400 preduzeća sa 10 ili više zaposlenih. Radi se znači o SMB preduzećima pristojne veličine od kojih 98% koristi računare u svom poslovanju od kojih manje od 2% nemaju internet priključke.

Linux OS

17% preduzeca je koristilo Linux OS što je priznajem veom prijatno iznenađenje za mene. To mi je na prvi pogled izgledalo kao dokaz protiv mog stava o neisplativosti razvoja poslovnih aplikacija za Linux u Srbiji, ali nakon nekog razmišljanja sam ipak došao do zaključka da moj stav i dalje stoji iz nekoliko razloga:

• Moj stav o neisplativosti je vezan za razvoj poslovno-knjigovodstvenih programa za Linux platformu, a ne za sam Linux. Pretpostavljam da se većina tih Linux mašina koristi ili za kancelarijske potrebe /mail, open office/ ili vrši funkciju nekog servera. Bilo bi lepo kada bi sledeće istraživanje javnog mnjenja obradilo malo više strukturu i načine korišćenja Linux OS-a u preduzećima.
• Pitanje nije smešteno u vremenski okvir i formulisano je korišćenjem prošlog vremena. Drugim rečima ovo pitanje možda može da se formuliše i:”Da li ste ikada probali Linux OS?”. Naravno da je dosta ljudi probalo.
  Pravo pitanje bi bilo:”Da li vaše preduzeće koristi sad Linux”?
• Ovaj podatak ne govori o tome da li ta preduzeća koja imaju Linux kompjutere imaju i Windows mašine i ako imaju da li se Linux masine koriste ili ne za poslovne potrebe vršenja primarne poslovne delatnosti.
• Od 2008-e do 2010-e godine zastupljenost Linuxa ne da nije porasla značajno (Linux distribucije su sve bolje i bolje), nego je opala za 0.2%. S obzirom na to da su kvalitet i korisnička orijentisanost Linux distribucija u tom periodu (po mom laičkom mišljenju) porasli značajno, a imamo negativan trend to po meni je znak da će ta teorijska zastupljenost (koju ponavljam usled pogrešno formulisanog pitanja ja stavljam pod znak pitanja) ostati na nivou od 17% što je opet premali deo tržišta da opravda investicije
• Stratum čine firme od preko 10 zaposlenih. Moj stav je za mikro preduzeća – do 10 zaposlenih. Razlika u IT obučenosti i volji za eksperimentisanjem između ta dva segmenta je značajna po mom mišljenju i rezultati istraživanja kod mikro preduzeća bi bili mnogo lošiji.

Nedovoljno razvijena internet infrastruktura

Kao i kod domaćinstava i kod preduzeća je struktura krajnje loša. U 2010-toj imati 1/4 preduzeća sa više od 10 radnika na dial-up/wifi vezi je krajnje poražavajuće. Šta možemo očekivati od mikro preduzeća koja raspolažu manjim sredstvima od ovih “10+ radnika” preduzeća?

Sa stanovišta dizajna knjigovodstveno poslovnih programa ovaj podatak govori jasno u prilog desktop modela aplikacija jer se ne može očekivati od 1/4 poslovnih klijenata da imaju neprekidnu i širokopojanu vezu.

Podatak koji nedostaje ovde a koji bih ja lično bio zainteresovan da vidim je struktura interent konekcija po propusnoj moći (512 Kb-s, 1 Mb/s itd) i mesečnom ukupnom protoku što bi pružilo neke informacije dragocene za određivanje optimalne arhitekture poslovne aplikacije.

Niska zastupljenost *enterprise* rešenja

Ako se ima u vidu da 98% preduzeća koristi računare u svom poslovanju, a samo 11% koristi ERP programe i samo 8% koristi CRM programe, postavlja se pitanje kako tumačiti te podatke – kako koriste oni tih 80% računara ako ne za ove potrebe?

Po meni je potpuno nebulozno poverovati da da ima uopšte preduzeća ove veličine koja ne koriste neki “program za fakturisanje i zalihe” , “program za knjigovodstvo”, “evidenciju i kartice kupaca” itd. Drugim rečima, svi koriste neke programe definitvno, samo ih pitanje o ERP sistemu ne asocira na to što koriste. Nisam siguran da li je to usled toga što je ponuda ERP rešenja na našem tržištu možda neusklađena sa potražnjom ili što je teško shvatiti šta je to ERP sistem u stvarnom svetu (van prevoda abstraktne definicije iz wikipedie tipa “upravljanje resursima preduzeća” koji u stvarnom svetu ne znači ništa većini preduzetnika sa kojima sam se ja sretao).

Ako se pogledaju podaci iz ove tri godine vide se dve veoma bitne vrednosti:

• 80% ljudi ne zna šta je ERP (8.5% ne koristi, ali je upoznato)
• Broj preduzeća koji ne zna šta je ERP, umesto da opada usled agresive kampanje proizvođača ERP aplikacija svake godine on je naprotiv porastao sa 73% na 80%.

Ja lično ne znam tačno da povučem granicu između “ERP-a”, “knjigovodstvenog programa”, “poslovne aplikacije” i generalno sve što u svom nazivu ima reč “enterprise” kod mene izaziva odbojnost tako da mi ovi podaci ne znače nešto mnogo kao što bi mi značili da se bavim prodajom ERP softvera. Da sam u ovoj drugoj grupi, baš bih se zapitao šta ja to radim kad je ovoliki tržišni potencijal i kada neobaveštenost o mojim proizvodima čak i raste sa godine na godinu što znači da prave konkurentske bitke na tom tržištu i nema.

Drugim rečima, vlasnici i menadžeri SW firmi koje prave ERP rešenja – šta vam rade marketing i prodaja?

Ogroman B2C i B2B tržišni potencijal

Koliko god me “ERP” ne zanima, toliko me zanimaju iskorišćavanje  Interneta u poslovne svrhe pa da vidimo šta brojke kažu o potencijalima interneta kod nas

23% preduzeća je naručivalo nešto preko interneta, dok je 20% preduzeća primalo porudžbine preko interenta. Zaista je šteta što nema više podataka o strukturi i učestali naručivanja, niti o formi tih porudžbina (email ručno otkucan ili sa word attachmentom nije isto i kao direktna B2B narudžbina) ili izvoru /firme ili fizička lica/, ali i to uzimajući u obzir ovo svedoči o OGROMNOM tržišnom potencijalu u B2B sferi.

Ako ove podatke analitički ukrstimo sa podatkom s početka ovog posta da samo 16% ljudi koji svakodnevno rade za računarom je u toku godine kupilo išta, onda je (bar za mene) očigledan i B2C tržišni potencijal koji ako se ikad sredi zakonska regulativa i omogući interent plaćanje ima da generišu značajne prihode firmama koje budu započele da trguju preko interneta podrazumevajuči naravno da imaju šta da ponude i da znaju kako da ponude. Know-how je mnogo manji problem u odnosu na zakonodavstvo – posebno imajući u vidu broj konsultanata u Srbiji kojima firme to mogu da povere.

Ajde da vidimo na kraju šta tačno tih 20% što prodaju i kupuju preko neta rade na netu

Web sajtovi preduzeća u Srbiji

68% preduzeća imaju svoje sajtove (za 1.4% MANJE nego 2008-e godine). Kvalitet tih sajtova ovde ne želim da osporavam, već ću ih uzeti sve kao prave sajtove firmi. Evo šta ti sajtovi rade:

Prva misao kad sam video ovu sliku je pitanje:”Šta je to što imaju na sajtovima onih 36% firmi koje nemaju čak ni prikaz svojih proizvoda???”

Ono što je evidentno iz ove statistike je da su sajtovi firmi kod nas statički i jednosmerni – forma papirnog kataloga koji lepo izlista opise proizvoda sa ponekom slikom, a gde u samo malom broju slučajeva (16.4% sajtova) korisnik može (o drskosti) da koristi sajt za naručivanje proizvoda ili kod samo 8% sajtova (o svetogrđa) da plati firmi.

Što se mene lično tiče sajt gde korisnik ne može da plati firmi ne može da se nazove poslovnim sajtom jer ne ostvaruje profitnu funkciju u poslovnom procesu tako da što se mene lično tiče umesto podatka da 68% firmi imaju sajtove, ja lično prihvatam da samo 5% firmi imaju sajtove  ( 8% of 68% je ~ 5%)

Opet, koliko god me taj zaključak šokirao toliko me i obradovao jer takođe potvrđuje da postoji veliki potencijal za rastom interent trgovine u Srbiji, a samim tim i moja orijentisanost na interent kao kicmu moje aplikacije ima smisla.

Zaključak

Eto, kao što vidite za mene je čaša polu puna, a ne polu prazna. Katastrofalno stanje IKT tržišta kod nas za mene nije nešto što obeshrabruje, već naprotiv nešto što me dodatno motiviše da nastavim sa svojim radom.

A za vas?