Knjigovodstveni programi – podela po interfejsu

15. децембар 2010. by nimalin Vizuelni dizajn1.090 коментара

Tipovi korisničkog interfejsa programa za knjigovodstvo

Korisnički interfejs (eng. “user interface”) knjigovodstvenog programa ja pojam koji označava skup vizuelnih elemenata kojima korisnik dobija informacije o svojoj poslovnoj situaciji i putem koga je u mogućnosti da obuhvati promene nastale vršenjem poslovne aktivnosti u svom programu za knjigovodstvo .

Po tipu korisničkog interfejsa, svi knjigovodstvenih programi nastali u zadnjih 15-tak godina se mogu grupisati u nekoliko osnovnih tipova:

DOS tekstualni knjigovodstveni programi
DOS grafički knjigovodstveni programi
Hibridni knjigovodstveni programi
Windows MDI knjigovodstveni programi
Outlook knjigovodstveni programi

.
Ovo definitivno nije potpun spisak. Nijedan od tipova u spisku nije neizostavno bolji li lošiji od drugih,svaki od njih ima svoje mane i prednosti. U svakoj od ovih grupa postoje veoma kvalitetni programi koji imaju more zadovoljnih korisnika. Namena ovog posta nije da bude neki “lov na veštice” nego samo da klasifikuje programe za knjigovodstvo na jedan neuobičajen i zanimljiv način.

Da krenemo onda…

U početku beše – DOS

Skoro je nemoguće da imate više od 25 godina, čitate ovaj tekst, a da niste nikad videli knjigovodstveni program koji radi u DOS-u. (Clipper/Cobol/DBase) knjigovodstveni programi su krajem 90-tih godina bili de facto standard u skoro svim knjigovodstvenim agencijama. Osnovni razlozi: DOS operativni sistem nije zahtevao jake računare, Windows 3.11 nije nudio nikakve bitne komparativne prednosti u odnosu na DOS (nema pravog multitaskinga) itd.

Takođe, ako ste se bavili pravljenjem programa u to vreme verovatno se takođe i sećate toga da su “windows” knjigovdstveni programi tretirani neupotrebljivim za rad profesionalnih knjigovodstvenih agencija. Kada bi neko i sada u 2010.-toj anketirao sve te knjigovođe o tome kako je bilo raditi sa tim DOS programima, čvrsto verujem da bi se veliki broj izrazio pozitivno nezaobilazno ističući jednostavnost i produktivnost tih DOS sistema u poređenju sa ovim koji danas koristi “koji istina ima više opcija, ali je i mnogo komplikovaniji za korišćenje”.

Upravo usled tog stava koji sam i sam čuo više puta, smatram da je na putu ka savršenom knjigovodstvenom programu neophodno dobro razmotriti prednosti i mane DOS programa i primeniti proistekle zaključke u procesu izrade savremenog programa za knjigovodstvo.

Evo i mojih zaključaka…

Šta je dobro kod knjigovodstvenih programa?

Po meni, odgovor na ovo pitanje se svodi na tri suštinske stvari:

kratka kriva učenja koja stvara kod korisnika osećaj da vlada u potpunosti knjigovodstvenim programom
nizak nivo šuma (nema vidljivih menija, toolbar-ova, naslova prozora, dugmadi za zatvaranje)
sekvencionalni karakter korišćenja programa – samo je jedan prozor aplikacije otvoren i samo se jedna aplikacija izvršava na računaru

.
Šta je loše kod DOS knjigovodstvenih programa?

Osnovna konceptualna mana je nizak nivo “gustine informacija” (eng. information density). Gustina informacija je pojam koji je skovao Edward Tufte da označi količinu korisnih i smislenih korisnik podataka koje korisnik vidi na jednom ekranu.

O tehnološkim manama, kao što je čuvena osetljivost baza podataka iz dBase familije na “nepravilne izlaske iz programa”, nema smisla previše govoriti ovde s obzirom da su DOS aplikacije (nadam se) nestale već.

To isto, samo drugačije

Pojavom Windows-a 95, nedostaci DOS operativnog sistema postaju bolno uočljivi ponajviše u iskorišćenju resursa modernih računara i lakoći umrežavanja radnih stanica (Novel Netware je uvek bio zverka svoje vrste za umrežavanje). Pasijans na Windows-u je učinio više za prihvatanje Windows platforme po knjigovodstvenim servisima nego sve “edukacije” i “prezentacije”.

Korisnici postojećih DOS programa su tako jedan po jedan od svojih Clipper programera krenuli da zahtevaju Windows programe za knjigovodstvo uglavnom detaljno specifikujući svoje zahteve u vezi nove aplikacije sa čuvenim zahtevom

“Napravi mi isti program ko što je ovaj, samo u Windows-u”.

Sami autori su se opirali nekoliko godina tim zahtevima ukazujući na to da su Windows programi samo šareniji i da postojeća DOS aplikacija radi savršeno, ali su jedan po jedan postepeno prihvatali bukvalno taj zahtev korisnika i kopirali “ekran po ekran” svoj postojeći Clipper program u FoxPro Windows prozore.

Rezultat tog poduhvata je sa ove vremenske distance lako pretpostaviti: kompletan koncepcijski promašaj koji niti je iskoristio bilo koju od prednost Windows platforme niti je je poboljšao gustinu prezentovanih informacija. Jedino što je takav prvi talas Windows aplikacija uspeo je da ubije prednosti DOS “originala” uvođenjem bespotrebnih Windows ekranskih elemenata.

Sagledano iz tog ugla, ove “DOS grafičke” aplikacije su možda i gore nego klasične DOS aplikacije.

DOS Hibridi

Jedan od načina ispravljanja upravo navedenog nedostatka Windows programa (ignorisanje prednosti Windows-a i mala gustina podataka) je vrlo zanimljiv koncept hibridne aplikacije gde se na izgled i funkcionalnost DOS programa dodaje sloj Windows funkcionalnosti sa namerom obogaćivanja korisničkog iskustva.

Hibridni knjigovodstveni programi

PRIKAŽI PROJEKCIJU SLAJDOVA

PREUZMI SVE

Kao što vidite iz priloženih slika unos podataka i manipulacija njima se izvršava u centralnom delu ekrana na način vizuelno i funkcionalno veom sličan DOS programima, ali su okolo tog “standardnog” prozora razmešteni meniji, grafikoni, tabele sa dodatnim podacima itd., stvarajući time jedinstveni hibridni ekosistem podataka na dohvat ruke koji korisnici Lidder-a toliko cene i vole.

Za više informacija o tome kako Lidder-u funkcioniše, pogledajte njegove snimke na YouTube kanalu

Samo nek je po PS-u

Jedna od glavnih proklamovanih prednosti Windows programa sastoji se u ideji da time što se definišu standardni set menija, način organizovanja prozora itd. se smanjuju troškovi obučavanja korisnika za rad na određenoj aplikaciji.

Svima nama ovaj ekran izgleda savršeno poznato:

u vrhu je meni sa standardnim File/Edit/View/… opcijama
ispod njega se nalazi jedan ili više alatnih traka (eng. toolbar) koje mogu da se premeštaju i prevlače uz različite ivice itd
neizostavni deo standarda je i meni Prozori (eng. Window) koji sadrži opcije za upravljanjem prozorima otvorenim u okviru aplikacije.

.
Ovakvu organizaciju korisničkog interfejsa Microsoft je dokumentovao i propisao njeno poštovanje kao preduslov za dobijanje “Designed for Windows” sertifikata. Osnovna ideja iza ovog je da time što je korisnik obučen da radi sa jednom Windows aplikacijom, automatski je obučen i za osnovni rad sa većinom drugih aplikacija.

Evo nekoliko primera programa koji ilustruju funkcionalnost Windows MDI programa

MDI knjigovodstveni programi

PRIKAŽI PROJEKCIJU SLAJDOVA

PREUZMI SVE

Osnovni problem sa knjigovodstvenim programima klasičnog Windows MDI tipa je u tome što konceptualno dozvoljavaju funkcionalnu paralelizaciju u korišćenju programa, a ne nude nikakve realno korisne alate za kroćenje povećanog priliva informacija koji ta paralelizacija nosi sa sobom.

U konkretnom slučaju programa za knjigovodstvo, potpuno je beskorisno to što korisnik može da otvori 15 različitih prozora u isto vreme, kada je izgubljen u njima, kada je prelazak sa jednog na drugi vrlo komplikovan, a ponuđene opcije za prikaz više prozora (“poređaj horizontalno”) istovremeno neupotrebljive u stvarnosti.

Takođe, iako je program za knjigovodstvo namenjen profesionalnim korisnicima nepregledno more ikona, menija opcija, alatnih traka čini da se većina korisnika oseća bespomoćno – umanjuje skoro u potpunosti “kick-ass” efekt.

Za više informacija o Adacco programu, pogledajte ovde.
Za više informacija o Calculusu, pogledajte ovde.
Za više informacija o Ipos-u, pogledajte ovde

Evolucija, ne revolucija

Jedno od poboljšanja standardnih Windows MDI aplikacija koje je usmerena na otklanje upravo navedenog nedostatatka “nekontrolisane paralelizacije” je uvođenje koncepta “zaglavlja” (eng. tab) gde se odstupa od Windows/Prozori baziranog pristupa u korist pristupa gde je uvek aktivan samo jedan prozor, ali se zaglavlja ostalih prozora vide u naslovnoj liniji te je prelazak sa prozora na prozor olakšan u poređenju sa standardnim MDI konceptom.

Evo ilustracija nekoliko programa koji funkcionišu na ovaj način

Tabularni knjigovodstveni programi

PRIKAŽI PROJEKCIJU SLAJDOVA

PREUZMI SVE

Po mom ličnom mišljenjuova varijanta Windows MDI programa zaista rešava problem paralelizacije te jedino što mogu da mu “zamerim” je više subjektivno-konceptualno nego upotrebne prirode, a svodi se na to da ne postoji funkcionalne podeljenosti i specijalizacije ekranskih elemenata i na verovanje da korisniku suštinski mogućnost istovremenog otvaranja prozora načelno nije potrebna.

(Elaboraciju ovog mog stava izneću u posebnom članku, tako da ću je ovde izostaviti),

Za više informacija o Pathenon-u, pogledajte ovde

Outlook knjigovodstveni programi

Microsoft Outlook email client se u zadnjih nekoliko godina ustoličio kao standard (posebno važi za poslovne korisnike) te samim tim je logično da je organizacija korisničkog interfejsa Outlook-a poslužila kao inspiracija znatnom broju knjigovodstvenih programa jer je pristup koji preuzima sve pozitivne aspekte standardiyacije kako kod spomenutih MDI windows programa uz drugačiji pristup izolovanju funkcionalnih celina što na kraju vodi simplifikaciji korisničkog interfejsa.

Da pogledamo elemente tog korisničkog interfejsa na primeru Microsoft Office Accounting 2009 programa

Kao što možete videti, u donjem levom uglu se nalazi set dugmadi, koje funkcionalno vrše funkciju “odabira modula”. Iznad njega se nalazi obično neka hijerarhijska kontrola koja prikazuje stablo nekih entitea, opcija i sl. U gornjem levom uglu se nalaze obično prečice ka često korišćenim opcijama. Iznad toga imamo standardne windows alatne trake i menije, ali se oni u slučaju ovih aplikacija ređe koriste i tu su više verujem iz “od viška glava ne boli” pristupa.. Centralni deo ekrana je rezervisan za dokument sa kojim se radi u programu, dok se uy desnu ivicu poređaju razni pomoćni paneli.

Evo primera Biznisoft Live outlook aplikacije koja takođe demonstrira da aplikacije ne moraju pripadati isključivo jednom tipu već mogu biti mešavina dva i više tipa po potrebi (ovde imamo Outlook+Tab MDI primer)

PVP Gold je još jedan primer ovakvog rešenja sa varijacijom da nema modul selektora, ali ima menija.

Program Privrednog Savetnika MPP 2 takođe je mešavina više grupa

Zaključak

Outlook knjigovodstveni programi su definitivno korak napred u pojednostavljenju korisničkog interfejsa, ali i nakon tog koraka napred ostaje po mom ličnom mišljenju previše vizuelne i funkcionalne kompleksnosti koja može da spreči korisnika da koristi program na način na koji je autor to predvideo.

Ono što je stvarno potrebno je odstupiti od evolutivnog usavršavanja standardnih Windows viuzuelnih rešenja (u koje po meni spada i Ribbon) ka rešenju koje naginje izvornim DOS principima koje danas srećemo mnogo više kod web aplikacija: “jedan ekran u jednom momentu” koje u samom korenu mišti potrebu za svim ovim pomagalima. Bolje sprečiti nego lečiti, zar ne?

Šta vi mislite o mojoj podeli?

Da li smatrate da postoji još neki neki dodatni tip?

Da li znate primere nekih drugih aplikacija koje pripadaju u jednu od ovih grupa?

Nestrpljiv da čuje komentare,
Vaš Nikola The Kustos

Korisnikovi zahtevi– zapovest, sugestija ili šum?

20. август 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike2 коментара

“Da sam pitao kupce šta je to što im treba, rekli bi mi da žele brže konje.”,
Henry Ford

Slušati ili ne korisnika kod izrade knjigovodstvenog programa

U članku o tome zašto su S+S desktop knjigovodstveni programi pravi put, Neđo je ostavio komentar gde se pita da li su zahtevi koje on ima stvarno “normalni”, kad nijedan program ih ne podržava u potpunosti.

Ja sam načelno o ovoj temi već pisao ovde, ovde i ovde.

Za one koji nisu stigli da pročitaju te tekstove, oni se svode na to da:

programi treba da se prave po meri korisnika, a ne po meri programera.
program treba da se prilagodi korisnikovom poslu, a ne obratno
kupovina gotovog programa je u većini slučajeva mirenje sa činjenicom da nećete baš sve moći da radite kako vi želite već ćete morati da se prilagodite “proseku”.

I da li to znači da je “korisnik uvek u pravu”?

Evo dva primera iz moje prakse koji možda daju odogovor na to pitanje…

Korisnik je uvek u pravu

Kada sam radio program 2002-e, kao i svaki drugi progamer nisam baš mnogo mario za korisnike već sam sve arogantno naravno radio onako kako sam “znao zasigurno” da treba. Jedan od modula tog knjigovodstvenog programa je bila “prodajna kasa za prodavnice”. Modul je radjen namenski za poznatog kupca koji je imao više prodavnica sasvim pristojene veličine, te nakon mesec dana rada jednog ponedeljka smo ga pustili u upotrebu u 9 sati ujutru u jednoj od prodavnica. Nije prošlo ni dva sata, mobilni zvoni, ja se javljam a sa druge strane vlasnik prodavnice urla da smesta dodjem do njih. Ja otrčim do prodavnice prepitujući se uz put šta bi moglo da “pukne”… Na vratima poradavnice ga pitam da li je program pao, on kaže da nije (ja sav zbunjen odgovorom) i samo me sprovede do kase za naplatu na kojoj me dočekuje kasirka sva crvena od suza. Ja je pitam je šta je bilo – ona mi samo pokaže red ljudi koji ceka na naplatu. Naravno svi namrgodjeni, psuju kompjutere i “majstora” i prodavnicu. Neki odlaze ostavljajući korpe što vlasniku radnje naravno "diže pritisak na 300.
Ja je malo smirim i napokon čujem sta je razlog: nakon ukucanog bar koda mora da se pritisne enter. Prvih 30 sekundi mislim da se šali sa mnom dok mi ne pokaže kako to izgleda u praksi. Prevuče artikal na traci preko bar koda na pultu, okrene se za 180 stepeni, pritisne enter, 180 stepeni itd… Produktivnost na nuli.

Poenta ovog primera je da za mene kao programera koji testira aplikaciju to pretiskanje entera nakon unesenog bar koda na numeričkoj tastaturi je podrazumevajuće. Za stvarnog korisnika u stvarnom svetu, to je i te kakav problem.

Sve to nastalo usled moje arogancije prema krajnjem korisniku: ja znam najbolje šta tebi treba.

Korisnik nije uvek u pravu

Druga jedna prodavnica, 6 meseci kasnije program već “fercera” na nekoliko mesta. Dolazi vlasnik prodavnice koji ima “server” Pentium II na 233 Mhzmašinu i “stanice” Pentium I na 133 Mhz. Naravno i 20.000 artikala koje hoće da prodaje. Čisto ilustracije radi u to vreme konfekcijska konfiguracija je bio Pentium IV na 1200 Mhz. Na moje sugestije da kupi nove mašine, korisnik samo odgovara:”Ali ja njih koristim sa programom koji već imam. Šta je problem?” Naravno moj program spor na tim mašinama, ja potrošim 3 meseca prepravljajući kod da radi sa memorijskim matricama umesto sa bazom. Naravno kreiram time i 100 grešaka zbog kojih su i ostali klijenti ispaštali.Na kraju, kada sve to proradilo nekako on odustane i odluči se da kupi drugi program, naravno kupivši tri nove mašine na zahtev autora tog programa. Smile

Pored tog drastičnog primera situacije koja vapi za jednim “Ne!” korisniku, bilo je to milion situacija “dodaj meni ovu mogućnost koju ću ja da uključim u opcijama pa neće drugima da smeta” što rezultuje papazjanijom od koda i smanjenom upotrebljivošću aplikacije. Opet primer kada treba reći “Ne!” korisniku.

I? Slušati ili ne?

Moje pravilo je “Posmatraj sve, a slušaj pomalo”.

Sve odluke o funkcionisanju i izradi knjigovodstvenog programa treba da donese autor programa iz prostog razloga što je to njegov proizvod za koji on lično garantuje svojom stručnošću. To naravno uopšte ne znači da treba ignorisati korisnika, već da se prema tim zahtevima treba odnositi kao prema sugestijama koje vi treba da razmotrite da li je implementiranje toga u interesu vaših korisnika ili ne.

Korisnici često u svojim zahtevima od autora zadiru u sferu implementacije “Kreiraj mi tabelu u FAK bazi za rabate”, “Dodaj mi meni za to sa stavkom tom”…. Nisu oni krivi, programeri su ih navikli lošim kvalitetom svojih aplikacija da svako od njih mora da zna da “vrši manje opravke” na svojoj aplikaciji.

Korisnici često svoje zahteve baziraju na bazi shvatanja formiranih korišćenjem svojih trenutnih (često loših) programa. “Vidiš kako ovde pretisnem F6 pa mi se pojavi šifarnik kupca, pa unesem šifru i 2x enter? E isto tako!”

Takve zahteve treba po meni veoma kritički prihvatati – granica mora da postoji. Korisnici su eksperti u vršenju svoje poslovne delatnosti, mi smo eksperti u izradi informacionih sistema. Dijalog treba fokusirati uvek na konkretne primere obavljanja poslovne delatnosti:”Kako radite to bez kompjutera?” na primer. Često kada niste iskusni u usmeravanju tih razgovora (kao što programeri misle da korisnici nemaju pojma, tako i korisnici misle da programeri nemaju pojma samo komplikuju stvari pa će oni da im objasne kako da odrade svoj posao) jedino što vam preostaje je da odete kod klijenta ujutru, popijete kafu uzmete stolicu i sednete u ugao kancelarije tako da za sat vremena zaborave da ste tu. Tad posmatrate koje probleme imaju u vršenju svoje delatnosti i dodjete do raznih zaključaka šta ne štima u stvarnosti.

Efekti observacije na funkcionalnost knjigovodstvenog programa po mom ličnom iskustvu su fantastični po korisničku produktivnost i uopšte zadovoljenost programom. Mi smo na kraju merili koje se opcije najviše koriste i koliko klikova, menija i tastera korisnik treba da pritisne do tamo. I taj proces ponavljati iterativno dok se efektivnost korišćenja aplikacije ne podigne na realno dostižan makismalan nivo.

Svaki put kad se korisnik uhvati za olovku da zabeleži podatak iz vašeg programa, propust u vašem programu. Svaki put kad knjigovodja koji unosi kalkulaciju od 10.000 stavki dotakne miša tokom tog unosa, propust u vašem programu. Svaki put kad korisnik odštampa cenovnik u wordu, računa porez u excellu da popuni formular, pretura po stolu prepunom papirića da nadje neki podatak koji mu treba za rad – vaša greška. Svaki put kad vam korisnik zahteva da dodate u program neku mogućnost koju u najboljem slučaju možda samo on bude koristion, i vi to prihvatite – vaša greška.

Nije nijedan korisnik kriv što su nam aplikacije manjkave u jednom delu ili prenatrpane u drugom funkcijama. Krivi smo mi što ga ili nismo slušali ili što smo bili arogantni ili što možda nismo dovoljno stručni da to što treba odradimo kvalitetno i jednostavno.

Ja sam lično otvorio “4 oka i 4 uha” i upijam sve što čujem, pa tako eto – izvoljevajte – sad je pravi trenutak za to što se mog programa za knjigovodtvo tiče. Smile

Slušajući,

Nikola TheEmpath Malović

“Manje je vise”

14. јун 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike, Vizuelni dizajn1.139 коментара

Minimalizam kao atribut savršenog programa za knjigovodstvo

Po meni najlepša definiciju minimalizama kao jednog od atributa savršenstva je misao francuskog pisca Antoine de Saint-Exupéry-a

“Savršenstvo očigledno ne nastaje onda kada nema sta da se doda, već kad se ne može ništa oduzeti.”

Minimalizam internet pretraživača

Da ilustrujem ovu prelepu misao u domenu računara koristiću primere dva internet pretraživača (eng. browser) : Microsoft Internet Explorer-a i Google Chrome-a, gde će mi prvi poslužiti kao ilustracija lošeg dizajna, a drugi kao ilustracija dobrog dizajna – naravno sa stanovišta minimalizma kao dizajnerskog cilja. Oni koji me lično znaju, znaju da sam ja 100% fanatični pobornik (eng. fanboy) Microsoft-a (čak u toj meri da ne želim da koristim ni jedan jedini Google proizvod) + ja koristim Internet Explorer 8 u svakodnevnom radu, ali moram ipak da priznam ovde javno da je Google oduvek bio majstor minimalizma sa sajtom, pa je to isto preneo i na svoj internet pretraživač tako da je ovo primer lošeg i dobrog očigledan u toj meri da nisam mogao da izbegnem da ga koristim u ovom postu. 🙂

U svom svakodnevnom radu od internet pretraživača ja lično očekujem bar sledeće stvari:

da ima opciju za brzim pretraživanjem (ne želim da idem na url pretraživač-a Bing/Google da bi tragao)
da ima opciju sinhronizovanja snimljenih internet adresa (eng. favorites) (imam više kompjutera i bitno mi je da za koji god da sednem imam kolekciju istih prečica)
da za trenutni url mogu da vidim Google PR “Google Page Ranking” stranice za svoje SEO aktivnosti

Da vidimo kako to Internet Explorer rešava:

Opcija brzog pretraživanja je omogućena postojanjem posebnog okvira za unos teksta u gornjem desnom uglu.
Sinhronizovanje internet adresa je moguće odraditi putem Live Sync-a, ali to em zahteva instaliranje Live/Bing toolbar-a, em je rešenje koje ne može da se koristi u FireFox-u i Chrome-u. Elem, ja koristim delicious u te svrhe koji je podržan u IE-u putem toolbar-a koji na ovoj slici je u gornjem levom uglu.
Da bi video PR svake stranice na jednostavna način, morao sam da instaliram Google toolbar za internet explorer čisto da bi imao u centru PR ikonu (strelica u centru)

Sem te funkcionalnosti vidimo da je red omiljenih lokacija je uključen (ja lično to gasim,ali on ostaje uključen u 99% slučajeva koje viđam pa sam ga ostavio za potrebe dijagrama). Ispod tog reda imamo još jedan red sa jezičcima stranica i (zadivljujuće za IE) u istom redu se nalaze ikone i meniji.

Sad Chrome, isto to

Chrome

Ne postoji posebni okvir za unos teksta brzog pretraživanja već se koristi isto polje gde se unosi adresa. Logika je ako se ukuca u adresni deo nešto što nije adresa korisnik želi da pretraži internet za ukucane reči.
Taj prostor u desnom uglu reda sa adresom je tako iskorišćen za smeštanje ikona instaliranih ekstenzija. U ovom primeru ja imam instalirane ekstenzije za PR i delicious jedne pored drugih. Sami jezičci otvorenih stranica nemaju svoj sopstveni red već su ‘uglavljeni’ u okvir (eng. chrome) aplikacije.

Opcije ekstenzije koje u IE-u su prikazane taksativno u toolbar-u, u Chrome-u su prikazane po potrebi kao iskačući prozor.

Chrome2

Šta je poenta ovog prikaza internet pretraživača?

Poenta je u tome da dizajneri Chrome-a su minimizirali svoj korisnički interfejs, odričući se svih nepotrebnih elemenata na pametan način koji im je omogućio da zadrže istu funkcionalnost. Na taj način se Chrome jako dobro “sklanja sa puta” korisniku, prikazujući mu u datom momentu maksimalnu količinu informacija koje je zahtevao (sve ispod plave isprekidane linije je tekst koji se ne vidi u IE-u) pritom mu omogućavajući mu da se fokusira u većoj meri na sam sadržaj (crvena isprekidana linija pokazuje koliko dodatnog “informacionog šuma” IE ima u poređenju sa Chrome-om).
Toolbar-ovi u IE mogu da se isključe i dase dobije sličan prikaz, ali onda ekstenzije ne rade + kao što sam rekao većina korisnika koriste podrazumevana podešavanja. Drugim rečima, IE većinu korisnika vodi lošim putem svojim dizajnom, dok Chrome korisniku taj loš put ne omogućava uopšte.

Ie8_Chrome

Microsoft Metro dizajnerski pristup – moj minimalistički uzor

Metro je radni naziv za dizajnerski pristup (minimalistički između ostalog) kojim je Microsoft dizajnirao do sada Windows Media Center, Zune klijent i Windows Phone 7 UI.

Ono što je bitno u kontekstu ovog posta o minimalizmu kao jednom od kriterijuma uspešnog dizajna programa za knjigovodstvo je način na koji je Zune aplikacija implementirana koji pokazuje da Microsoft /kad hoće/ može da dizajnira minimalistički kao Google.

Bez namere da idem u detalje Metro dizajna (koga zanima nek pogleda ovo) samo ću ga kratko opisati kao grafički intenzivan dizajn koji se zasniva na tekstualnim minimalističkim interfejsima sa tipografijom i svrsishodnim animacijom prelazima kao osnovnim implementacionim principima. Standardan Windows interfejs (siva dugmad itd) je napušten u korist vizuelnih elemenata koje se stapaju sa aplikacijom. Sve u metro aplikacijama je usmereno ka multimedijalnom sadržaju koji korisnik konzumira i u kome korisnički interfejs aplikacije treba da pridodaje tom korisničkom iskustvu svojom neupadljivošću i fokusiranim funkcionalnim osobinama .

Ako pogledamo samo jedan ekran Zune aplikacije (pregled kolekcije muzike koju korisnik ima)

Zune

možemo da vidimo sledeće minimalističke atribute:

u gornjem levom uglu aplikacije imamo glavni meni (collection odabrano) i podmeni tog menija (music odabrano) kao dva jednostavna niza reči – ostavlja osećaj laganosti
skroz u gornjem desnom uglu vidimo mali prostor za prijavljenog korisnika, mesto za ulazak u opcije sistema i opcije za zatvaranje, maksimiziranje i minimiziranje prozora.
Ispod toga se nalazi polje za tekstualni unos kriterijuma pretrage gde je namena polja ispisana u samom polju
Ispod polja za pretragu nalazi se meni 3-eg nivoa koji sadrži u ovom slučaju filter kriterijume za prikazanu kolekciju muzike.
U donjem delu ekrana imamo nekoliko interakcione tačke putem kojih korisnik može da izvrši neku funkciju nad odabranim sadržajem /pusti pesmu, nareže je, prebaci na Zune uređaj itd)
Kao i u slučaju Chrome-a, Zune interfejs
- ne odvlači pažnju od glavne namene aplikacije – pesama u ovom smislu.
- ne zauzima mnogo ekranskog prostora – prostor između isprekidanih linija zauzima veliku večinu ekrana.
- izgleda lagano (uporedite npr. sa Ribbon aplikacijom), a vrši sve funkcije potrebne.
- s obzirom da nema besnih grafičkih elemenata, moguće je stići dalje u implementaciji pre nego što postane neophodno uključiti profi dizajnera /veoma bitno u mom slučaju/

Sve je to lepo, ali program za knjigovodstvo ne radi sa muzikom i filmovima

Evo još jednog primera istog Metro tipa interfejsa, ovaj put na primeru jedne Silverlight stranice koja ima sličnosti sa nekim hipotetičkim ekranom knjigovodstvenog programa /zamalo da kažem poslovne (“LOB”) aplikacije – izraz koji mi je sugerirano da niko kod nas u Srbiji ne koristi/

Zaključak

U ovom članku sam objasnio kako će moj savršeni program za knjigovodstvo da bude dizajniran sa kriterijuma minimalizma – korišćenjem Metro dizajn paradigme. Potpuno sam svestan da veliki procenat ljudi u Srbiji ne smatraju da knjigovodstveni programi mogu/trebaju da izgledaju ovako, ali ja sam dosta razmišljao o ovome i isprobavao nekoliko pristupa /MDI, Ribbon, Billy Hollis-ov odličan pristup itd/ i na kraju uvideo da je Metro pristup najusklađeniji sa mojim pogledima i planovima po više osnova (jedan od njih je minimalizam).

Sledeći članak će biti zadnji deo mog filozofiranja o šta su savršeni knjigovodstveni programi i u njemu ću izneti svoje stanovište u vezi značaja personalizacije i segmentacije za moju aplikaciju.

Nakon tog članka prelazim na malo konkretnije teme kao što su “Da li treba dozvoliti brisanje/ispravku u knjigovodstvenim programima”, “Web VS Windows” itd…

Čitamo se,

Nikola

Knjigovodstveni programi u službi korisnika

12. јун 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike, Vizuelni dizajn7 коментара

“Kick ass” faktor

Sudeći po rečniku pridev “Kick ass” označava nešto snažno, izuzetno dobro, moćno, impresivno itd. tako da ću ja u nastavku ovog teksta koristiti sleng iz mog kraja i prevesti ga sa “razbija”. 🙂

Knjigovodstveni program koji “razbija” može se lako prepoznati imajući u vidu način na koji ga Kathy Sierra genijalno definiše (moja slobodna interpretacija) kao :

“Program razbija u meri obrnuto proporcionalnoj vremenu potrebnom da korisnik izađe iz početničke zone i direktno proporcionalnoj kontroli koju korisnik ostvaruje nad aplikacijom jednom kad je van te početničke zone”

Za sve zbunjene prethodnom rečenicom (uključujem tu i sebe) evo grafičke intepretacije te iste definicije…

Vertikalna osa grafikona pokazuje osećaj koji korisnik ima radeći sa programom sa rasponom od “frustracija” (korisnik se bori sa programom) do “ekspert” (korisnik vlada programom). Na toj vertikalnoj osi se vide dva ključna podeoka koja označavaju momenat kada korisnik prestaje da mrzi aplikaciju i momenat kada korisnik kreće da oseća da “razbija” sa aplikacijom.
Horizontalna osa je vremenski period koji počinje prvim korišćenjem korisnika, a može da traje godinama i ponekad i dekadama (Ko je rekao Clipper knjigovodstveni programi? :)).

Ako pogledamo plavi grafikon vidimo da je on dobar u smislu da korisnik relativno brzo ovladava funkcijama programa i prelazi oba podeoka na skali korisničke impresije, ali to je samo zato jer program nema mnogo funkcija namenjenih segmentu eksperata u korišćenju. Ako se poslužim primerima foto aparata koje Kathy koristi u svom predavanju, ovo bi bio “idiot” aparat od 100$, čijim setom funkcija je relativno lako ovladati u kratkom vremenskom periodu, ali jednom kad dostignete taj nivo ne postoje nikakve dalje funkcije koje vam omogućuju dalji napredak u kvalitetu fotografija koje pravite.

Ako pogledamo crveni grafikon vidimo da je krajnji domet stvari koje korisnik može da uradi sa aplikacijom mnogo viši od plavog grafikona, ali takodje vidimo i da je dostizanje tog nivoa korisnika koštalo mnogo živaca sled dugog vremena koje mu je bilo potrebno da izađe iz zone frustracije. Programi koji potpadaju u ovu grupu su programi koje prepoznajete po tome što:

za sam prvi start aplikacije startujete treba da pročitate 35 strana uputstva i/ili
imate broj telefona autora na speed dial-u pod brojem #1 ) ispred vaše žene i/ili
u svom korisničkom uputstvu kao ilustraciju kako je program moćan imaju (kopirano iz stvarnog pdf dokumenta gde je samo ime aplikacije zamenjeno sa aplikacija X imenom – da se ne uvrede)

“Mi smo ponosni na to što se, za sada stidljivo, pojavljuju oglasi u kojima se traže obučeni ljudi sa klauzalom ‘poznavanja rada u aplikaciji X’”
(Kako ja čitam ovo: Program je toliko komplikovan, da se poslodavcu koji ga koristi ne isplati da zapošljava ljude bez pređašnjeg iskustva u korišćenju istog.)

Korišćenjem analogije sa foto aparatima, ovaj tip aplikacija bi mogao biti DSLR aparat od 20.000$ koji 2 čoveka u svetu stvarno znaju da koriste sa svim svojim mogućnostima, ali koji u rukama nas smrtnika koji slikamo klince kako čine prve korake totalno nema smisla i samo nas dovodi do ludila milionima opcija koje nemamo pojma čemu služe. (Ko je rekao Microsoft Navision?)

Ako pogledamo zeleni grafikon, to je optimalni slučaj jer korisnik brzo izlazi iz zone frustracije, zadržava u početku ekspertskog korišćenja brzinu i tek na stvarno višim nivoima korišćenja usporava dostižući maksimalnu efikasnost potrebnu za vršenje svog posla.

U svetu aparata ovaj tip aplikacija bi bio reprezentovan aparatom od 400$ koji je balansiran tako da zadovolji stvarne potrebe većine korisnika (otud i tako jake ocene korisnika), a da pritom ne opterećuje korisnika funkcijama koje mu ne trebaju u stvarnom životu i kompleksnim opcijama i načinom korišćenja.

Sve je to ok, ali je i samo teorija….

Problem u pričanju o principima dizajna je bas u tome sto su baš to “principi” i samim tim su teorijski, načelni koncepti, ali ipak prihvatam komentar kao “fer i na mestu” pa ću zato predstaviti kako se ovaj princip manifestuje na primeru sebe kao korisnika jedne aplikacije koju smo svi videli – Microsoft Word.

Word je po meni primer crvenog grafikona u svom tipu aplikacija, ajde da vidimo i zašto tako mislim…

Ako ste kao i ja, vaš prvi susret sa ribbon-om je bio:

u početku bolan (“Šta im je uopšte trebalo da menjaju postojeći koncept toolbarova”) – prvi susret
dugo vremena znam samo gde se menja veličina fonta i poravnanje (centralni deo home jezička) – zona frustracije
Provaljujem napokon i formatiranje naslova, gde je SmartArt itd.. (“ribbon je cool”) – prelazim “razbijam” granicu.
I tu… stajem jer mi za stvari kojima se bavim (tu i tamo po neki 2 strane mali tekst) više od toga i ne treba.

Ovo moje gore opisano iskustvo sa Microsoft Word-om rezultuje na nekoliko načina u mojoj psihi

Stvara mi osećaj da je koristiti Word nešto poput voziti kamion bez servo upravljača – moćno i mučno iskustvo. Drugim rečima, stvara mi utisak da je Word aplikacija koja ima previše bezpotrebnih stvari i koja me svojom kompleksnošću nepotrebno usporava u vršenju mojih aktivnosti
Izaziva kod mene osećaj griže savesti jer postoje toliko tih jezičaka i opcija u njima koje ja jednostavno “nemam vremena da pregledam jednu po jednu”, pa samim tim non stop ja imam osećaj da propuštam neku neverovatno bitnu funkciju koju bi trebalo da koristim, a ne koristim.
Budite iskreni, pa mi recite samo načelno bez gledanja u vaš računar šta se nalazi unutar Page Layout, References, Mailings, Review, View, Developer menija. Tako sam i mislio… Kako se osećate zbog toga?

Što nas vodi do ključnog zaključka vezanog za pronalaženje knjigovodstvenog programa koji razbija

Radi se o meni-korisniku tupane, ne o tebi i tvojoj aplikaciji!

Ključni momenat za razumevanje “razbijam” principa je da konačni sud o tome kakav je program za knjigovodstvo daje korisnik (a ne ja-autor) koji do tog suda dolazi u momentu kada mu ja-autor nisam pri ruci da objasnim “73 extra cool super korisne funkcije” svog savršenog programa.

Korisnik programa za knjigovodstvo začuđujuće nije racionalna mašina kakvom ga autori programa obično smatraju koja će:

pročitati sve 52 stavke tabele koja uporedno prikazuje funkcije mog “programa za knjigovodstvo” i ostalih aplikacija smešnih u poređenju sa “mojim knjigovodstvenim programom”
provesti dobar deo od svojih 20 dana godišnjeg odmora čitajući “Tihi Don II” – nezvanični naziv koji moji korisnici koriste da opišu korisničko uputstvo “najmoćnijeg programa za knjigovodstvo”

Korisnik programa je ljudsko biće od krvi i mesa, koje svoje zaključke donosi velikim delom srcem – na bazi svojih osećanja. Ako korisnik “oseća da razbija” program, program je dobar. Ako se ne oseća tako dok ga koristi, program je loš. Objektivne karakteristike tog programa (u kontekstu ovog posta) nemaju nikakvu značajnu ulogu u donošenju vrednosnog suda o programu.

Ako ja kao korisnik kod prvog startovanja programa vidim prazan ekran sa milion ikona i menija osetiću verovatno “Au, al sam n****o sa ovim programom”.
Od tog prvog momenta, ophrvan percipiranom kompleksnošću, ja ću usporiti brzinu izlaska iz prve zone frustracija, rad sa programom će postati posao, a ne “igra” otkrivanja i učenja. Program će me svakog jutra kad ga uključim podsećati da sam neuporedivo gluplji od svih ostalih korisnika programa koji “sasvim sigurno su ukapirali svaku opciju i podešavanje programa”.
Drugim rečima, programi u crvenoj krivi ne čine da se osećam pametno i da vladam situacijom, što neminovno rezultuje da moj mozak vezuje na podsvesnom nivou tu lošu impresiju sa samim programom. Što ga više koristim, negativna impresija je sve jača, jer sam “primoran” da se osećam neprijatno.

U slučaju plave krive, ako je program jednostavan i ja ga ovladam relativno lako i brzo, biću njime zadovoljan u potpunosti sve do neizbežnog momenta kada ću stojati iza ramena nekog svog kolege koji će nonšalantno radeći jednom rukom i razgovarajući sa mnom pritom odraditi za 60 sekundi nešto što je mene koštalo nekoliko neprospavanih noći. Kao po pravilu, taj moj kolega videvši moju razjapljenu vilicu, mora u tom momentu da upita:”Šta ti nemaš u svom programu ovu mogućnost ?”, našta (naravno) ja odgovaram izgubljeno se smejuljeći:”Imam, imam naravno ” (mrska laž, takođe naravno). Od tog momenta, sva prijatna osećanja koje sam ja imao “razbijajući” svojom aplikacijom, bivaju neizostavno zamenjena osećanjem “kako mrzim ovu glupu i beskorisnu aplikaciju”. Dan za danom, radeći sa tom aplikacijom to se opet pojačava, a mozak radi svoj posao.

Kako će moj knjigovodstveni program knjigovodstvo da izgleda sa aspekta ovog kriterijuma

Moj program za knjigovodstvo (naravno) biće u duhu zelene krive u smislu da će imati nekoliko dimenzija koje će rezultirati poštovanjem Pareto principa koji u kontekstu ovog principa ja interpretiram

“Učiniti vršenje svakodnevnih stvari – prostim, a ostalih stvari – mogućim”

Znači, korisnik početnik će od starta imati utisak da se radi o plavom grafikonu, jednostavnoj aplikaciji, ali kada dostigne ekspertski nivo i vidi pomenutu funkciju kod kolege, moći će uz minimalan trud da otkrije tu istu (ili bolju) funkciju u svojoj aplikaciji. Korisnik u ovom tipu aplikacija otkriva aplikaciju u brzini i meri koja mu ona odgovara, sa jasno definisanim odnosom uloženog truda i koristi. Ako treba da provede 5 sati učeći kako da odradi u programu nešto što može “ručno” da odradi za pola sata, ta funkcija ili treba da se izbaci ili da se preradi da joj se dodaju dodatna korisnost koja bi opravdala tih 5 sati.

S obzirom da moj knjigovodstveni program još uvek ne postoji (mada sam krenuo prošle nedelje sa radom na njemu) iskoristiću primer Word-a opet da ilustrujem načelno kako ja gledam na ovaj princip, samo ovaj put primer Office 2010 web aplikacije gde isti taj Word izgleda ovako

Ribbon je još uvek tu, ali ovaj put ima samo jezičke koje /gle slučajnosti/ ja koristim svakodnevno. Funkcionalnost koju koristim je takođe tu /fontovi, boje, provera pravopisa itd/, ali bez dodatnih funkcija koje ne koristim. I pored te jednostavnosti, u desnom uglu imam ikonu čijim klikom se otvara “pravi” Word sa svim naprednim opcijama i mogućnostima.

Zaključak

U ovom tekstu sam predstavio svoje gledište o važnosti pozitivne korisničke impresije na ukupan sud koji korisnik ima o programu za knjigovodstvo, a koja nastaje kombinacijom lakoće učenja i korišćenja knjigovodstvenog programa sa veličinom seta funkcija koje omogućavaju korisniku vršenje svog posla na maksimalno efikasan način.

Sledeći članak će se baviti važnošću koncepta minimalizma u izradi knjigovodstvenih programa.

Čitamo se,
Nikola

Koji je program za knjigovodstvo savršen?

25. мај 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike, Vizuelni dizajn12 коментара

Savršeni program za knjigovodstvo – glupost, utopija ili “have-to”

U svom ‘kocka je bačena manifestu na nekoliko mesta spominjem “savršeni knjigovodstveni program” kao ideal kome težim, što sasvim sigurno rezultuje smeškom na licima oba čitaoca ovog bloga praćen vrlo verovatno mišlju:”Šta ima tu da bude savršeno oko bilo kog programa, a posebno oko programa za knjigovodstvo? Gluposti!”.

Zašto je bitno težiti “savršenom” programu za knjigovodstvo

Nekoliko godina ranije ja bih se i sam složio sa tim da to jesu gluposti, ali fenomen iPhone-a je za mene bio poziv za buđenje i promenu stava o tome. Da ukratko pojasnim šta mislim pod tim i zašto smatram da postoji paralela između naizgled neuporedivih stvari: telefona i knjigovodstvenih programa.

Magija savršenog korisničkog iskustva

Microsoft je još 1996 ušao na tržište pametnih telefona imajući tako 11 godina prednosti do pojave iPhone-a. Windows Mobile 6 OS ima puni multi tasking godinama (nešto što je ponos Android telefona i nešto što iPhone tek u OS 4.0 treba da dostigne), maksimalno je moćan (postoji meni za podešavanje za svaki detalj), nudi opcije integracije sa starijim bratom Windows klijentom i serverima itd. Moguće je instalirati dosta aplikacija, ima igre, tuce proizvodjača telefona koji ga podržavaju. Potpuno je otvoren za poslovni segment u smislu da je moguće lagano napisati aplikaciju koristeći managed i native alate i poslati je na uređaj bez ikakvih problema. Nije operativi sistem koji može lagano da koristi “normalan korisnik bez IT znanja” (AKA non-geek), ali je Microsoft toliko samouveren i arogantan da čak ni ne razmišlja o profitnim potencijalima tog tržišta. Ne znam nikog ko bi 2006-e bio spreman da se kladi protiv Microsoft-a kao broja #3 na tržištu (Nokia i RIM su #1 i #2 i tad i sad)

Apple je 2007-e godine, nošen tržišnim uspehom iPod-a, lansirao svoj iPhone. O hardverskim razlikama je dovoljno reći da je to standardno Apple kvalitet dizajna, sa OS-om koji je imao genijalno drugačiji pristup od Microsoft-a koji se svodi na to da se korisniku oduzme moć da podešava milion detalja na račun iskustva pri korišćenju (eng. user experience). Osnovna premisa te filozofije je čuveni Pareto princip koji u ovom kontekstu bi mogao da se interpretira kao

“Korisnik provede 80% vremena koristeći 20% funkcija telefona”

Apple je zato svesno doneo odluku da izbaci sve te retko korišćene funkcije, da ostavi samo one stvarno najbitnije i najkorišćenije i da ih maksimalno dotera.Apple je time omasovio uređaj što se pokazalo kao genijalna odluka. Vrednost korisničkog iskustva Apple razume u potpunosti – konzumiranje uređaja (pored funkcionalnosti) mora biti prijatno iskustvo.

Kao ilustraciju toga koliko je uspešna ta njihova filozofija navešću sopstveni primer: Februara 2008-e sam vođen čistom znatiželjom šta je to toliko posebno u Apple prodavnicama (bez ikakve namere da kupim bilo šta) ušao u jednu od tih radnji u Burlington-u, otišao da se igram tim iPhone-om (da vidim ja u čemu je to fora). 5 minuta kasnije čekao sam u redu ispred kase potpuno začaran lepotom korisničkog iskustva iPhone-a-

Šta je zajedničko telefonima i knjigovodstvenim programima?

Ok, sad kad sam (nadam se bar) uspeo koliko toliko da objasnim slikovito zašto je orijentacija ka “savršenom” korisničkom iskustvu bitna sa stanovišta tržišnog plasmana proizvoda da pokušam nakratko da pojasnim kakve veze imaju telefoni i knjigovodstveni programi.

Na prvi pogled izgleda ne baš mnogo: iPhone je fizički proizvod – telefon namenjen tržištu široke potrošnje. Program za knjigovodstvo je intelektualni proizvod – poslovna aplikacija namenjena uskom i specijalizovanom tržištu ljudi specijalizovanih u knjigovodstvu za specifične potrebe.

Očigledno (čim pišem ovaj post) smatram da je to pogrešno gledište iz nekoliko razloga:

Konzumenti programa za knjigovodstvo je knjigovođa al i preduzetnik, komercijalista, vlasnik male piljare, radnica na POS kasi supermarketa, pojedinac koji vodi lične finansije, vlasnik apoteke koji pokušava da organizuje nabavku lekova po najboljoj ceni itd. Drugim rečima, kao konzumenta ja vidim takodje širok dijapazon različitih potrošačkih segmenata, a ne samo knjigovođe, a samim tim kriterijumi se menjaju u tome šta je prihvatljiv nivo korisničkog iskustva koji knjigovodstvena aplikacija mora da pruži.
(Potpuno sam svestan koliko to odudara od opšte prihvaćenog shvatanja kod nas i iskreno smatram sam taj principijelni stav komparativnom prednošću u odnosu na trenutno stanje na tržištu)
Telefon i program su slični i u smislu da oba proizvoda koriste ljudi dan za danom, ponekad i više puta u toku jednog dana, trošeći svoje vreme u vršenju stvari do kojih im je jako stalo. Naravno da u slučaju telefona te aktivnosti imaju više lični pečat dok u slučaju programa za knjigovodstvo poslovni – ali su oba svakodnevna i bitna korisnicima. S obzirom da se sa tim aktivnostima sreću jako često, korisnicima je jako bitno osećaj prijatnosti u vršenju – jer se svaka “neprijatnost” multiplicira dan za danom. Telefon sa sporim odzivom menija rezultuje frustracijom korisnika. Program za prodavnicu gde kasirka mora da lupi Enter posle svakog očitavanja bar koda takodje rezultuje frustracijom korisnika. Svaka frustracija pre ili kasnije rezultuje napuštanjem proizvoda izvora frustracije i korišćenjem konkurentnog proizvoda.

S obzirom da sam potpuno siguran da su oba čuvena čitaoca ovog bloga već shvatila suštinu zašto je bitno težiti “savršenom” programu za knjigovodstvo, da pređemo na glavno jelo…

Šta je to savršeni program za knjigovodstvo?

Naravno da za odgovor na to pitanje su potrebni sati (Kathy Sierra je trebala toliko da obradi tu temu na genijalan način) tako da ću ja probati ovde samo da sumiram zaključke mnogo pametnijih ljudi od mene na tu temu na način onako kako ih ja razumem:

Savršena knjigovodstveni program je po meni program sa sledećim glavnim atributima:

Korisnički orijentisan dizajn eng. user centric design (detaljniji opis ovde)

Omogućava korisniku popunu kontrolu (engl. kick-ass) (detaljniji opis ovde)

Sa minimalnim brojem funkcija, a maksimalnom funkcionalnošću.

Sa minimalnom krivom učenja (detaljniji opis ovde)

Minimizuje vreme koje korisnik provodi sa aplikacijom

Njeno korišćenje kod korisnika proizvodi prijatan osećaj. (detaljniji opis ovde)

Donosi korisniku finansijsku korist samim svojim korišćenjem

Homogena, segmentirana i personalizovana

U sledećim postovima ću detaljnije objasniti svaku od ovih stavki ponaosob sa primerima postojećih aplikacija i mojim shvatanjem kako će moja aplikacija zadovoljiti te kriterijume.

Do tad,
Nikola