Alan Ford, Pony Express i knjigovodstveni programi

28. јун 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike214 коментара

Segmentacija i personalizacija knjigovodstvenih programa

Organizacija rada prosečne prodavnice računarske opreme “PC Servis”-a

Organizacija prosečne radnja za prodaju računarske opreme (PC servis) liči u mnogo čemu na grupu TNT jer kao i u grupi TNT i u radnji poslovnu delatnost obavljaju više ljudi gde se tačno zna ko šta radi. U svakoj radnji tako postoji Gazda , Knjigovođa (Grunf), komercijalista (Sir Oliver), serviseri (Bob Rock i Alan Ford)…

Gazda (“Broj 1”) je uobičajeno neko ko razgovara sa distributerima, gosti i tetoši bitnije lokalne kapitaliste, odlazi u nabavku, vrši kontrolnu funkciju nad ostatkom radnje, isplaćuje plate. Ne polaže mnogo računa nikome o tome šta gde i kako radi već izdaje naređenja “jednosmernim putem” o tome šta treba kome da se “sklopi”, kome šta da se servisira itd. To čini najčešće usmeno ili putem sveske dnevne zapovedi (Ko bio u vojsci, shvatiće) 🙂

Komercijalista (“Sir Oliver”) je naravno slatkorečivi prodavac koji zna napamet Kuzmanović-evu kolumnu iz poslednja 3 broja Sveta Kompjutera, zna napamet sve opise hardvera u meri dovoljnoj da izmami zapanjen izraz divljenja lica nabrijanog klinca koji je došao da kupi onu “best buy grafičku 7123X2KD1”. Šta Sir Oliver ne proda, zrelo je za rashod.

Radnik – crnac – fizikalac (“Bob Rock”) je onaj koji je instalirao toliko kompjutera da može da instalira 7 kompjutera u paraleli bez da pogleda ijedan serijski i to na dan kad je prosečno mamuran od burnog sinoćnog provoda. Od silnog instaliranja i slušanja besposlenih mušterija koje će “da pričekaju” razvio je specifičan humor gde nemilosrdno reže rečima mušterije koji gde-će-šta-će uz smešak trpe to jer “znaju da zna”.

Knjigovođa (“Grunf”) je “dopisni saradnik” koji ne potpada striktno pod platni spisak “gazde” i koga gazda tretira slično zubaru – ide se kod njega što se mora i po mogućstvu što manje to bolje. Ipak, kao i od Grunfa, i od knjigovođe se očekuje ništa manje nego magija. Da se ne lažemo svi mi znamo da sve knjigovođe imaju magične kutije u u koju na dan pre obračuna PDV-a se ubaci svakojaka zvanična i poluzvanična dokumentacija, rukom pisani računi itd, zažmuri se jako, izbroji do 86400 et voila… Kada se kutija otvori u njoj se magično stvori hrpa knjižnih naloga i sve ostale totalno nebitne stvari koje kako to lepo Broj 1 kaže:“… ovi iz vlade traže da se vode samo da bi se pošteni vlasnici radnji računarske robe maltretirali” – .

Sad kad smo se malo zabavili i vi čitajući i ja pišući o mom omiljenom “Alan Ford“ stripu da pređemo na..

Pony Express – najbrži način slanja informacija!

Potpuno tačna rečenica za ljude s polovine 19.-tog veka u Americi. Naime, u periodu april 1860 – oktobar 1861 u cilju ubrzavanja protoka informacija i dokumenata organizovana je u Americi kurirska služba od 157 postaja udaljenih oko 15-tak kilometara jedna od druge – razdaljina koju konj može da pređe u punom galopu. Na taj način je vreme potrebno da pismo stigne od obale tihog do obale Atlantskog okeana smanjeno na neverovatnih (za to vreme) 10 dana. Toliko je Pony Express bio uspešan da bi postojao još dugo nakon tih 18 meseci svog postojanja da nije bilo pronalaska telegrafa koji je tih 10 dana učinio nepodnošljivo dugim.

Problema nije bilo mnogo sem učestalog opijanja jahača i gubljenja ili oštećivanja dokumenata, ali svako je bio spreman da plati ceh da bi dobio šansu slanja dokumenata tako brzo na drugi kraj kontinenta.

Znam, sve je to lepo ali kakve to veze ima uopšte sa knjigovodstvenim programima?

Knjigovodstveni programi u Srbiji sa aspekta integracije kretanja dokumenata

Na tržištu knjigovodstvenih programa u Srbiji (sa aspekta ovog posta) postoje dva tipa programa za knjigovodstvo (poslovnih aplikacija u širem kontekstu): opšti i specijalizovani.

Opšti knjigovodstveni programi

Pozitivna strana generalnog tipa programa je da centralizuju na jednom mestu podatke obezbeđujući time veći integritet podataka olakšavajući kolaboraciju itd. Negativna strana generalnih programa je baš ta njihova generalnost – oni su programi koji “rade sve” na način koji ne odgovara nikom.
Knjigovođu ne zanimaju većina mogućnosti programa koje pokrivaju sferu prodaje, korisničke evidencije itd. Gazdu/Komercijalistu/Radnika sva ta konta, KEPU knjige itd totalno ne zanimaju i odvlače. Takođe postoji razlika između komercijalista velike i male firme – ako izdajete nekoliko faktura mesečno onda vam sve ove opcije apsolutno ne trebaju i pomalo i smetaju. Da ne dužim mnogo oko ovoga jer sam sam već pisao o negativnim stranama generalizacije na primeru Borg i Geek programa za knjigovodstvo

Specijalizovani knjigovodstveni programi

Kao reakcija na generalne programe nastali su specijalizovani programi za komercijalu, za materijalno poslovanje, za finansijsko poslovanje, za proizvodnju, za kasu. Prave se i prodaju kao zasebni poslovni programi ili kao “moduli” programa

Pozitivna strana specijalizovanih programa trebalo bi da bude da svaki korisnik dobije aplikaciju pravljenu bas po njegovim potrebama. Negativne strana ovih programa su drugačije u zavisnosti da li se radi o implementaciji putem posebnih aplikacija ili posebnih modula.

Posebni moduli su po meni samo prikriven oblik generalizovanih aplikacija sa svim manama i prednostima. Ako sam ja knjigovodja i kupim modul finansijsko knjigovodstva da li to znači da nikad neću morati/želeti da pogledam neki detalj same fakture na osnovu koga je neki nalog kreiran? Naravno da ne znači i naravno da u praksi knjigovodja završi sa “oba” modula efektivno dobijajući generalni program.

Kod pristupa sa posebnim aplikacija (u mom Pomoravlju dosta čest slučaj) opisanog problema sa modularnim aplikacijama nema. Svako radi sa aplikacijom kakvu baš on želi i svako je manje više zadovoljan. Knjigovodjin klijent ima svoju aplikaciju u kojoj može da brlja koliko god hoće sve dok na kraju dana/nedelje/meseca odštampa sva dokumenta fakture, kalkulacije, paragona i fiskalnih isečaka itd. Kupca u svom programu sam vodi interno dugovanja kupaca, potraživanja dobavljača itd. Svi izveštaji na osnovu koje gazda donosi poslovne odluke se rade na osnovu tog seta “neformalnih” podataka.

Nužno zlo zvano knjigovođa se ispoštuje time što se hrpa tih papira fizički nose u knjigovodstvenu agenciju gde ih onda knjigovodja uzima i prekucava ponovo u svom programu kreirajući svoje posebne šifre artikala, kupaca itd… Knjigovodja u taj “svoj program” unosi promene sumarno ili detaljno sa izvoda koje korisnik poslovne aplikacije vodi u paraleli na svoju ruku. Kada korisnik ili knjigovodja promene podatke nekog dokumenta nakon “razmene papira” tu nastaju problemi jer im podaci više nisu usklađeni pa kreću telefoniranja i improvizacije – simptom garantovanih problema u poslovanju

Baš u toj integraciji putem fizičkog raznošenja papira i prekucavanja u posebne izvore podataka je po meni problem sa ovim pristupom i baš ta činjenica mene asocira na Pony Express. Isti spori, od ruke do ruke, od postaje do postaje, prenos bisage – spor i sklon grešci. Sama činjenicom da postoje dva seta nepovezanih podataka je garant da će kad tad doći do neusaglašenosti, netačnih poslovnih odluka i zakonskih prekršaja. Sa tehničke strane postojanje posebnih aplikacija koje se (ako se integrišu uopšte) integrišu tek u nivou baze implicira povećane troškove održavanja i razvoja jer promena u jednoj aplikaciji mora ručno da se replicira u drugim itd..

Ako rešenje nije ni generalizacija ni specijalizacija, šta jeste? Šta je telegraf knjigovodstvenih programa?

Segmentacija na “hipotetičkom primeru iz prakse”

Po mom mišljenju dualitet specijalizovanih programa je nešto što treba izbeći po svaku cenu. Najkraće objašnjenje mog shvatanja bi moglo da se formuliše na osnovu ove konkretne izjave

Faktura i knjižni nalog te fakture nisu dva dokumenta nego dva lica iste poslovne aktivnosti.

Dakle, jedna ista aplikacija, isti programski kod treba da bud korišćen od strane oba korisnika. Svi korisnici poslovnog sistema treba da rade na istim podacima.

Kada roba stigne, radnik je popiše i kreira prijemnicu. Tu istu prijemnicu, za te iste artikle, komercijalista/gazda koriste kao osnovu za kalkulaciju gde se odrede prodajne cene. Onog momenta kad se snimi kalkulacija, knjižni nalog te kalkulacije se kreira i za isti iznos se time duži i materijalno i finansijski magacin. Po tim prodajnim cenama komercijalista izdaje račun kupcu. Naravno uporedo sa kreiranjem računa, stvara se knjižni nalog za taj račun, magacin se razdužuje materijalno i finansijski a kupac zadužuje za isti iznos. Knjigovođa knjiži izvoda koji sadrži podatke uplate kupca – komercijalista automatski to vidi u evidenciji kupca kao zatvorenu stavku. Itd, itd..

Dosta korisnika opšteg tipa programa u ovom opisu prepoznaju svoje programe i tu nema ničega spornog. Kao što sam već gore rekao, problem je u tome što sve što ti programi rade rade na način koji nije prilagođen nijednom posebnom korisniku pa sve to utiče na produktivnost rada i efikasnost korišćenja programa za knjigovodstvo. Ti se nedostaci rešavaju segmentiranjem knjigovodstvenih poslovnih programa po grupama korisnika na taj način da program pojavno i funkcionalno odgovara specifičnosti tog korisničkog segmenta (grupe).

Segmentacija kao princip izrade programa za knjigovodstvo kojem ja težim

Da ne bude ceo post na bazi negativnih ilustracija, evo pozitivnog konceptualnog primera jednog načina korišćenja segmentacije.

Tokom instalacije programa za knjigovodstvo program bi mogao da pita za koji tip delatnosti se program ima koristiti. Ako korisnik odgovori radnja računarske opreme tj. PC servisa, “moduli i opcije” vezane za taj tip preduzeća treba da se instaliraju. Primeri tih funkcija su integracija sa distributerima, reklamacije, sklapanje računara (nije isto kao i proizvodnja računara kako se obično tretira) itd treba da se “instaliraju”.

Takođe bi program bi mogao da pita koliko prodajnih objekata preduzeće ima. Ako se radi o samo jednom (u većini slučajeva), sve opcije vezane za odabir prodajnog objekta i magacina kao i međumagacinsko kretanje robe treba da nestanu. Segmentacija ne znači samo gašenje celih modula nego i sitne promene na pojedinim ekranima koji ostaju aktivni(npr. unos VP fakture ne pokazuje polje za objekat više)

Kod kreiranja korisničkog naloga, program bi mogao da pita koju funkciju korisnik vrši. Ako je korisnik Gazda, delovi programa fokusirani na analizu poslovnih rezultata, generalno stanje lagera, integraciju sa distributerima itd idu u prvi plan, dok se radni nalozi sa sklapanje, glavna knjiga i slično gase. Ako je korisnik Radnik, njega zanimaju uglavnom nalozi za sklapanje i prijemnice robe koje popunjava kod prijema robe. Komercijalistu korisnika zanimaju CRM podaci kupca gde na primer može na primer da vidi podatke o otvorenim stavkama i kontaktira kupce van valute. Takodje opcije integracije sa distributerom mogu da budu zanimljive ali u ovom slučaju ne ponuda robe nego provera stanja robe na reklamaciji po zahtevu kupca koji je robu predao na servis pre nekoliko dana. U slučaju da komercijalista zna da “čita izvod” knjigovodstvene funkcije treba da budu prisutne, ali u maksimalno limitiranoj formi dovoljnoj samo da pokrije čin unošenje izvoda. Knjigovođa treba naravno da primarno vidi knjigovodstvene funkcije. CRM, distributeri itd… sve to njega ne zanima uopšte. U sistemu gde je garantovana usklađenost materijalnih i finansijskih podataka (jedna baza, jedan entitet sa dva lica) knjigovođa sve što ga zanima može da vidi preko tog knjižnog naloga ali recimo i da ga zanima da pogleda detalje fakture na osnovu koje je nešto knjiženo, on tu fakturu može da vidi prezentovanu kroz sumarne podatke kao što su tarifna raspodela prenetog poreza, iznos i strukturu zavisnih troškova, detalji rabat odobrene kupcu itd.

Neki od ljudi kojima sam diskutovao o ovome reaguju na ovu koncepciju govoreći: ”A to su opcije podešavanja korisnika – to postoji u mnogim programima”. Izjednačavati “opcije” sa segmentacijom je pogrešno po meni iz dva razloga. Prvo, još nisam video nijedan program gde se putem opcija može u tolikoj meri da se podesi korisničko iskustvo u radu sa programom. Drugo, čak i da je moguće bilo bi pogrešno. Nije na korisniku da otvori ekran sa 17000 polja gde će da uključuje i isključuje delove ekrana i aplikacije, već je na autorima knjigovodstvenih programa da misle o korisniku i podese unapred sve te opcije a da korisnik i ne zna za postojanje tih opcija. To početno podešavanje ne treba da bude oholo “Borg tip aplikacije” podešavanje već treba da bude bazirano na posmatranju korisnika u vršenju svakodnevnih aktivnosti i razgovoru sa korisnicima gde autor kao profesionalac u svojoj struci dolazi do zaključka šta je to za korisnika najbolje i šta mu treba u stvari.

Dokaz da korisnici cene to “podesi mi podrazumevano šta meni treba” je tržišni uspeh Apple uređaja o čemu sam već pisao detaljnije ovde.

Personalizacija kao nužno potrebno zlo programa za knjigovodstvo

Svi ćemo se složiti da nisu baš svi korisnici isti i da se ne mogu svi svrstati u iste kalupe, ali to ne znači da segmentacija nema smisla. Ista misao interpretirana u ovom kontekstu korišćenjem Pareto 80-20 principa bi mogla da glasi da je segmentacija fokusirana u pravcu zadovoljavanja potreba 80% korisnika. O potrebama ovih ostalih 20% korisnika po meni stara se personalizacija koja označava

Mogućnost korisnika da u okviru nekog segmenta prilagodi pojavu i funkcionisanje sistema u skladu sa svojim ličnim potrebama.

Po meni jako bitna stvar koju treba istaći u prethodnoj definiciji je da ta personalizacija treba da bude jako limitirana (poštovanje principa minimalizma knjigovodstvenog programa) i fokusirana na realne situacije u životu. Imati personalizacioni ekran sa 17.000 opcija koje mogu da prebace korisnika iz jedan u drugi segment podjednako nema smisla u praksi kao i u slučaju segmentacije. Po meni, način na koji treba prići personalizaciji je da se inicijalno zaboravi tako da sav fokus bude usmeren na što bolju segmentaciju programa za knjigovodstvo, a da se tokom probne faze i početka korišćenja prikupe povratne informacije od korisnika o tome šta im nedostaje u njihovom segmentu te da se na osnovu toga ili prilagodi segment )ako velika većina korisnika traži to) ili da se personalizuje (ako značajna manjina korisnika traži to).

Po mom mišljenju, dodavanju funkcija koje traži statističko zanemarljiv broj korisnika treba prići veoma oprezno sa generalno negativnim predstavom i zahtevati da vam se dokaže kako je to stvarno bitno i kako to ne može da se odradi na drugačiji način. Logika ovde je da je to nešto stvarno bitno, većina korisnika bi već to tražila tokom izrade i probnog rada aplikacije, a ne želite da kaznite ugođaj u radu velike većine korisnika bez preke potrebe.

Zaključak

Evo doživesmo (vi čitajući a ja pišući) i ovaj poslednji blog post serijala gde ja objašnjavam šta to čini najbolji knjigovodstveni program.

Sledeći post će biti namenjen meni veoma bitnoj tematici: cenovna politika programa za knjigovodstvo gde ću izneti pregled toga kako i šta se sve naplaćuje kod nas na tržištu kao i neki svoju inicijalnu ideju o tome kako i koliko ja planiram da naplaćujem u budućnosti. Ako vam se čini suludo što pišem o ceni proizvoda bez imanja samog proizvoda, pozivam vas da obavezno pročitate post gde ću takođe se osvrnuti i na to zašto je to po meni ne bitno nego neophodno.

Čitamo se,

Nikola “The Segment” Malović

Programi na uvce

19. јун 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike7 коментара

Kupovina gotovog programa za knjigovodstvo – za i protiv

Programi/Muzika na uvce

Pre nego što krenem na poslednji deo mog objašnjenja atributa savršenog programa za knjigovodstvo (segmentacija i personalizacija) želim da se kratko osvrnem na jedno veoma bitno pitanje do koga sva preduzeća dođu pre ili kasnije: kupiti ili praviti program za knjigovodstvo?

Za slogan ovog posta odabrao sam namerno naslov koji bi trebalo da vas asocira na kafanski termin “muzika na uvce” koji označava pojavu kada gost kafane (ili učesnik nekog drugog *opštenarodnog veselja*) poziva muziku za svoj sto da “sviraju samo njemu ono što on lično želi” što rezultuje besmislenim utroškom određene sume novca i kratkotrajnim egzibicionističkim zadovoljavanjem sopstvenog ega. Na stranu (be)smislenost tog čina, razlog što sam odabrao da koristim ovaj fenomen za ovaj članak je paralela između ovog primera i kupovine kompjuterskog programa gde korisnik često zahteva “muziku na uvce” jer se oseća posebnim u dovoljnoj meri da je spreman za to da plati ekstra novac (ponekad suludo velike cifre), i da takođe kao i u kafani za uzvrat dobije vrlo diskutabilni nivo usluge /pomislite samo na sve limene orkestre koje ste čuli/

Kupiti ili praviti?

Dakle, jedna od dilema do koje skoro svaka firma dođe je odluka o tome da li treba praviti program za knjigovodstvo po sopstvenoj meri i u sopstvenoj režiji ili kupiti neki od već postojećih. Ta dilema ima nekoliko svojih pojavnih oblika: kod velikih preduzeća se svodi na dilemu da li praviti program specijalizovan po sopstvenim potrebama korišćenjem sopstvenih (eng. inhouse) resursa ili pak investirati u kupovinu postojeće aplikacije. Kod malih preduzeća se svodi na izbor između kupovine gotovog knjigovodstvenog programa ili kontaktiranja nekog lokalnog Geek programera koji će “bez problema prepraviti kod koji trenutno ima da podrži sve željene funkcije”.

Iako na prvi pogled možda odluka o tome koji je pravi put za firmu izgleda lagana (u korist kupiti gotov proizvod), u stvarnom svetu na žalost ipak ima neke preduslove koje je veoma bitno ispoštovati.

Primer iz mog životnog iskustva kada je kupiti bila pogrešna odluka

Tokom 2007-e firma u kojoj sam radio je dobila novo rukovodstvo čija je jedna od glavnih odrednica bila favorizovanje kupovine gotovih paketa svetskih lidera nasuprot sopstvene izrade aplikacija. Čak i sama odluka o tome koje aplikacije treba da budu kupljene i korišćene je poverena svetskom lideru u toj oblasti, firmi Accenture koja je nakon 6 meseci izradila studiju čiji je zaključak bio da trebamo da koristimo Microsoft Commerce Server kao osnovu našeg budućeg sistema elektronske trgovine. Po njihovoj studiji, gradeći na ramenima diva kao što je Microsoft bi nam donelo stabilnost temelja i jeftino (eng. cost effective) implementaciju koda i korisničkog interfejsa. Sve što smo trebali da uradimo je da odbacimo sve što smo sami radili do tad, kupimo papren proizvod (1,7 miliona dinara po procesoru servera), nešto malo kao prilagodimo i to je to. Da ne davim detaljima (bilo ih je dosta), samo ću reći da nakon 1+ godine rada više od sto ljudi (programera, poslovnih ljudi, menadyera, 200+ USD/sat konsultanata it ) je projekat propao u potpunosti, a mi ponovo započeli raditi stvari u sopstvenoj režiji.

Ako se pogleda razlog zašto je propao ceo projekat, ne radi se o:

nedostatku novca (bilo ga je više nego dovoljno),
nedostatku ljudstva (100+ ljudi),
nedostatku vremena (1+ godina),
nedostatku znanja – imali smo najbolje konsultante i sam Microsoft Commerce server tim na direktnoj liniji podrške – (ja sam sam proveo 6 nedelja u Redmond-u učeći CS)
pogrešnoj tehnologiji (pored MS CS-a, gledali smo i Oracle Siebel itd)

Razlog zašto je projekat propao (i razlog zašto ga spominjem u ovom članku) je taj što je naš poslovni model prepun nekih specifičnih osobenosti koje nijedan program opšte namene nije mogao efikasno da se prilagodi. Pokušaji da prilagodimo gotov program našim potrebama su rezultovali takvim hack-ovanjem sistema, da nakon godinu dana sama kompleksnost te oblande povrh sistema je bila komplikovanija nego naš lični kod i još uvek nije mogla da radi sve što kod radi 100%. Pokušaji da prilagodimo sopstveni model poslovanja su isto propali jer je ocenjeno da bi morali da se lišimo previse stvari koje smatramo svojom komparativnom prednošću.

Troškovi ili profit?

Po mom mišljenju, odluka o kupovini gotovog programa ili o izradi programa u sopstvenoj režiji se suštinski svodi na odluku šta je bitnije: smanjivanje troškova poslovanja ili maksimizacija dobiti.

Korišćenjem kupljenog standardizovanog rešenja smanjuju se troškovi održavanja kroz viši kvalitet proizvoda koji je u praksi testirana od strane drugih poslovnih subjekata, nema potrebe za velikim IT ljudstvom, održavanje i popravljanje aplikacije je centralizovano i specijalizovano itd.. S druge strane opet, korišćenjem gotovog rešenja model poslovanja se limitira na osobine podržane programom efektivno smanjujući time potencijalne komparativne prednosti koje preduzeće možda ima u odnosu na svoju konkurenciju, te na taj način utičući na smanjenje prihoda koje preduzeće ostvaruje vršenjem svoje delatnosti.

Kako odlučiti?

Osnovna stvar koju morate imati na umu je da program kupujete/radite kao “nužno zlo”. Program ko program je totalno nebitan van konteksta delatnosti kojom se bavite. Autori programa znaju to dosta dobro da zamagle korišćenjem bombastičnih reči o standardizacijama, svetskim tokovima itd. ali na kraju dana radili vi papirom, kompjuterom ili nečim trećem vam ne donosi prihod. Ono što vam donosi prihod je vaš lični posao koji obavljate dan za danom na način koji mislite da je najbolji.

Imajući gore rečeno u vidu, evo dva kriterijuma koja po meni određuju da li korišćenje gotovog programa ima smisla ili ne:

ako je delatnost kojim se bavite standardna delatnost koju obavljaju mnoge druge firme i ako je način na koji obavljate tu delatnost identičan ili sličan kao i drugi.
ako ste voljni da prilagodite svoj biznis načinu na koji program radi u momentu kupovine (eng. “out-of-box”)

Ilustracija prvog preduslova su pitanja tipa “Da li imate neke specijalne načine numerisanja dokumenata?“, “Da li u postojećem programu koji koristite imate delove koji su morali da budu rađeni specijalno za vas?”, “Da li kad vidite tuđe programe, primećujete nedostatak dosta stvari koje bi vama *nedostajale* za vaš rad kad abi ste taj program koristili?”
(Pomoć prijatelja:“Što više “DA” odgovora => razmotrite opcije posebno pisanog programa”)

Ilustracija drugog preduslova su pitanja tipa:”Da li ste spremni da uvedete ISO standardizaciju X i Y u skladu sa najboljim svetskim praksama?” (sa raznoraznim varijacijama u oblastima analitike, kretanje dokumenta, upravljanjem informacija itd)
(Pomoć prijatelja:“NE” => razmotrite opcije posebno pisanog programa”)

Svetsko, a naše…

Dati definitivne odgovore na prethodna dva pitanja je samo po sebi već veoma teško, ali ne bi mi bili Srbija da nemamo okolnosti koje dodatno otežavaju dolaženje do tih odgovora.

Stvar je u tome da na našem tržištu stvarno velike svetske kompanije (Sage, Intuit, Peachtree, Salesforce itd.)nisu prisutne delom zbog osobenosti našeg knjigovodstva (drugačije od anglo-saksonskog modela), a delom zato što smo realno zanemarljivo malo tržište. Usled toga, programe prave lokalne firme manje ili srednje veličine te kupovina bilo gotovog programa nije garantovano kupovina kvalitetnog programa jer ih ima raznih na tržištu.

Zakon o računovodstvu u članu 8 lepo definiše potrebu za standardizacijom

“Pravno lice i preduzetnik koji vrši obradu podataka na računaru dužan je da koristi standardni računovodstveni softver“

Problem je jedino u tome što jedini standard koji bi definisao šta je to standardni računovodstveni softver (JRS 33) je nevažeći već decenijama, a nikakav certifikaciono telo koje bi izdavalo ateste programima za knjigovodstvo ne postoji te je u praksi time omogućeno da bilo ko bukvalno može da radi bilo kakvu aplikaciju.

Po meni jedan od boljih načina za detektovanje “dobrih” programa su korisnička svedočenja o njihovim iskustvima u radu sa programom. Skoro svi programi na našem tržištu imaju neku web stranicu sa taksativno navedenom listom korisnika koja u toj formi ne doprinosi sticanju poverenja. Kao retki pozitivni primer svetskog pristupa ovom problemu kod nas mogu samo da izdvojim slovenački DataLab koji počev od svoje liste korisnika, preko meni lično posebno bitnih svedočenja stvarnih korisnika na sajtu, pa do marketinškog sadržaja dostupnog van samog sajta i na YouTube-u se maksimalno trudi da stekne kredibilitet ozbiljne firme i time se diferencira od “ostalih firmi” na tržištu.

U slučaju da se odlučite da radite svoju aplikaciju, ako ste malo preduzeće u većini slučajeva ste primorani da tražite “malog Pericu genijalca iz bloka”, osuđeni da glumite zamorče testirajući u praksi taj program koji nikad ne radi kako treba i nikad nije gotov. Tokom vremena, pre ili kasnije, vaše testiranje i Peričino krpljenje dovedu do aplikacije skrojene po vašoj meri , ali pitanje je da sli ste spremni da platite tu cenu i čekate toliko dugo.

U slučaju da ste srednje ili veliko preduzeće možete da oformite svoj sopstveni IT tim čiji bi posao bio da rade na vašoj aplikaciji i da izbegnete zavisnost od malog Perice. Iako na prvi pogled to deluje sigurnije u smislu da imate punu kontrolu nad procesom izrade programa, po mom ličnom uverenju to skoro nikada neće da dovede do zadovoljavajućeg rezultata jer da dođete do programa po svojoj meri treba vam određena mešavina znanja, iskustva i maštovitosti što je po meni retkost u takvim timovima. Da budem maksimalno iskren, da članovi tog vašeg tima imaju te kvalitete ne bi radili kod vas na vašem malom programu nego bi radili ili za sebe ili u nekoj velikoj svetskoj firmi. Imaćete koga da budite u 8 ujutro da pogleda odmah što “faktura nije htela da se snimi” to je istina, ali nije to poenta – poenta je da vam i ne pada na pamet da faktura neće da se snimi isto kao kad kliknete na snimi u Word-u ne držite fige razmišljajući da li će da snimi dokument ili ne.

Da sumiram, koristili spoljašnje ili unutrašnje resurse, vaša poslovna odluka da zahtevate “program na uvce” vrlo lako može (kao i u kafani) da rezultuje gorkim kajanjem “sutradan ujutro” nad uludo utrošenom hrpom novca 🙂

Zaključak

Da privedem kraju ovaj neplanirani post (izmigoljio mi se iz tastature sam od sebe kad sam krenuo da pišem o segmentaciji i personalizaciji) preporukom u korist kupovine gotovog programa, jer zaista nema ekonomskog smisla da pravite sopstveni program z knjigovodstvo (sem ako vam to nije delatnost).

To naravno ne znači da srljate slepo i kupite najreklamiraniji i najskuplji knjigovodstveni program ili program koji znate da gigant DOO Mika koristi jer svako preduzeće ima svoj sopstveni model poslovanja tako da čak i ako program savršeno odgovara jednom preduzeću ne mora da znači da će da odgovara u istoj meri i vama. Kupovina aplikacije koja može da radi 123 stvari koje ne trebate sad ali ćete možda koristi u budućnosti može podjednako da vas uspori u vršenju vaše delatnosti kao i kupovina programa za knjigovodstvo koji radi premalo stvari.

Dobro proučite koje stvari u vašem poslovanju nisu podržane potencijalnim knjigovodstvenim programom na način koji ste vi navikli da radite trenutni i razmislite malo da li je problem u programu ili vašem poslovanju. Ako ne vidite problem u vašem načinu poslovanja, preporučio bi razmatranje još nekog programa. Nije na vama da prilagođavate vaše poslovanje programu već sasvim obratno – program treba da se prilagodi vama.

Takođe, pažljivo proučite referentne liste korisnika i kontaktirajte ih bilo putem telefona ili možda najavljenom posetom. Ovo zadnje preporučujem pretpostavljajući da je svaka firma na listi korisnika stavljena uz pristanak korisnika i da je razlog postojanja telefonskog broja kontaktiranje te reference.

Poslednje što želite je da budete nečije zamorče-tester ili da limitirate vaš posao samo da bi ste koristili neku aplikaciju.

Čitamo se uskoro,

Nikola

P.S.

Ja sam inače krenuo da radim u paraleli sa blogovanjem na svom knjigovodstvenom “programu za prodavnice računarske opreme” i planiram da objavljujem nove verzije najmanje jednom mesečno s tim da planiram da do kraja novembra dođem do 1.0 verzije. Definitvno do kraja juna planiram da izbacim prvu verziju koja će da radi jednu malu ali veoma korisnu stvar za koju nisam čuo da postoji u bilo kom programu kod nas 🙂

U tom radu već sam naleteo na nekoliko meni vrlo interesantnih praktičnih tema vezanih za rad naših b2b portala, tako da jedva čekam da što pre očistim ova 3 preostala “teorijska” posta i da krenem da objašnjavam konkretne stvari koje radim pritom vam omogućavajući da isprobate aplikaciju koja reflektuje u stvarnosti ove stvari o kojima pišem.

“Manje je vise”

14. јун 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike, Vizuelni dizajn1.139 коментара

Minimalizam kao atribut savršenog programa za knjigovodstvo

Po meni najlepša definiciju minimalizama kao jednog od atributa savršenstva je misao francuskog pisca Antoine de Saint-Exupéry-a

“Savršenstvo očigledno ne nastaje onda kada nema sta da se doda, već kad se ne može ništa oduzeti.”

Minimalizam internet pretraživača

Da ilustrujem ovu prelepu misao u domenu računara koristiću primere dva internet pretraživača (eng. browser) : Microsoft Internet Explorer-a i Google Chrome-a, gde će mi prvi poslužiti kao ilustracija lošeg dizajna, a drugi kao ilustracija dobrog dizajna – naravno sa stanovišta minimalizma kao dizajnerskog cilja. Oni koji me lično znaju, znaju da sam ja 100% fanatični pobornik (eng. fanboy) Microsoft-a (čak u toj meri da ne želim da koristim ni jedan jedini Google proizvod) + ja koristim Internet Explorer 8 u svakodnevnom radu, ali moram ipak da priznam ovde javno da je Google oduvek bio majstor minimalizma sa sajtom, pa je to isto preneo i na svoj internet pretraživač tako da je ovo primer lošeg i dobrog očigledan u toj meri da nisam mogao da izbegnem da ga koristim u ovom postu. 🙂

U svom svakodnevnom radu od internet pretraživača ja lično očekujem bar sledeće stvari:

da ima opciju za brzim pretraživanjem (ne želim da idem na url pretraživač-a Bing/Google da bi tragao)
da ima opciju sinhronizovanja snimljenih internet adresa (eng. favorites) (imam više kompjutera i bitno mi je da za koji god da sednem imam kolekciju istih prečica)
da za trenutni url mogu da vidim Google PR “Google Page Ranking” stranice za svoje SEO aktivnosti

Da vidimo kako to Internet Explorer rešava:

Opcija brzog pretraživanja je omogućena postojanjem posebnog okvira za unos teksta u gornjem desnom uglu.
Sinhronizovanje internet adresa je moguće odraditi putem Live Sync-a, ali to em zahteva instaliranje Live/Bing toolbar-a, em je rešenje koje ne može da se koristi u FireFox-u i Chrome-u. Elem, ja koristim delicious u te svrhe koji je podržan u IE-u putem toolbar-a koji na ovoj slici je u gornjem levom uglu.
Da bi video PR svake stranice na jednostavna način, morao sam da instaliram Google toolbar za internet explorer čisto da bi imao u centru PR ikonu (strelica u centru)

Sem te funkcionalnosti vidimo da je red omiljenih lokacija je uključen (ja lično to gasim,ali on ostaje uključen u 99% slučajeva koje viđam pa sam ga ostavio za potrebe dijagrama). Ispod tog reda imamo još jedan red sa jezičcima stranica i (zadivljujuće za IE) u istom redu se nalaze ikone i meniji.

Sad Chrome, isto to

Chrome

Ne postoji posebni okvir za unos teksta brzog pretraživanja već se koristi isto polje gde se unosi adresa. Logika je ako se ukuca u adresni deo nešto što nije adresa korisnik želi da pretraži internet za ukucane reči.
Taj prostor u desnom uglu reda sa adresom je tako iskorišćen za smeštanje ikona instaliranih ekstenzija. U ovom primeru ja imam instalirane ekstenzije za PR i delicious jedne pored drugih. Sami jezičci otvorenih stranica nemaju svoj sopstveni red već su ‘uglavljeni’ u okvir (eng. chrome) aplikacije.

Opcije ekstenzije koje u IE-u su prikazane taksativno u toolbar-u, u Chrome-u su prikazane po potrebi kao iskačući prozor.

Chrome2

Šta je poenta ovog prikaza internet pretraživača?

Poenta je u tome da dizajneri Chrome-a su minimizirali svoj korisnički interfejs, odričući se svih nepotrebnih elemenata na pametan način koji im je omogućio da zadrže istu funkcionalnost. Na taj način se Chrome jako dobro “sklanja sa puta” korisniku, prikazujući mu u datom momentu maksimalnu količinu informacija koje je zahtevao (sve ispod plave isprekidane linije je tekst koji se ne vidi u IE-u) pritom mu omogućavajući mu da se fokusira u većoj meri na sam sadržaj (crvena isprekidana linija pokazuje koliko dodatnog “informacionog šuma” IE ima u poređenju sa Chrome-om).
Toolbar-ovi u IE mogu da se isključe i dase dobije sličan prikaz, ali onda ekstenzije ne rade + kao što sam rekao većina korisnika koriste podrazumevana podešavanja. Drugim rečima, IE većinu korisnika vodi lošim putem svojim dizajnom, dok Chrome korisniku taj loš put ne omogućava uopšte.

Ie8_Chrome

Microsoft Metro dizajnerski pristup – moj minimalistički uzor

Metro je radni naziv za dizajnerski pristup (minimalistički između ostalog) kojim je Microsoft dizajnirao do sada Windows Media Center, Zune klijent i Windows Phone 7 UI.

Ono što je bitno u kontekstu ovog posta o minimalizmu kao jednom od kriterijuma uspešnog dizajna programa za knjigovodstvo je način na koji je Zune aplikacija implementirana koji pokazuje da Microsoft /kad hoće/ može da dizajnira minimalistički kao Google.

Bez namere da idem u detalje Metro dizajna (koga zanima nek pogleda ovo) samo ću ga kratko opisati kao grafički intenzivan dizajn koji se zasniva na tekstualnim minimalističkim interfejsima sa tipografijom i svrsishodnim animacijom prelazima kao osnovnim implementacionim principima. Standardan Windows interfejs (siva dugmad itd) je napušten u korist vizuelnih elemenata koje se stapaju sa aplikacijom. Sve u metro aplikacijama je usmereno ka multimedijalnom sadržaju koji korisnik konzumira i u kome korisnički interfejs aplikacije treba da pridodaje tom korisničkom iskustvu svojom neupadljivošću i fokusiranim funkcionalnim osobinama .

Ako pogledamo samo jedan ekran Zune aplikacije (pregled kolekcije muzike koju korisnik ima)

Zune

možemo da vidimo sledeće minimalističke atribute:

u gornjem levom uglu aplikacije imamo glavni meni (collection odabrano) i podmeni tog menija (music odabrano) kao dva jednostavna niza reči – ostavlja osećaj laganosti
skroz u gornjem desnom uglu vidimo mali prostor za prijavljenog korisnika, mesto za ulazak u opcije sistema i opcije za zatvaranje, maksimiziranje i minimiziranje prozora.
Ispod toga se nalazi polje za tekstualni unos kriterijuma pretrage gde je namena polja ispisana u samom polju
Ispod polja za pretragu nalazi se meni 3-eg nivoa koji sadrži u ovom slučaju filter kriterijume za prikazanu kolekciju muzike.
U donjem delu ekrana imamo nekoliko interakcione tačke putem kojih korisnik može da izvrši neku funkciju nad odabranim sadržajem /pusti pesmu, nareže je, prebaci na Zune uređaj itd)
Kao i u slučaju Chrome-a, Zune interfejs
- ne odvlači pažnju od glavne namene aplikacije – pesama u ovom smislu.
- ne zauzima mnogo ekranskog prostora – prostor između isprekidanih linija zauzima veliku večinu ekrana.
- izgleda lagano (uporedite npr. sa Ribbon aplikacijom), a vrši sve funkcije potrebne.
- s obzirom da nema besnih grafičkih elemenata, moguće je stići dalje u implementaciji pre nego što postane neophodno uključiti profi dizajnera /veoma bitno u mom slučaju/

Sve je to lepo, ali program za knjigovodstvo ne radi sa muzikom i filmovima

Evo još jednog primera istog Metro tipa interfejsa, ovaj put na primeru jedne Silverlight stranice koja ima sličnosti sa nekim hipotetičkim ekranom knjigovodstvenog programa /zamalo da kažem poslovne (“LOB”) aplikacije – izraz koji mi je sugerirano da niko kod nas u Srbiji ne koristi/

Zaključak

U ovom članku sam objasnio kako će moj savršeni program za knjigovodstvo da bude dizajniran sa kriterijuma minimalizma – korišćenjem Metro dizajn paradigme. Potpuno sam svestan da veliki procenat ljudi u Srbiji ne smatraju da knjigovodstveni programi mogu/trebaju da izgledaju ovako, ali ja sam dosta razmišljao o ovome i isprobavao nekoliko pristupa /MDI, Ribbon, Billy Hollis-ov odličan pristup itd/ i na kraju uvideo da je Metro pristup najusklađeniji sa mojim pogledima i planovima po više osnova (jedan od njih je minimalizam).

Sledeći članak će biti zadnji deo mog filozofiranja o šta su savršeni knjigovodstveni programi i u njemu ću izneti svoje stanovište u vezi značaja personalizacije i segmentacije za moju aplikaciju.

Nakon tog članka prelazim na malo konkretnije teme kao što su “Da li treba dozvoliti brisanje/ispravku u knjigovodstvenim programima”, “Web VS Windows” itd…

Čitamo se,

Nikola

Knjigovodstveni programi u službi korisnika

12. јун 2010. by nimalin Funkcionalne karakteristike, Vizuelni dizajn7 коментара

“Kick ass” faktor

Sudeći po rečniku pridev “Kick ass” označava nešto snažno, izuzetno dobro, moćno, impresivno itd. tako da ću ja u nastavku ovog teksta koristiti sleng iz mog kraja i prevesti ga sa “razbija”. 🙂

Knjigovodstveni program koji “razbija” može se lako prepoznati imajući u vidu način na koji ga Kathy Sierra genijalno definiše (moja slobodna interpretacija) kao :

“Program razbija u meri obrnuto proporcionalnoj vremenu potrebnom da korisnik izađe iz početničke zone i direktno proporcionalnoj kontroli koju korisnik ostvaruje nad aplikacijom jednom kad je van te početničke zone”

Za sve zbunjene prethodnom rečenicom (uključujem tu i sebe) evo grafičke intepretacije te iste definicije…

Vertikalna osa grafikona pokazuje osećaj koji korisnik ima radeći sa programom sa rasponom od “frustracija” (korisnik se bori sa programom) do “ekspert” (korisnik vlada programom). Na toj vertikalnoj osi se vide dva ključna podeoka koja označavaju momenat kada korisnik prestaje da mrzi aplikaciju i momenat kada korisnik kreće da oseća da “razbija” sa aplikacijom.
Horizontalna osa je vremenski period koji počinje prvim korišćenjem korisnika, a može da traje godinama i ponekad i dekadama (Ko je rekao Clipper knjigovodstveni programi? :)).

Ako pogledamo plavi grafikon vidimo da je on dobar u smislu da korisnik relativno brzo ovladava funkcijama programa i prelazi oba podeoka na skali korisničke impresije, ali to je samo zato jer program nema mnogo funkcija namenjenih segmentu eksperata u korišćenju. Ako se poslužim primerima foto aparata koje Kathy koristi u svom predavanju, ovo bi bio “idiot” aparat od 100$, čijim setom funkcija je relativno lako ovladati u kratkom vremenskom periodu, ali jednom kad dostignete taj nivo ne postoje nikakve dalje funkcije koje vam omogućuju dalji napredak u kvalitetu fotografija koje pravite.

Ako pogledamo crveni grafikon vidimo da je krajnji domet stvari koje korisnik može da uradi sa aplikacijom mnogo viši od plavog grafikona, ali takodje vidimo i da je dostizanje tog nivoa korisnika koštalo mnogo živaca sled dugog vremena koje mu je bilo potrebno da izađe iz zone frustracije. Programi koji potpadaju u ovu grupu su programi koje prepoznajete po tome što:

za sam prvi start aplikacije startujete treba da pročitate 35 strana uputstva i/ili
imate broj telefona autora na speed dial-u pod brojem #1 ) ispred vaše žene i/ili
u svom korisničkom uputstvu kao ilustraciju kako je program moćan imaju (kopirano iz stvarnog pdf dokumenta gde je samo ime aplikacije zamenjeno sa aplikacija X imenom – da se ne uvrede)

“Mi smo ponosni na to što se, za sada stidljivo, pojavljuju oglasi u kojima se traže obučeni ljudi sa klauzalom ‘poznavanja rada u aplikaciji X’”
(Kako ja čitam ovo: Program je toliko komplikovan, da se poslodavcu koji ga koristi ne isplati da zapošljava ljude bez pređašnjeg iskustva u korišćenju istog.)

Korišćenjem analogije sa foto aparatima, ovaj tip aplikacija bi mogao biti DSLR aparat od 20.000$ koji 2 čoveka u svetu stvarno znaju da koriste sa svim svojim mogućnostima, ali koji u rukama nas smrtnika koji slikamo klince kako čine prve korake totalno nema smisla i samo nas dovodi do ludila milionima opcija koje nemamo pojma čemu služe. (Ko je rekao Microsoft Navision?)

Ako pogledamo zeleni grafikon, to je optimalni slučaj jer korisnik brzo izlazi iz zone frustracije, zadržava u početku ekspertskog korišćenja brzinu i tek na stvarno višim nivoima korišćenja usporava dostižući maksimalnu efikasnost potrebnu za vršenje svog posla.

U svetu aparata ovaj tip aplikacija bi bio reprezentovan aparatom od 400$ koji je balansiran tako da zadovolji stvarne potrebe većine korisnika (otud i tako jake ocene korisnika), a da pritom ne opterećuje korisnika funkcijama koje mu ne trebaju u stvarnom životu i kompleksnim opcijama i načinom korišćenja.

Sve je to ok, ali je i samo teorija….

Problem u pričanju o principima dizajna je bas u tome sto su baš to “principi” i samim tim su teorijski, načelni koncepti, ali ipak prihvatam komentar kao “fer i na mestu” pa ću zato predstaviti kako se ovaj princip manifestuje na primeru sebe kao korisnika jedne aplikacije koju smo svi videli – Microsoft Word.

Word je po meni primer crvenog grafikona u svom tipu aplikacija, ajde da vidimo i zašto tako mislim…

Ako ste kao i ja, vaš prvi susret sa ribbon-om je bio:

u početku bolan (“Šta im je uopšte trebalo da menjaju postojeći koncept toolbarova”) – prvi susret
dugo vremena znam samo gde se menja veličina fonta i poravnanje (centralni deo home jezička) – zona frustracije
Provaljujem napokon i formatiranje naslova, gde je SmartArt itd.. (“ribbon je cool”) – prelazim “razbijam” granicu.
I tu… stajem jer mi za stvari kojima se bavim (tu i tamo po neki 2 strane mali tekst) više od toga i ne treba.

Ovo moje gore opisano iskustvo sa Microsoft Word-om rezultuje na nekoliko načina u mojoj psihi

Stvara mi osećaj da je koristiti Word nešto poput voziti kamion bez servo upravljača – moćno i mučno iskustvo. Drugim rečima, stvara mi utisak da je Word aplikacija koja ima previše bezpotrebnih stvari i koja me svojom kompleksnošću nepotrebno usporava u vršenju mojih aktivnosti
Izaziva kod mene osećaj griže savesti jer postoje toliko tih jezičaka i opcija u njima koje ja jednostavno “nemam vremena da pregledam jednu po jednu”, pa samim tim non stop ja imam osećaj da propuštam neku neverovatno bitnu funkciju koju bi trebalo da koristim, a ne koristim.
Budite iskreni, pa mi recite samo načelno bez gledanja u vaš računar šta se nalazi unutar Page Layout, References, Mailings, Review, View, Developer menija. Tako sam i mislio… Kako se osećate zbog toga?

Što nas vodi do ključnog zaključka vezanog za pronalaženje knjigovodstvenog programa koji razbija

Radi se o meni-korisniku tupane, ne o tebi i tvojoj aplikaciji!

Ključni momenat za razumevanje “razbijam” principa je da konačni sud o tome kakav je program za knjigovodstvo daje korisnik (a ne ja-autor) koji do tog suda dolazi u momentu kada mu ja-autor nisam pri ruci da objasnim “73 extra cool super korisne funkcije” svog savršenog programa.

Korisnik programa za knjigovodstvo začuđujuće nije racionalna mašina kakvom ga autori programa obično smatraju koja će:

pročitati sve 52 stavke tabele koja uporedno prikazuje funkcije mog “programa za knjigovodstvo” i ostalih aplikacija smešnih u poređenju sa “mojim knjigovodstvenim programom”
provesti dobar deo od svojih 20 dana godišnjeg odmora čitajući “Tihi Don II” – nezvanični naziv koji moji korisnici koriste da opišu korisničko uputstvo “najmoćnijeg programa za knjigovodstvo”

Korisnik programa je ljudsko biće od krvi i mesa, koje svoje zaključke donosi velikim delom srcem – na bazi svojih osećanja. Ako korisnik “oseća da razbija” program, program je dobar. Ako se ne oseća tako dok ga koristi, program je loš. Objektivne karakteristike tog programa (u kontekstu ovog posta) nemaju nikakvu značajnu ulogu u donošenju vrednosnog suda o programu.

Ako ja kao korisnik kod prvog startovanja programa vidim prazan ekran sa milion ikona i menija osetiću verovatno “Au, al sam n****o sa ovim programom”.
Od tog prvog momenta, ophrvan percipiranom kompleksnošću, ja ću usporiti brzinu izlaska iz prve zone frustracija, rad sa programom će postati posao, a ne “igra” otkrivanja i učenja. Program će me svakog jutra kad ga uključim podsećati da sam neuporedivo gluplji od svih ostalih korisnika programa koji “sasvim sigurno su ukapirali svaku opciju i podešavanje programa”.
Drugim rečima, programi u crvenoj krivi ne čine da se osećam pametno i da vladam situacijom, što neminovno rezultuje da moj mozak vezuje na podsvesnom nivou tu lošu impresiju sa samim programom. Što ga više koristim, negativna impresija je sve jača, jer sam “primoran” da se osećam neprijatno.

U slučaju plave krive, ako je program jednostavan i ja ga ovladam relativno lako i brzo, biću njime zadovoljan u potpunosti sve do neizbežnog momenta kada ću stojati iza ramena nekog svog kolege koji će nonšalantno radeći jednom rukom i razgovarajući sa mnom pritom odraditi za 60 sekundi nešto što je mene koštalo nekoliko neprospavanih noći. Kao po pravilu, taj moj kolega videvši moju razjapljenu vilicu, mora u tom momentu da upita:”Šta ti nemaš u svom programu ovu mogućnost ?”, našta (naravno) ja odgovaram izgubljeno se smejuljeći:”Imam, imam naravno ” (mrska laž, takođe naravno). Od tog momenta, sva prijatna osećanja koje sam ja imao “razbijajući” svojom aplikacijom, bivaju neizostavno zamenjena osećanjem “kako mrzim ovu glupu i beskorisnu aplikaciju”. Dan za danom, radeći sa tom aplikacijom to se opet pojačava, a mozak radi svoj posao.

Kako će moj knjigovodstveni program knjigovodstvo da izgleda sa aspekta ovog kriterijuma

Moj program za knjigovodstvo (naravno) biće u duhu zelene krive u smislu da će imati nekoliko dimenzija koje će rezultirati poštovanjem Pareto principa koji u kontekstu ovog principa ja interpretiram

“Učiniti vršenje svakodnevnih stvari – prostim, a ostalih stvari – mogućim”

Znači, korisnik početnik će od starta imati utisak da se radi o plavom grafikonu, jednostavnoj aplikaciji, ali kada dostigne ekspertski nivo i vidi pomenutu funkciju kod kolege, moći će uz minimalan trud da otkrije tu istu (ili bolju) funkciju u svojoj aplikaciji. Korisnik u ovom tipu aplikacija otkriva aplikaciju u brzini i meri koja mu ona odgovara, sa jasno definisanim odnosom uloženog truda i koristi. Ako treba da provede 5 sati učeći kako da odradi u programu nešto što može “ručno” da odradi za pola sata, ta funkcija ili treba da se izbaci ili da se preradi da joj se dodaju dodatna korisnost koja bi opravdala tih 5 sati.

S obzirom da moj knjigovodstveni program još uvek ne postoji (mada sam krenuo prošle nedelje sa radom na njemu) iskoristiću primer Word-a opet da ilustrujem načelno kako ja gledam na ovaj princip, samo ovaj put primer Office 2010 web aplikacije gde isti taj Word izgleda ovako

Ribbon je još uvek tu, ali ovaj put ima samo jezičke koje /gle slučajnosti/ ja koristim svakodnevno. Funkcionalnost koju koristim je takođe tu /fontovi, boje, provera pravopisa itd/, ali bez dodatnih funkcija koje ne koristim. I pored te jednostavnosti, u desnom uglu imam ikonu čijim klikom se otvara “pravi” Word sa svim naprednim opcijama i mogućnostima.

Zaključak

U ovom tekstu sam predstavio svoje gledište o važnosti pozitivne korisničke impresije na ukupan sud koji korisnik ima o programu za knjigovodstvo, a koja nastaje kombinacijom lakoće učenja i korišćenja knjigovodstvenog programa sa veličinom seta funkcija koje omogućavaju korisniku vršenje svog posla na maksimalno efikasan način.

Sledeći članak će se baviti važnošću koncepta minimalizma u izradi knjigovodstvenih programa.

Čitamo se,
Nikola