Dobar dan svima 🙂
S obzirom da imam nameru da ponovo pišem na ovom blogu u bližoj budućnosti, rekoh da prvo pojasnim ukratko priču o tome gde sam se izgubio, šta je sa tim najboljim knjigovodstvenim programom koji se pravi 100 godina itd 🙂
Au Nikolas
Zadnjih 5 godina ja radim kao menadžer u Microsoftu na proizvodu koji se zove Skajp i gde se za to vreme broj ljudi u mom timu kretao od 7-18 ljudi. Ako nikad niste bili menadžer to je prilično veliki broj ljudi koji vam oduzmu svo vreme i energiju koju imate – mnogo više nego kad ste „samo“ programer.
Rad u Microsoftu je nešto o čemu sam ja sanjao celog života, finansijski više nego zadovoljavajući, sa prilikom da putujete po svetu (San Francisco, Paolo Alto, Mountain Veiw, Redmond, Stockholm, London…). Radite sa super pametnim ljudima na proizvodima koje koriste milioni i milioni ljudi tako da je izuzetno lako da vas taj rad potpuno obuzme i da 4 godine bukvalno prolete tako.
Ipak, ako me poznajete znate da sam prosto rečeno opsednut Papirima tako da negde pre godinu i po sam ponovo počeo da razmišljam o njima na bazi svih novih stvari koje sam naučio i video u ovom svetu koji se menja brzinom munje te krenuo opet da sljakam i da pišem blogove zasnovane na tim novim (mobile first) shvatanjima.
A onda sam u MS-u na jednom internom hackatonu odradio prototip za novi Skajp proizvod koji se dopao svima, pa sam odlučio da ga stvarno odradim sa delom svog tima čisto kao hobi projekt povrh mog redovnog posla i tako smo mi to za par nedelja odradili računajući da će to biti mali hobi tima i tako su nastali Skype Inteviews.
Tu stvari počinju da budu totalno blesave jer jedan od najvećih sajtova na netu u IT svetu je napisao članak o nama koji je CEO Microsofta video i poslao email „određenim ljudima iz firme“ i to je onda odjednom postao potpuno neočekivano stvarni proizvod.
Ne mogu da pričam ovde o detaljima, a nisu ni bitni za kontekst tako da ću reći da su intervjui veoma voljeni i traženi u celom svetu te smo morali da radimo na njima tako da je hobi postao dodatni posao i odoše još godinu-dve.
I pored svega što je stvarno strava kad smo stabilizovali stvari i organizovali rad pre par meseci, prešli smo u normalan režim rada, a moje misli i energija se ponovo vraćaju Papirima.
Ja stvarno ne znam što je to tako, definitivno nije zbog novca jer sumnjam da ikad mogu da mi pruže sličan kvalitet života. Nije ni zbog slave – realno knjigovodstveni progrma u Srbiji nije nešto o čemu ćete čitati u nekim novinama – to je više alat kao digitron koji ljudi koriste jer moraju. Nije ni o tome da imam neku podršku okoline, potpuno mi je jasno da velika većina ljudi oko mene misle da sam budala koja se zanosi nečim i troši vreme uludo umesto da uživam u životu.
Odgovor na ovo pitanje je vezan za to šta su Papiri za mene.
Pisaću o tome dosta u narednim postovima tako da ću ovde samo reći da nisu „knjigovodstveni program“ nego revolucija u poslovanju preduzeća koja će da suštinski poboljša živote hiljade i hiljade ljudi.
Znam da zvuči megalomanski i znam da je realno nemoguće da to jedan hobista programer ostvari – samo kažem ono u šta ja verujem celim svojim bićem i zašto me sve ove godine proganjaju Papiri.
A Papiri?
Papire sam krenuo da pišem ponovo od nule po 4ti put pre 2 meseca. Radim na njima svaki slobodan moment koji imam. Odustao sam od traženja programera da rade sa mnom/za mene – žalosna istina je da niko ne želi da radi na „dosadnim knjigovodtvenim programima“ tako da guram sam kao kornjača Rade. Pošto sam ovaj put odlučio da odradim posao do kraja bez ikakvih izgovora, srezao sam ambicije i planove za prvi MVP da bude samo SPA web klijent – jedan klijent je više nego dovoljan izazov za mene samog, a kasnije u etapama planiram da dodam ostale klijente.
Ko u onom vicu o Eri i Klaudiji Sifer na pustom ostrvu, problem kad radite sami je što nemate sa kim da pričate o tom što radite tako da sam pokrenuo tehnički blog na https://building.papiri.rs gde pišem povremeno o zanimljivim tehničkim izazovima sa kojima se srećem – više kao online notepad za sebe.
O rokovima ne bi ovaj put da ne izmalerišem, ako sve nastavi da ide kako treba neće biti u dalekoj budućnosti – videćemo.
A blog?
Imam stotine novih ideja i originalnih inovacija na polju cenovne politike, marketinga, programa itd. ali sam ovaj put odlučio da ne pišem o njima dok nemam program dostupan koji odslikava te principe. Lako je pričati o bilo čemu, ovaj put želim da stvari koje pišem budu pokrepljene delima.
To znači da na blogu do tog momenta planiram da pišem o uopštenim stvarima koje su meni izuzetno bitne jer se nalazim u sred tehnološke revolucije koju nisam siguran da svi vide na isti način kao i ja pa hoću da podelim svoja razmišljanja. Trudiću se da ne smaram (previše) – videćemo.
I tako – eto mene, eto vas…