Programi za knjigovodstvo i elektronsko poslovanje
Pre nekoliko dana sam na blogu (koji iskreno preporučujem svima) pročitao članak Elektronsko poslovanje u Srbiji – SAN ILI JAVA?! posvećen temi koja mi je toliko bitna da joj se ne mogu odupreti čak ni u situaciji u kojoj sam zadnjih nekoliko nedelja kada bukvalno nemam ni pola sata slobodnog vremena.
Suština stava iznešenog u tom članku se svodi na konstataciju ne-baš-sjajnog trenutnog stanja elektronskog poslovanja u Srbiji i u isticanju napora koji država Srbija čini u tom pravcu, te time isticanje uloge države kao osnovnog zamajca razvitka elektronskog poslovanja u Srbiji. Ja se načelno ne slažem sa tim stavom, te je iznošenje obrazloženja tog neslaganja predmet ovog mog članka.
Kao i uvek, moje je da samo iznesem iskreno svoj stav za koji uopšte ne tvrdim da je nepobitno-tačan-za-sve, a vaše je da donesete svoje zaključke i ljubazno ih podelite sa nama ostalima u komentarima ovog teksta. Nemam nameru ni da vređam autora teksta – tekst je odličan – već da članak koristim da putem isticanja tačaka neslaganja iznesem svoj stav na ovu temu.
Elektronski dokumenti i elektronsko poslovanje
Time što u naslovu spominje elektronsko poslovanje, a govori u tekstu o elektronskim dokumentima, autor članka postavlja znak jednakosti između elektronskog poslovanja i elektronskog dokumenta. Izjednačavanje ta dva pojma je po meni pogrešno jer je elektronski dokument samo instrument elektronskog poslovanja koje je samim tim bitno širi pojam koji se manifestuje celim ekosistemom elektronskih B2G/B2B/B2C/C2C poslovnih transakcija između poslovnih subjekata i krajnjih kupaca.
Ova konstatacija naravno ne umanjuje važnost samog elektronskog dokumenta i potpisa, već je samo pokušaj malo drugačijeg definisanja konteksta mog članka.
Razlozi nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji
Tri su osnovna razloga nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji koje autor navodi kao osnovne:
- komplikovano i teško korišćenje
- nije regulisano zakonom
- problemi sa inspekcijom na terenu
Na bazi mojih razgovora sa potencijalnim klijentima koje sam imao tokom mog nedavnog boravka u Srbiji, ja se slažem sa tim da su ova tri problema realno prisutna. Tim pre čudi to što im u članku nije poklonjena nikakva pažnja.
O komplikovanom i teškom korišćenju ne mogu da govorim jer nisam video ni jedno rešenje koje se primenjuje u praksi u Srbiji. Na konferenciji Pantheon korisnika 2007-e godine, na predavanju Uticaj E-poslovanja na smanjenje troškova predstavljen je demo elektronskog poslovanja, a tu je i promotivni video koji pokazuje elektronsko poslovanje sa Pantheonom danas koji preporučujem svima da pogledaju da vide potencijale elektronskog poslovanja. Naravno da (potpuno pristrasno) verujem da može više i bolje od toga, ali je i ovaj video sasvim dovoljan da shvatite potencijale elektronskog poslovanja.
Sama ta činjenica da se kao uspeh države ističe donošenje u 2011.-oj zakonske regulative o elektronskom dokumentu i potpisu koja je u upotrebi u Hrvatskoj od 2002-e, Sloveniji 2000-te, Republici Srpskoj 2005-e itd. je meni lično malo otužna i ukazuje na glavni razlog nerazvijenosti elektronskog poslovanja u Srbiji, a to je:
Suštinsko nerazumevanje i nezainteresovanost vladajućih političkih struktura u Srbiji za razvoj elektronskog poslovanja.
Na čemu baziram taj svoj zaključak?
- Na tome da i u 2011-oj PayPal nije prisutan u Srbiji, a prisutan je u preko 190 zemalja uključujući Somaliju, Tadžikistan, Nigeriju, Nikaragvu, Turkmekistan, ostrva Trinidad i Tobago, Sv. Luciju itd
- Na tome da u Zakonu o elektronskom dokumentu u čl. 5 st.3 kaže
.
”Elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskom dokumentu smatra se originalom”
.
Za mene lično ovaj stav je ubedljivo najbitniji za sferu elektronskog poslovanja jer definiše postojanje poslovnih transakcija BEZ ikakvih papirnih dokumenata. Svi moji pokušaji da dođem do odgovora koji bi to izvorni format elektronskog dokumenta su naišli ne na zid ćutnje, nego na otvoreno podsmevanje tipa – “šta se zanosiš – jeste to u zakonu, ali to nikad neće da zaživi kod nas”. Čisto poređenja radi sa zemljama gde to jeste u upotrebi već duže vreme, privredna komora Slovenije je definisala univerzalni e-slog format podataka koji im je omogućio razmenu podataka između različitih privrednih subjekta, bankarskih i državnih institucija bez obzira na poslovnu aplikaciju koju poslovni subjekt koristi. -
Što sam na taj isti zid ćutnje naleteo svaki put kada sam pitao kako se arhiviraju elektronski dokumenti. Odgovori tipa “nareže se na CD” meni samo ukazuju na suštinsko nerazumevanje vremenskog žiga i toga da jednom potpisani dokument sa istekom važnosti sertifikata kojim je potpisan prestaje da bude punovažan te da bi se to sprečilo subjekt koji dokument arhivira mora da izvrši ponovno potpisivanje u cilju produženja važenja potpisa. Do saznanja na ovu temu došao sam čitajući materijale sa slovenačkih sajtova, ni reči o tome nisam mogao naći u zakonskoj regulativi i državnim sajtovima u Srbiji .
-
Što je ministarka Matić, kao motor pokretač IT aktivnosti, u zadnjem restruktuiranju vlade svedena na nivo državnog sekretara, a njeno ministarstvo ugašeno što dovoljno govori koliko je IT razvoj bitan vladi Srbije.
-
Što (sudeći po prethodne tri stavke) nije Zakon o elektronskom potpisu i dokumentu donela iz iskrene namere da pospeši elektronsko poslovanje, jer da je ta iskrena namera postojala i zakoni bi bili doneti pre 5 godina kad i svi ostali, nego da bi se samo došlo do odgovora na pitanja iz Upitnik Evropske komisije gde u Poglavlju 10: “Informaciono društvo i mediji” između ostalih imamo i sledeća pitanja:
46. Молимо вас да наведете податке о усклађености са Директивом о правном оквиру Заједнице за електронске потписе 1999/93/EЗ.
47. Да ли су предузете мере којима се обезбеђује законско препознавање електронских потписа? Да ли бисте могли да да наведете закон(е) и регулативу(/-е) примењиве на националном нивоу?Ok, barem su to uspeli da štikliraju
Šta dalje?
Iako na bazi iznesenih stavova možda zvuči da ja smatram državu i vladajuće strukture glavnim krivcima za trenutno stanje (ne)razvijenosti, istina je potpuno suprotna: na uspeh elektronskog poslovanja u Srbiji država nema preovladavajući uticaj.
Ono što ja očekujem od države je da primora banke na ukidanje provizija, dovede PayPal i konkretizuje legislativu. Nakon toga da se skloni sa puta. To je sve.
Ok, ako nije država ta koja treba da bude zamajac, ko je onda to?
Srećna Nova 1998-a!
Ne, nije greška. Da, znam da je 2011-a ali je to samo kalendarska godina.
U “elektronskom kalendaru” Srbija je na nivou SAD iz 1998-e godine. Internet je tek uhvatio zalet kod stanovništva – 37% domaćinstva imaju internet priključak, ali je kod preduzeća još u začetku – samo 20% preduzeća prima porudžbine preko interneta (neću ni da diskutujem ovde koliko od tih 20% primanje mail-a sa Word dokumentom naziva internet porudžbinom).
Poenta ovog iznošenja opšte poznatih činjenica o stanju (ne)razvijenosti IT sektora u Srbiji je da ukaže na to koliko je besmisleno na takvom tržištu obrazlagati prednosti elektronskog poslovanja primerima i praksama iz razvijenih privreda. Svi termini poput:”savremenih trendova”, “zemlja X to radi ovako” i slično po meni trebaju biti zabranjeni u popularizaciji elektronskog poslovanja jer nije država ta koja odlučuje dekretom o rasprostranjenosti elektronskog poslovanja već su to preduzetnici – vlasnici preduzeća i to usuđujem se da tvrdim da su to vlasnici mikro i malih preduzeća jer čine veliku većinu privrednih subjekata u Srbiji. Ja nalazim dosta vrednosti u čitanju knjiga koje pokrivaju IT sektor u tom razdoblju u Americi.
Probleme koje su oni tad imali, mi imamo sada nakon 15 godina.
Po mom vlastitom iskustvu, svi ti preduzetnici ne da stoje sa obema nogama na zemlji nego se i rukama drže jer im se svakodnevna praksa svodi na rvanje sa dobavljačima, neplatišama, državom i sličnima. Jedini način kako možete objasniti u stvarnosti vlasniku preduzeća prednosti elektronskog poslovanja je putem dolarizacije istog.
Dolarizacija je pojam koji u teoriji savremenog marketinga označava tehniku kvantifikovanja prednosti nečega putem konkretnih novčanih pokazatelja.
Evo primera razgovora koji sam ja vodio sa vlasnikom jedne firme koja se bavi velikoprodajom.
Odmah na početku razgovora sam primetio da sa svakim spomenom sintagma tipa “moderni B2B/B2C trendovi” vlasnikova pažnja opada sve više i više, pa sam u letu doneo odluku da promenio “prodajnu konverzaciju” iz prezentacije u intervju. Pitao sam ga koliko ima komercijalista i kako oni prodaju robu. On mi je odgovorio da oni to rade uglavnom putem telefona jer su mu kupci razbacani po celom regionu, cene se menjaju u zavisnosti od uvezenog kontigenta itd. pa moraju da se informišu o cenama i ponudi pre naručivanja. Naručivanje obavljaju putem telefona i traje u proseku oko 15-tak minuta , jer se uglavnom radi o tonama robe pa oni moraju da ugovore sa kupcem datum za kada ce roba biti spakovana za utovar. Zatim sam ga pitao koliko traje proces sastavljanja fakture tom kupcu a on mi je odgovorio da u proseku traje oko 30 minuta jer je broj stavki na računu uglavnom veliki usled tipa robe koja se prodaje.
Čuvši sve ovo ja sam mu onda predstavio činjenicu da ako koristi program na kome radim automatski će dobiti svoj web sajt. Na tom web sajtu će njegovi korisnici se prijaviti šifrom koju im on dodeli i na njemu će videti ponudu artikala po cenama koje su važeće za tog korisnika (svi rabati i slično će biti primenjeni). Onda će taj kupac u svoje slobodno vreme (“nedelja uveče 10 sati” – primer koji sam namerno odabrao) sedeći ispred svog kompjutera pregledati ponudu robe. Na taj način se naručivanje robe prevaljuje na samog korisnika i štedi se 15 minuta rada komercijaliste.
Dok razgleda ponudu robe, korisnik dodaje željene artikle u svoju korpu. Jednom kada napuni korpu, klikće na dugme “Naruči”. Tog momenta porudžbenica stiže od kupca do mog klijenta. Ono što je bitno za tu porudžbenicu je da sadrži većinu podataka potrebnih za sastavljanje fakture, tako da se time omogućuje izrada računa kupcu za 2 minuta umesto dosadašnjih 30, što je ušteda od 28 minuta vremena. Po kupcu ušteda vremena je dakle oko 45 minuta.
On mi je onda rekao da ima velike kupce sa kojima on ŽELI da razgovara, na šta sam mu ja rekao da je to razumljivo i da treba i tako da odustane, ali da je 70% njegovih kupaca malih od kojih recimo 2/3 bi bilo voljno da korist sajt (jer im je lakše poručivanje, može da im odobri dodatni rabat za to itd). Grubom računicom se dolazi do toga da polovina velikog broja njegovih kupaca bi mogla da koristi portal. Ne bi da otkrivam njegove poslovne tajne ovde te ću u ovom posta koristiti hipotetičku i VEOMA umanjenu cifru od ukupno 200 kupaca.
Ako se ima u vidu da velika većina kupaca robu nabavlja barem jednom mesečno dolazi se do računice:
100 firmi korisnika sajta x 45 minuta uštede = 4500 minuta => 75 radnih sati ušteđenih.
Ako znamo da u mesecu ima oko 170 radnih sati i da (potpuno hipotetički) komercijalista ima platu od 400 evra dolazimo do konačne računice: 75/170 * 400 = 175 evra i mog konačnog konkretnog dolarizovanog prodajnog argumenta
“Ako koristiš moj program, uštedećeš mesečno
samo na ime ovog sajta za naručivanje 175 evra,
a to je tek prva od prednosti..”
Tako predstavljenu prednost elektronskog poslovanja SVI razumeju i prihvataju. Nikakvi zakoni, savremene tendencije i ostale prazne reči ih više ne zanimaju. Samo govor novca i jednostavna matematika:”Da li ću zaraditi time što ti plaćam?”
Ko može da odbije takvu ponudu?
Zaključak
Za uspeh elektronskog poslovanja, državna je odgovorna u meri samo da pripremi pozornicu za neometan bezgotovinski protok novca. Osnovni pokretači razvoja elektronskog poslovanja u Srbiji moraju biti proizvođači programa za knjigovodstvo koji moraju da realno sagledaju probleme sa kojim se u stvarnosti poslovni ljudi u Srbiji susreću, a ne da odluke baziraju na savremenim EU trendovima i sličnom. Tek onda kada proizvođači knjigovodstvenih programa prepoznaju te realne probleme, mogu pristupiti izradi funkcija programa koje gravitiraju u smeru elektronskog poslovanja. Tek kada odrade rešenja realnih problema realnih ljudi, mogu da pristupe predstavljanju tih rešenja korisnicima i to na način koji vrlo konkretno (putem svođenja na konkretan novčani iznos) i transparentno predstavlja ne zašto je program moćan, već kako on rešava baš taj problem koji korisnik ima.
Potez je na na nama drage moje kolege autori knjigovodstvenih programa, zar ne?
Dolarizujući vreme utrošeno na ovaj članak,
Nikola ThePitch Malović
Da bih ilustrovao odnos države prema e-poslovanju navešću primer APR. Ko ne zna, to je državna agencija kojoj ste dužni da prijavite podatke o novoj firmi, kao i svaku narednu izmenu i to se plaća 4.000 dinara pa na više. APR dozvoljava besplatno pretraživanje podataka o firmama na svom sajtu, ali tu postoji antibot kontrola i veoma karakterističan natpis:
„provera je uvedena zbog BORBE PROTIV AUTOMATIZACIJE UPITA“
https://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/Search/GeneralEnterpriseSearch.aspx
Od pre nekog vremena na raspolaganju je i direktno vezivanje na njihovu bazu podataka, a to košta 5-20 dinara po upitu.
Dobro je da bar postoji ikakva pretraga u Apr-u, i to je bolje od situacije od pre par godina…
U pravu si Nikola kad kažeš da ništa ne ubeđuje privrednika tako kao „koliko para uštediš“.
Inače što se tiče E-slog-a i sličnih tehnika:
Moje kolege u komercijali još uvek unose prijemnice od po 50-ak stavki ručno.
U redu je kad dobavljač još radi u Dos-u ili štampa fakture iz excella…
Ali ako je program u kojem radimo potpuno isti kao kod našeg dobavljača ?
Uffff….. U pravu si. Moraju dobavljači knjigovodstvenog softvera da guraju promene.
Jedno od pitanja koje se postavlja uvek kada se projektuje informacioni sistem, šta da radimo kada iz bilo kog razloga, nismo u mogućnosti da pristupimo podacima, ili standardni način obrade nije u funkciji.
To jest, da li postoji procedura, po kojoj se postupa, dok se informacioni sistem ne vrati u normalno stanje.
Obično se o tome ne vodi mnogo računa, a obično je objašnjenje, da se to vrlo retko dešava, da je bolje sačekati da se sve vrati u normalu, nego praviti postupke za rad u takvim situacijama.
Kod rada sa cloud („oblak“) aplikacijama, jedna od prednosti i jeste u tome da se podaci čuvaju nezavisno od mesta gde se obrađuju i konzumirju, pa ako na serveru postoji dokumentovana efikasna procedura o čuvanju podataka, onda je velika verovatnoća da oni neće biti izgubljeni ili oštećeni.
Ali, ipak je neophodno da svaki korisnik, može po potrebi da preuzme svoje podatke sa „oblaka“ u obliku koji se može čitati ili preneti u neki drugi sistem, bilo radi dalje analize podataka, bilo radi migracije na neki drugi sistem.
Za korisnika je svakako najbolji mešovit model, koji omogućava da se radi kombinovano (lokalno i preko interneta), a da se vrši neka vrsta sinhronizacija podataka.
To u praksi stvara mnogo problema, pa se takav način ne preporučuje, sem u slučaju da se neki delovi rade samo lokalno (fiskalni uređaji), a onda se povremeno prenose na „oblak“.
Prenos podataka koji su pogodni za čitanje, su potrebni i kao izlazna varijanta, koja omogućava da korisnik preuzme podatke kada više ne želi da vodi svoje poslovne promene u postojećim aplikacijama, ali ima potrebu da zbog inspekcijskih organa, ili svojih potreba, da dugi niz godina pristupa tim podacima. Tako korisnik dobija sigurnost da je investirao u nešto što će mu trajno omogućiti pristup i manipulaciju podacima.
Da li su ti podaci u PDF ili HTML obliku, ili se nalaze u bazi podataka u koju nije moguće upisivanje novih podatka, kao ni izmena postojećih, zavisi od procene proizvođača koja je verzija bolja za održavanje, i koja je marketinški pogodnija.
Svakako onemogućavanje preuzimanja podataka, može da izazove da jedan veliki broj korisnika, bar u ovom trenutku, ima razlog da ostane na postojećim standardnim rešenjima, kod kojih su podaci fizički kod samih korisnika.
Pored toga, postoji i zakonska odredba koja traži da se podaci nalaze kod korisnika.
Drugo, isto tako važno pitanje, je sigurnost podataka, to jest zaštita od nedozvoljenog pristupa.
Svakako da je elektronski sertifikat i korišćenje elektronskih dokumenata (lična karta ili druga elektronska kartica) vrlo dobar način da se ne dozvoli neovlašćeni pristup podacima. Jedini problem može predstavljati, da u slučaju da korisnik zaboravi elektronsku karticu, ili joj istekne rok upotrebe, ne može da pristupi podacima dok ne obezbedi validan elektronski dokument, što u nekim slučajevima može dovesti da privremenog prekida korišćenja aplikacije.
Vićo,
vrlo zanimljiva tema (oblak – prednosti i mane) o kojoj planiram da napišem post tako da ću u ovom komentaru samo ukratko da iznesem svoj stav.
Po mom ličnom mišljenju, neophodno je da podaci budu uvek dostupni u lokalu te sve varijante gde je server van poslovnih prostorija – na internetu (bilo to aplikativni server, baza podataka, mašina na koju se remotuje i sl.) su po meni neprihvatljive u domenu poslovnih aplikacija.
Na Web knjigovodstveni programi sam izneo objašnjenje zašto ja to tako mislim – neke od razloga ste i vi naveli.
Ipak, jednom kada se to postigne (program koji radi bez interneta) nema po meni nikakvog problema imati te iste podatke i na udaljenom serveru što je korisno iz više ralogai. Naravno, pod pretpostavkom da su podaci bezbedni, da to ne oduzima vreme korisniku itd, itd.)
Detaljnije o ovom stavu sam pisao u S+S knjigovodstveni programi članku. Spominjete da ovaj pristup u praksi stvara mnogo problema te se ne preporuluje pa me zanima d ali bi st emogli malo da pojasnite koji su to problemi i ko/šta to preporučuje?
Naravno da se slažem sa tim da je apsolutno neophodno da svojim poslovnim dokumentima korisnik treba da može da pristupi 24 sata dnevno. Obaveza čuvanje računovodstvenih isprava i dokumenata kod poslovnog subjekta je zakonski definisana, ali /ja barem) ne vidim ni jednu odrednicu koja eksplicitno definiše obavezu da i elektronski podaci moraju biti na licu mesta. Po onome što sam čuo, niko od kontrolnih organa kod nas i ne poteže to pitanje tokom kontrola.
Što se tiče formata prenosa podataka (u kontekstu članka koji komentarišemo) taj format postaje itekako bitan kada ne postoji original odštampani dokument, već se izvorni i jedini dokument kreira direktno u elektronskom formatu – mogućnost predviđena zakonom. Problem na koji ja gore ukazujem je da zakon ne propisuje kakv je taj dokument što znači da zakonski je dozvoljena situacija da ja potpuno nestandardni format programa digitalno potpisan – kako će to poreska/finansijska policija to da pregleda? Bilo bi lepo kad bi država propisala neki format podataka u kome se to kreira koji bi bio podržan od državnih organa i proizvođača programa te bi se mogao koristiti u integraciji kretanja dokumenata izmedju različitih programa i države. Nešto slično kao što Slovenci imaju definisano zadnjih 10 godina. Lep san, zar ne? 🙂
Da sumiram: mislim da imamo načelno usaglašene stavove na temu oblaka – bar dok ne iznesem detaljno šta mislim o ovome u nekom od narednih postova 🙂