Obračun zarada – teorija i praksa

U prethodna dva posta, izneo sam svoj stav o tome da su postojeći programi za obračun zarada previše složeni jer su fokusirani na pokrivanje “unije svih eventualnosti” što ih čini neodgovarajućim za prosečnog malog korisnika. Tu sam pojavu objasnio u prethodnom postu sa stanovišta nepotrebnog prikaza i unošenja brojnih programskih podešavanja obračuna zarada, dok se ovde osvrćem na ono što ja doživljavam kao pojavnu odvojenost stvarnosti i računovodstvene prakse kao drugi uzrok kompleksnosti postojećih programa za plate.

(Ako vas zanima najednostavniji program za plate baziran na stvarnosti i za nas ostale – kadceplata.com je pravi sajt za vas)

Šta je problem?

Kada pogledate neki od postojećih programa za knjigovodstvo i/ili popričate sa profesionalcem – knjigovođom čujete more izraza poput bruto osnovica, doprinosi na teret zaposlenog i poslodavca, stimulacije, beneficije, subvencije, minuli rad, organizacione jedinice, kadrovsku evidenciju itd. itd. Čujete takođe da iako se plata već godinama računa “na bruto”, usled navike korisnika „svaki program mora da podrži i “sa neto” i dalje. Imate opcije da unesete koeficijente radnog mesta, stručnu spremu svakog zaposlenog itd itd.

Ništa od ovog nije sporno – sve su to zakonom zahtevane stvari koje svaki program koji pretenduje da bude korišćen od strane bilo koje firme mora da podržava.

Ono što je sporno u ovome je to što su svi ti stručni termini pojavno bitno drugačiji od termina korišćenih u stvarnosti gde vlasnici preduzeća kojima se zarada obračunava svoj način obračuna zarada opisuju na sledeće načine:

• Svim radnicima dajem istu platu bez obzira koliko i šta rade – iznos minimalaca + par stotina dinara da ne privlačim previše pažnju inspekcije.
• Pera ima 200 evra mesečno, Mika ima 300 evra mesečno
• Žiku plaćam 20 evra svaki dan kada ima posla i kada ide sa mnom  na teren
• Na računu imam 500.000 din trenutno. Meni plata od 80.000 dinara da bude, a ostatak podeli radnicima po koeficijentima koje imaju.
• Peri podigni osnovnu zaradu na 120 dinara/sat za ovaj mesec, ostalima isto ko prošlog meseca.
• itd, itd

 

Problem je dakle u tome što u praksi postoji more različitih pojavnih oblika metoda obračuna zarade definisanih na način koji ne izgleda povezan sa zakonodavnom legislativom  što rezultuje time da postojeći “ozbiljni” programi po mom mišljenju prate previše kruto zakonodavstvo, sa nedovoljno kreativnosti usmerene na to kako te krute zakonske okvire saviti i preoblikovati te ih time približiti korisniku na jednostavan i razumljiv način.

PO mom skromnom mišljenju većina velikih proizvođača programa za plate se  ne trudi previše da ima i vuka sitog i ovce na broju, da pomiri teoriju i realnost, a posto to nije toliko komplikovano ostvariti eto mene na tom zadatku.:)

Objašnjenje koje sledi malo duže jer iako je tematika prosta ima mnogo začkoljica tako da ću deo svojih shvatanja podeliti sa vama čitaocima u ovom postu, a deo u narednom postu.

Osnovni obračuna zarada

Glavni razlog postojanja obračuna zarada je u tome da se država obezbedi da uvek dobije svoj deo kolača. Figurativno govoreći država se ponaša tu kao mafija: pruža “zaštitu” preduzeću u zamenu za “reket” koji ubire periodično od vlasnika preduzeća koje štiti.

Tako, ako pogledamo iz tog ugla strukturu obračunate zarade vidimo da se ona sastoji od dela koji radni dobija (koji je funkcija broja radnih sati) i dela koji država uzima (iz ko zna kog razloga besmisleno podeljeno u porez na  lična primanja, set doprinosa na teret radnika i set doprinosa na teret poslodavca).

Zarada koju zaposleni prima se sastoji od:

• neto osnovne zarade
• dodatka za minuli rad
• dodatka za topli obrok
• dodatka za godišnji odmor (“regres”)

 

Neto osnovna zarada

Neto osnovna zarada je novčani ekvivalent vrednosti ostvarenog rada zaposlenog koji se meri ostvarenim radnim satima i/ili koeficijentom složenosti rada.

Zakonom je propisano da je minimalna cena rada po ostvarenom času rada 115 dinara. Ako znamo da je u mesecu junu bilo 22 radnih dana sa po  8 sati  rada dolazimo do mesečnog fonda radnih sati od 176 sati.

Ako sad pomnožimo cenu rada sa fondom radnih sati dobijemo: 115 din x 176 = 20.240 din.

Poslodavac naravno može da isplati veću zaradu ako želi; ovaj iznos je samo minimalni iznos koji se koristi kao osnovica za računanje dodataka uključenih u neto zaradu koja se isplaćuje zaposlenom na ruke.

Minuli rad

Ovo je po meni jedan od relikta socijalističke prošlosti sadržanih u obračunu zarada čija je logika da zaposleni za svaku godinu radnog staža dobije određeni procentualni dodatak na zaradu jer je valjda iskusniji i samim tim produktivniji. Radnim stažom se smatra ukupan radni staž tako da na primer ako je neko radio 35 godina kao čistač pa je recimo godinu dana radio kao direktor javnog preduzeća, dodatak za minuli rad na zaradu direktora preduzeća će uključivati i 35 godina radnog iskustva ostvarenog kao čistač. Da ne dužim, tako je kako je.,,,

Obično se u obračunu uzima vrednost od 0.4% po navršenoj godini ukupnog radnog staža tako da u mom hipotetičkom primeru direktora njegoc dodatak bi bio 36 x 0.4% =  14,4% dodatka na neto zaradu.

Topli obrok

Sledeći besmisleni relikt je tzv “topli obrok” koji se sastoji u tome da za svaki radni dan radnik koji provede na poslu dodaje mu se na neto zaradu određeni iznos. Besmislenim ga nazivam jer je iznos za topli obrok je sastavni deo zarade koji ulazi u osnovicu za oporezivanje te da nema zakona o radu koji ga propisuje niko se ne bi time opterećivao nego bi samo dodao neki iznos na neto i to je to. Da ne dužim, tako je kako je…

Obično se u obračunima koje sam ja video taj  iznos definiše u neto iznosu otprilike dovoljnom za “burek+jogurt” i isplaćuje se za dane koje je radnik proveo na random mestu.

AKo je recimo od tih 22 dana u junu radnik došao na posao 15 dana recimo  i ako je recimo dodatak za topli obrok 100 dinara/dan, radnik će u svojoj zaradi koju primi imati i 15 x 100 din = 1500 dinara.

Regres

Relikt broj 3 – dodatak za godišnji odmor koji se nekad isplaćivao radnicima pre odlaska na godišnji odmor, a danas se taj iznos podeli na 12 dela i isplaćuje mesečno kao dodatak zaradi. Iznos je definisan na nivou  preduzeća i jednak je za sve zaposlene (noćni čuvar i direktor primaju isti regres)

Ako je regres definisan kao iznos od 12.000 dinara godišnje, svaki radnik će primati 1000 dina mesečno dodatka.

Neto zarada

Ako uzmemo i saberemo neto osnovnu zaradu, regres, minuli rad i topli obrok, dobijemo iznos NETO ZARADE koju radnik prima na ruke kao svoju zaradu.

Taj iznos dobije na ruke samo ako nema nikakvih kredita, alimentacija i drugih obustava, koje se naravno isplaćuju iz te neto zarade.

Primer obračuna neto zarade

Npr. radnik Mika je radio 144 radnih sati u mesecu koji ima 176 radnih sati, recimo da je imao 4 dana neplaćenog odsutva da održimo primer najjjednostavnijim mogućim. Takođe da pojednostavimo računanje recimo da je Mikina osnovna cena rada definisana na 200 dinara okruglo po radnom satu i da mika ima 10 godina radnog staža. Reges u preduzeću je definisan odlukom na 12000 dinara godišnje, topli obrok na 100 dinara dnevno.

1. Neto osnovna zarada: 144 sati  x 200 din/sat =  28800 din
2. Minuli rad: 10 godina x 0.4% x 28800 = 1152 din.
3. Topli obrok: 18 dana x 100 din = 1800 din.
4. Regres: 12000 godišnje / 12 = 1000 din.
5. Neto zarada: 28800 + 1152 + 1800 +1000 = 32752 din

Poreska olakšica i oslobođenje

Deo neto zarade do 7822 dinara je oslobođen reketa, tako da moramo prvo da odbijemo to od neto zarade.

7822 dinara x 12% porez = 938.64 din

U prevodu država svakom poslodavcu umanjuje poresku osnovicu za 938 dinara za radnika koji je radio svakog dana. Za radnike koji su radili manje. poreska olakšica je proporcionalno smanjena.

Npr. Mikina poreska olakšica za gore navedeni primer je samo ~81% od kupne olakšice jer Mika ima samo 144 sati od 176 sati ukupnog fonda radnih sati

938.64 * (144 / 176) = 767.98 din.

Pored ovog oslobođenja koji smanjujesam bruto Miki će se prilikom obračuna poreza takođe proporcionalno procentu ostvarenih radnih časova umanjiti i sama poreska olakšica te će iznositi

7822 * (144 / 176) = 6399.81 din.

Bruto zarada

Bruto zarada je neto zarada  – poreska olakšica  + porez  + doprinosi na teret radnima.

Država naplaćuje sledeće poreze i doprinose na teret radnika:

• 12% poreza na LP
• 11% doprinosa za penzioni fond
• 6.15% doprinosa za socijalni fond
• 0.75% doprinosa za slučaj nezaposlenosti

 

Kad saberemo ove procente dobijamo ukupni iznos od: 29.9%.

Ovi se procenti odnose na iznos bruto zarade te se imajući to u vidu jednačina koja opisuje odnos bruto i neto zaradu može napisati kao

BRUTO – 29.9% BRUTO = NETO, tj.   B – 0.299B = N a to se može izraziti konačno ovako

NETO = 0.701 x BRUTO ili

BRUTO = NETO / 0.701

Da nastavimo sa obračunom zarade pomnutog gospodina Mike:

1. Neto:  32752 din
2. Poreska olakšica:   767.98 din.
3. Bruto: (32752 – 767.98) / 0.701 = 45626,28 Din.
4. Porez: (45626,28 – 6399,81)  x 0.12 = 4707.18 Din.
5. PIO doprinos: 45626,28 x 0.11 = 5018.89 Din.
6. Soc.doprinos: 45626,28 x 0.0615 =  2806.02 Din.
7. Nez.doprinos: 45626,28 x 0.0075 = 342.20 Din.

Iste brojke poređane u niz:

32752 – 767.98 + 4707,18 + 5018.89 + 2806.02+ 342.20 = 45626.28

Super bruto zarada

Ako ste mislili da Mika košta svog poslodavca 44147 dinara, prevarili ste se jer pored bruto iznosa koji sadrži doprinose na terete zaposlenog, u ukupan reket ulaze ti isti doprinosi još jednom samo se ovaj put zovu “na teret poslodavca”. Ja stvarno ne mogu da smislim ni jedan razlog što je to tako, ali “kako je tako je”

Znači da bi se došlo do ukupnog iznosa koji poslodavac isplaćuje  na bruto zaradu se dodaju doprinosi na teret poslodavca pa tako na primeru Mike radnika to izgleda ovako:

1. Bruto zarada    45626.28 Din.
2. PIO doprinos: 45626.28 x 0.11 = 5018.89 Din.
3. Soc.doprinos: 45626.28 x 0.0615 = 2806.02 Din.
4. Nez.doprinos: 45626.28 x 0.0075 = 342.20 Din.

 

Iznos koji poslodavac isplaćuje za Miku je tako: 

45626.28 + 5018.89 + 2806.02 + 342.20 = 53793,38 Din.

Zaključak

U sledećem delu ove sage nastavljamo sa predstavljanjem kako obračun sa koeficijentima funkcioniše i kako se svi obračuni bez obzira koji tip su i kako su definisani koeficijenti, evri, dnevnice, fiksne palte itd)se računski svode na jedan  te isti obračun

Obračun zarada – izvori kompleksnosti postojećih rešenja

U mom prethodnom postu sam spomenuo da je razlog zašto mislim da ima smisla raditi “program za plate” to što su postojeća rešenja fokusirana na uniju svih eventualnosti i samim tim po mom misljenju preterano komplikovana za potrebe malog preduzeća.

Postoje dva osnovna izvora te složenosti:

• programska podešavanja obračuna zarada
• ignorisanje stvarnosti

Ovaj post je fokusiran na prvi izvor – podešavanja.

Šta je problem?

Ilustracija problema može se videti u većini domaćih programa kad se otpočne  obračun zarada  gde na prvom koraku korisnika čeka more opcija i podešavanja koje mu omogućuju da prilagodi obračun svojim potrebama.

Ovako to izgleda na primeru bilans web aplikacije

Da li su ove opcije neophodne?  Naravno da je odgovor: DA!.

Obračun zarada od preduzeća do preduzeća varira jer je zakonski okvir veoma fleksibilan što se tiče obračuna zarada pa tako je neophodno imati i fleksibilan obračunski proces definisan tako da svako preduzeće može za sebe da prilagodi šta i kako se isplaćuje.

Ipak, te su opcije su neophodne na identičan način kao što je i televizoru sa gornje slike neophodni svaki prikazani deo da bi funkcionisao normalno. Da li to znači da nam televizori u našim domovima izgledaju tako? Ne, imaju par dugmadi i daljinski i sem površine ekrana delovi se uopšte ne vide. To što se delovi ne vide nam pomaže da se fokusiramo na sadržaj prikazan na televizoru bez odvlačenja pažnje i bez bojazni da ćemo doživeti elektro šok usled nepravilnog rukovanja svaki put kad ga uključujemo. Delovi trebaju biti dostupni po potrebi serviseru uređaja koji jednostavno treba da može da im pristupi po potrebi.

Šta je rešenje?

Rešenje je isto kao i u slučaju televizora: sakriti žice.

Ajde da pređemo sa televizora na program za plate i da pokažem na primeru gore datog ekrana obračuna zarada Bilansa gde vire te žice kod programa za plate.

U drugoj sekciji podešavanja se nalaze podaci iznosa bruto osnovice i neoporezivog iznosa zarade.
Da li je to iznos koji ja mogu da promenim ili je zakonski propisan? Da li je to iznos koji je definisan baš za preduzeće kome radim obračun ili je isti za sva preduzeća? Da li se taj iznos menja od obračuna do obračuna ili je isti za sve obračune svih firmi dok se ne promeni zakonom?

U trećoj sekciji se nalaze podaci o parametrima obračuna.
Da li se broj od 8 radnih/sati na dan menja od obračuna do obračuna? Da li svaka firma u mesecu januaru ima različit broj radnih sati ili sve firme jedne zemlje imaju isti broj radnih sati? Da li će se redosled obračuna, osnovica za stimulaciju i minuli rad menjati sa svakim obračunom ili je to nešto što preduzeće jedom odlučuje?

Četvrta sekcija ista priča: da li se % dodatka za noćni rad menja sa svakim obračunom itd itd..

Ako malo uopštim priču koja definitivno po mom mišljenju je ista kao kod Billansa ono što komplikuje obračun plata u sferi podešavanja je da se različiti tipovi podešavanja trpaju u isti koš i uvek prikazuju korisniku – to su njihove “žice televizora”.

U mom “programu za plate”, podešavanja su organizovana u tri grupe podešavanja:

Podešavanja na nivou zemlje unosim “ja” za sve firme i uopšte ne zamaram svoje korisnike time. Trenutno čak nemam nijedan ekran gde se to prikazuje. Pod pretpostavkom da korisnici imaju poverenje u moj program i moju ažurnost oko praćenja zakonskih promena, što bi ih ikad to zanimalo sve dok je obračun zarada tačan?

Podešavanja na nivou preduzeća su ona podešavanja koja tipično korisnik unese jednom  npr. kad kreira firmu u mom programu i vrlo retko ili nikad ih menja. Primer takvih vrednosti su tip obračuna zarade, iznos regresa, koliko procenta se plaća prekovremeni rad i sl. U mom “programu za plate” postoji poseban ekran za unos tih opcija, potpuno odvojen od obračuna tako da kod unosa obračuna moj korisnik nije opterećen time.

Podešavanja na nivou radnika su podešavanja koja definišu aspekte obračuna zarade zaposlenog i koji se takođe definišu povremeno. Tipovi podešavanja su: neto mesečna zarada, koeficijent zaposlenog itd itd. S obzirom da su i podešavanja ovog tipa nešto što se ne menja od obračuna do obračuna, korisniku se ni ova podešavanja ne pokazuju tokom obračuna zarada.

Podešavanja na nivou obračuna zarada sadrže podešavanja koja utiču na obračun zarada i koja se menjaju od obračuna do obračuna. Primer ovih podešavanja su broj i struktura ostvarenih radnih sati, iznos aktivnih obustava, stimulacije, putni troškovi i slično. Samo ovi podaci koji se menjaju od obračuna do obračuna trebaju biti prikazani korisniku tokom svakog obračuna.

Čemu sve to?

Da odgovorim na ovo, poslužiću se ekranom unosa obračuna koji ne da nije gotov nego nije ni polovično odrađen. Ipak, mislim da je i u ovom sirovom stanju dovoljno dobra ilustracija koja je poenta raslojavanja podešavanja jer se dobije obračun zarada poput ovog

(O samom programu biće reći više uskoro, ovde je samo spomenut u kontekstu ilustracije smisla iznetih stavova)

Unos obračuna zarada u ovom primeru postaje bukvalno opciona promena jedne cifre (neto zarade) i ništa više nije pokazano korisniku.

Koga je briga za sve te detalje sve dok papiri izađu iz štampača propisno obračunati i popunjeni?
Iznos koji poslodavac isplaćuje za Miku je tako: 

45626.28 + 5018.89 + 2806.02 + 342.20 = 53793,38 Din.

Zaključak

U sledećem delu ove sage nastavljamo sa predstavljanjem kako obračun sa koeficijentima funkcioniše i kako se svi obračuni bez obzira koji tip su i kako su definisani koeficijenti, evri, dnevnice, fiksne palte itd)se računski svode na jedan  te isti obračun