Web program za knjigovodstvo – tabele?

Jedan od knjigovođa sa kojim redovno razgovaram na temu knjigovodstvenih programa se odlučio prošle godine da pređe u poslovanju knjigovodstvene agencije sa DOS FoxPro aplikacije napisanu od strane lokalnog programera na web aplikaciju.

Neki od glavnih razloga iza te njegove odluke su bili:

  • Ne želim da čekam više na novu verziju aplikacije kad se menjaju zakoni i da potrošim dan instalirajući je
  • Ne želim da razmišljam o podacima – 2x sam gubio podatke i radim backup, ali mi je muka više od toga
  • Čuo sam da neka od tih web rešenja imaju besplatne verzije za fakturisanje pa mogu moji klijenti to da koriste i da ja uštedim vreme i živce oko toga.
  • Svi pričaju o tom cloud-u a ja i dalje buljim u  isti ekran već 20 godina koji je tako mali da moram i monitorsku rezoluciju da smanjim da se vidi nešto.
  • Plaća se mesečno tako da ne mogu da me prevare – ako mi se ne dopada samo odem a nije ni neki veliki novac u pitanju
  • Nije ni neki veliki novac u pitanju

S obzirom da Saop Minimax je firma sa verovatno najboljim marketinškim pristupom u Srbiji, knjigovođa je učestvovao na nekoliko tih seminara, pričao sa njihovim predstavnicima i oduševljen je uveo Minimax pre godinu dana u svoje poslovanje.

Da vas razočaram odmah, ovo nije priča o tome kako Minimax ne valja sa morem primera o problemima koje je on imao. Njegovo iskustvo sa samim Minimaxom je bilo u suštini ok, dopalo mu se što Minimax ima više izveštaja nego njegov program, dopalo mu se to što može da ga koristi sa svakom mesta gde ima internet itd.

Razlog zašto je njegova agencija odustala od Minimax-a je nešto što mu je tamo neki mudri čovek koji piše neki blog o knjigovodstvenim programima rekao pre nego što je počeo – gubitak produktivnosti.

Naime, osnovno  obeležje poslovanja knjigovodstvenih agencija u Srbiji je „Poni ekspres“ način rada  u kome knjigovođe svakog dan unose more podataka vrlo često u tabelarnom obliku. S vremenom iz odgovarajući program postiže se visok stepen produktivnosti gde često knjigovođe šamaraju numeričku tastaturu i bez gledanja u ekran i ukucavaju stotine stavki velikom brzinom.

Na žalost, to sa Minimaxom nije sasvim moguće ostvariti jer je unos više tabularnog nego tabelarnog tipa

Saop Minimax – unos racuna

Kao što se vidi na priloženom ekranu unosa računa odabir artikla je izdvojen u vidu padajuće liste. Pored nje se nalazi + čijim klikom odlazite sa stranice unosa računa na stranicu unosa novog artikla. 

Jednom  kad ste odabrali artikl, tu je zasebna linija gde se unose/ispravljaju podaci stavke računa vezani za taj artikl. Na kraju, treba da kliknete na dugme Sačuvaj i onda se ta nova uneta stavka pojavi u tabeli dole.

Podatke u toj tabeli takođe ne možete da ispravljate na licu mesta nego morate kliknuti na ikone za brisanje ili ispravku koji u slučaju ispravke vam učitaju podatke odabrane stavke u onaj izdvojeni red na vrhu.

Složićete se da ne deluje baš kao najefikasniji način unosa podataka, zar ne? 

Da budem iskren, ovaj nivo produktivnosti u web programima kod nas je prihvaćen od strane mnogih knjigovođa i sasvim standardan u većini programa – npr. Akord  ima slično rešenje sa izdvojenim redom na dnu za unos nove stavke tabele, ali se podaci unetih stavki u tabeli mogu direktno ispravljati što je nešto bolje rešenje sudeći po mišljenju nekoliko knjigovođa koji su probali Minimax i Akord.

I šta je bilo na kraju sa tim knjigovođom?

Knjigovođa sa početka ove priče je probao nekoliko meseci da koristi Minimax naleteo na opisani problem toliko puta da je odustao i vratio se svom DOS programu. Onda je proveo neko vreme testirajući Akord da bi na svoju neizmernu radost našao napokon na kraju „Biznisoft Live“ koji knjigovođama izgleda kao web program i pruža prednosti web programa, a koji u isto vreme zahvaljujući tome što se radi o desktop programu kome se pristupa preko browser-a. Trenutno se kune u Biznisoft, a videćemo kasnije – možda bude još jedan post o tome šta se desilo tamo 🙂

A Papiri?

Kao što sam ranije pisao, moderni knjigovodstveni program je multiplatformska aplikacija i treba da ima između ostalog i web aplikaciju.

Uopšteno govoreći, za hard core profesionalce verovatno da će desktop aplikacija uvek biti najbolji balans prednosti i mana jer je ta produktivnost najizraženija tako da bi se sa te tačke gledišta moglo reći da u slučaju aplikacije koja postoji na više platformi, web aplikacija može ostati ovako primitivna jer korisnici koji biraju web aplikaciju ne unose stotine stavki svakodnevno pa im to nije toliko ni bitno.

Ipak, kada je reč o tabelarnom unosu podataka, smatram da web aplikacija može da pruži rešenje koje omogućava efikasni unos tabelarnih podataka.

Dokaz za ovu moju tvrdnju su Google Docs i Microsoft Excel Online gde je tabelarni unos podataka potpuno uporediv sa desktop proizvodima.

Ok, ako je moguće što ga onda nemaju svi programi?

Iz prostog razloga što i Google i Microsoft imaju stotine ljudi koji rade samo na tim web tabelama, što košta jako puno i zahteva puno vremena. Na tržištu gde je ponuda standardizovana i ima puno korisnika kojima je ovaj unos ok, ekonomski je neisplativo za iole ozbiljnu firmu da ulaže svoja ograničena sredstva u nešto poput „excel tabela“.

Na (ne)sreću, pored ozbiljnih firmi ima i neozbiljnih hobista koji se ovim bave iz ljubavi i koji su se baš nameračili na „web tabele koje rade kao Excell“ pa ko zna šta budućnost donosi – možda i bude tako nešto u 2019-oj 🙂

Arhivatorsko odeljenje

U poslednje vreme dosta mog rada i razmišljanja je usmereno na tematiku elektrosnkih dokumenata pa sam rešio da ih eto zapišem ovde na blogu i podelim sa svima Vama jer verujem da je jako bitna tema u kontekstu izrade “savršenog knjigovodstvenog programa” a i šire.

Ovaj post je posvećen iznošenju opšteg stava o suštimi problema i zašto ja mislim da je bitan i relevantan i u Srbiji 2014-e, dok će sledeći  biti više posvećeni mojim razmišljanjima na temu kako taj problem rešiti.

Juče

Knjigovostvenih agencija ima malih i velikih, modernih i tradicionalnih. Koje god da su veličine i kako god da su organizovane postoji jedna stvar koja je zajednička za sve njih: jedan ili više zidova agencije pokrivenih ormarima na čijim se policama nalaze bezbrojni registratori poređani po godinama i klijentima i koji u sebi sadrže knjigovodstvene isprave klijenata na osnovu kojih se knjižilo. Svaki iskusniji knjigovođa će Vam reći da je stepen uređenosti te arhive obrnuto srazmeran šansi da klijent bude kažnjen od strane nadzornih organa.

Taj zid prekriven registratorima je nešto što postoji dekadama (ako ne i vekovima) i nema nikakve misterije o tome kako ga treba organizovati i koristiti.

“Jedini problem sa tom arhivom je da će u naredne 2 godine
da nestane u obliku i važnosti koju ima danas.”

Koliko god ova tvrdnja zvučala utopijski i nerealno (posebno u kontekstu Srbije) većini ljudi, mislim da smo svi mi svedoci korenite evolucije celog našeg društva koje prolazi kroz pravu sociološku revoluciju i fundamentalno menja načine na koje komuniciramo i poslujemo. 

Pre 40 godina osnovno sredstvo komunikacija je bilo pismo. Pre 30 godina otkrili smo fax mašine. Pre 20 godina smo otkrili mobilne telefone. Pre 10 godina email-ove.

Danas

Danas nam “programer uđe preko interneta na kompjuter”, sada nam veće državne i privatne firme šalju račune za svoje usluge preko emaila u pdf formatu (sa i bez elektrosnkog potpisa), mi šaljemo “cenovnik” partnerima putem emaila a poneko šalje i fakturu preko emaila kupcu.

Veliki broj nas plaća račune elektronski putem e-bankinga, izvode banaka dobija takođe putem interneta.

Pojedinačnu poresku prijavu o plaćenim porezima i doprinosima (PPP PD) koja prati svaki obračun zarade, plaćeni zakup itd. danas možete predati SAMO elektronskim putem. PDV prijavu uskoro takođe SAMO isključivo će biti moguće predati elektronskim putem. Prijava radnika se radi elektronski već danas. Kursne liste skidamo sa NBS. Podatke preduzeća sa APR sajta.

Neki od nas ni nemaju više poslovne aplikacije na svom računaru već koriste web aplikacije. Neki od nas svoju robu reklamiraju i prodaju preko svojih web sajtova, fejsbuka, google reklama itd.

Arhiva današnjice u Srbiji je sastavljena od 80% papira i 20% digitalnih fajlova koji se ad hoc skladište i koriste.

Sutra

Jedan od zajedničkih atributa svih ovih stvari koje se dešavaju “danas kod nas” je digitalizacija komunikacije koja se odlikuje time da se različiti vidovi analogne komunikacije (govor, papirni dokumenti i sl.) zamenjuje odgovarajućim elektronskim ekvivalentima i samim tim količina papira se dramatično smanjuje svakim danom.

Arhiva sutrašnjice (koja će po meni doći za dve godine maksimalno) će se sastojati od 80% digitalnih i 20% analognih dokumenata i to nije ni toliko teško dokazati:

  • Već se desilo pre 10 godina u IT razvijenim zemljama tako da se radi o potvrđenom trendu iz prakse koji će i kod nas doći kad tad.
  • Računarski softver, knjigovodstveni programi i ostale poslovne aplikacije danas kod nas ne koriste uopšte potencijale interneta na način koji ima stvarnog smisla krajnjim korisnicima pa se to svodi na pomodarstvo. Svedoci smo da se u poslednje 2 godine stvari bitno menjaju na tom planu – imamo već i ozbiljne web aplikacije na našem tržištu sa respektabilnim brojem korisnika.
  • Državna administracija na svom putu ka EU će morati sve više i više svojih servisa da digitalizuje i da nudi preko interneta. Sa sve većim brojem pruženih elektronskih servisa kao što su trenutno ePorezi, količina papirnih dokumenata će se smanjivati.
  • Uštede i povećanje produktivnosti i efikasnosti su jednostavno toliko velike da niko neće moći da ih ignoriše – čak ni u Srbiji.

 

Da ne smaram dalje na temu relevatnosti koncepta digitalne arhive u Srbiji danas (a mogao bih Tihi Don da napišem o tome), mislim da je i ovih nekoliko razloga dovoljno da se postigne koncenzus o tome da je digitalizacija poslovnih procesa neminovnost skorašnje budućnosti.

Zar ne?

Augmentovana realnost, socijalne mreže i Srbija

Intermeco

Aha! Da čujem šta vas je više iznenadilo: to što ne smaram opet sa najboljim programom za obračun zarada – kadceplata.com  ili to što je naslov posta očigledni oksimoronSmile

Današnji post je posvećen jednoj jedinstvenoj pojavi o kojoj razmišljam već dva dana i koja ima veze sa uobičajenim odgovorom “Ne znaš ti, ovo je Srbija/Balkan – to ovde neće ići”.

Genijalci

Gospoda sa ove slike su članovi glumačke ekipe koja zajedno glume u seriji “Državni Posao” koja je sama po sebi urnebesno smešna, ali je ono što me impresionira najviše kod njih je to kako oni prepliću stvarnost sa svjom glumom i apsolutno genijalna inovacija u načinu integrisanja socijalnih mreža na zaista unikatnoi način  ja nikad nešto tako nisam video do sada).

Naime u svakoj epizodi, likovi iz serije Đorđe Čvarkov, Dragan Torbica i Boškić ubacuju u svoje skečeve stvarne vesti iz novina i trenutne događaje (npr. u poslednjoj epizodi se šale na račun slike predsednika koja mora da se okači po amabasadama)  te na taj način mešaju svoju glumu sa stvarnom događajima, u velikoj meri pridonoseći verodostojnosti svojih likova – augmentovana realnost okrenuta naopačke – fantastično zar ne?

Ipak, ono što je genijalno kod njih i što me je bukvalno mentalno nokautiralo je to što su sva trojica glumaca otvorili Facebook profile pod svojim glumačkim alter egoima i GLUME NA Facebook-u.

Razmislite malo o tome koliko je to genijalna inovacija  – evo primera.

Na fejsu u 12 sati noću vidite komentar Arhivatora Čvarkova poslat Boškiću o tome kako pada sneg, a pogledate kroz prozor i vidite da pada sneg. Onda Boškić odgovori Torbici i na kraju se na deo tog razgovora nadovezuju u sledećoj epizodi.

Razmislite malo o tome šta to znači u stvari kad imaginarni Čvarkov okači status da mu je slava uskoro a njegovi *Facebook prijatelji* ga pitaju kada je ta slava gde im on odgovara i dalje sav u svojoj ulozi.

Ako razmislite o svemu ovome, doći ćete do istog zaključka kao i ja: ekipa sa Drzavnog Posla je nesvesno otkrila potpuno novi kontinetn PR, brendiranja i marketinga.

Totalna gluma koja ne staje sa gašenjem kamera, koja je duboko lična i interaktivna i u kojoj vi lično se družite sa vašim imaginarnim idolom. Svi marketinški spam filteri kojim su naši umovi opremljeni su isključeni kad sa radi o ovakvom vidu komunikacije jer je “ličan” – način da se komercalizuje WOM efekt.

A onda Boškić na fejsu kaže da je kupio savršene cipele

“u radnji X kod Sata”….

Apsolutno neverovatna inovacija sa mnogo potencijala i to u toj Srbiji gde “ne znaš ti to i ništa ne može”

Reklamacije

Intro

Današnji tekst je delo mog prijatelja koji se složio da podeli sa nama nešto od svog iskustva sakupljenog u rovovima nekoliko PC shopova u kojima je radio zadnjih godina i koga možete kontaktirati putem komentara bloga i/ili putem njegovog mightykeezah@gmail.com emajla. Zaki, mikrofon je tvoj…

Evolucija PC shopova

Kako je evolucija čoveka dostizala svoj maksimum, počela je evolucija PC shopova. Od kompjuterskog paleolita s početka 90-tih pa na ovamo, prodavnice računarske opreme su se sretale sa raznim problemima, počev od organizacijskih, preko sistemskih, sve do “customer-related”, koji znaju da budu najteži.

Nekad

Kad su prve prodavnice računarske opreme počele da niču, obično je njihov vlasnik bio i jedini zaposleni. I prodavac, i nabavljač, i serviser. Sweet – tri u jedan. Kombinacija koja ne može da omane, reklo bi se, jer sve zavisi od njega. Međutim, kako je posao napredovao, vlasnik je polako uviđao da su tri pozicije isuviše veliki zalogaj; u to vreme (pa čak i danas), retko koji shop je pravio lager, jer niko nije znao kako će se takva vrsta robe primiti među, tradicionalno sumnjičavim, srpskim narodom. Stoga, ukoliko je odradio svoj posao kao prodavac i prodao PC sklop, došlo je vreme da preuzme ulogu nabavljača – da ode po robu (obično u Beograd ili Novi Beograd), gde su se nalazili veliki uvoznici. Svakako, da bi otišao u nabavku, bilo je potrebno da se zatvori radnja (u ranom paleolitu kurirske službe nisu bile aktuelne, ili su bile u povoju i skupe) da bi se obišle firme, na šta se izgubi čitav dan, jer je na jednom mestu jeftinija ploča, na drugom procesor a na trećem, memorija. Za to vreme – radnja je zatvorena. A zatvorena radnja ne donosi profit. Tako vlasnik uviđa da mora da zaposli prodavca, da bi firma radila dok on luta po novobeogradskim blokovima, u potrazi za najpovoljnijim cenama. To je izvesno vreme funkcionisalo, dok posao nije dobio na snazi, i do prve reklamacije.

Situacija je sledeća

: vlasnik se sprema da krene u nabavku, ali mu kupac donosi računar na reklamaciju; pred njim su dve solucije, i obe su “lose-lose”.

Prva – odlaže put da bi pregledao računar i ustanovio šta nije u redu sa njim.

Posledice – kasni sa nabavkom komponenti za računar koji je prethodno prodao, navlačeći na sebe gnev kupca, koji hoće sve “sada i odmah” (i u pravu je).

Druga – prima računar na servis, da ga pregleda narednog dana.

Posledice – kvar na komponenti, mora ponovo u Beograd.

Kao jedina logična, kristališe se ideja da se zaposli prodavac, koji u isto vreme može da bude i serviser. Tada (bogami ni sada) nije bilo lako naći entuzijastu koji dovoljno poznaje i hardware i software, da bi dobro obavljao posao prodavca i servisera istovremeno.

I sad

Na svu sreću, vreme praistorije je iza nas, te je danas proces poručivanja robe, dopreme i slanja reklamacija, u priličnoj meri rešen, jer uvoznici imaju redovne nedeljne isporuke svojim vozilima, tako da je prestala potreba za “njuškanjem” po prestonici i obilaskom dobavljača, a i kurirske službe su svoje usluge dovele na dvojako prihvatljiv nivo – povoljne po ceni i dovoljno ekspeditivne.

I tako su svi problemi rešeni, zar ne?

Ni blizu.

Kad već govorimo o reklamacijama, one su neizbežan deo posla svake PC prodavnice, i od efikasnosti u rešavanju istih, umnogome zavisi renome i reputacija samog shop-a. U Srbiji je zakonom propisan garantni rok tehničkih uređaja na (minimum) dve godine, što je za krajnjeg kupca, svakako, sjajno. Međutim, po meni, na mala vrata je uvedena dualna priroda garancija, s obzirom da garantni rok teče dvojako; od uvoznika prema kupcu (u ovom slučaju PC shop-u), i od kupca prema KRAJNJEM kupcu. Fenomenalno. Dakle, imamo kupljenu komponentu koja već šest meseci skuplja prašinu na polici zbog bezobraznih marži prodavaca (i još bezobraznijih marži uvoznika), koja se (na mišiće) nekako proda, prodata je sa dve godine garancije, ali ukoliko se pokvari u onom periodu kad garancija shop-a prema uvozniku više ne važi ( šest meseci je “krasila” policu), onda je prodavnica u obavezi da o svom trošku servisira ili zameni komponentu. Da ne govorim o sitnicama poput Blue-Tooth slušalica, mikrofona, web-kamerama, i sl., koje imaju manju tendenciju da se prodaju, a prilično veću da se kvare.

Šta je poenta? Poenta je, da vlasnik prodavnice ima uvid u tok garantnih rokova, i da u svakom trenutku može da vidi koje komponente treba “forsirati”, da se ne bi našao u situaciji da o svom trošku finansira popravku ili zamenu. Dakle, potreban mu je program koji će voditi garantne rokove za “ulaz i izlaz”, da tako kažem, i koji će se fokusirati na one uređaje, kojima garantni rok već teče time što su stavljeni na policu, a kamo li da tamo provode vreme.

Još jedna stvar je jako bitna, kad su reklamacije u pitanju; praćenje i status artikla koji se reklamira. Ako nije rešena kako treba, ume (bespotrebno) da oduzme dosta vremena. Kod mene se to radilo na sledeći način: u Excel sheet-u se upisuju podaci o kupcu, dijagnostika, podaci o uređaju, i odštampa se u tri primerka, jedan za servis, jedan za prodavnicu i jedan za kupca, kopira fiskalni račun i prilaže garancija. Pešački, jel’ da? Možda ne zvuči tako, kad je u pitanju jedna reklamacija, ali prodavnice koje rade duže vreme, već za desetak dana u arhivi nakupi dosta papira. I kada jadnik koji je pazario pozove da se informiše o statusu reklamacije, čeka ga generički odgovor:

“Nazvaćemo vas za pola sata”.

Potom kreće “šamaranje” arhive, da bi se videlo šta je u pitanju, i kome od dobavljača je uopšte poslato. Nakon, pronalaženja potrebnog papira, počinje bolan proces okretanja telefona, u nadi da se dobije servis. Po pravilu, telefoni su, ili zauzeti, ili se niko ne javlja, ili slušate poruku govornog automata. Kad konačno dobijete servis, kreću pitanja: “kad ste poslali”, “imate li broj radnog naloga”, “koji je serijski broj”, itd. Ukoliko znate odgovor na neko od pitanja, možete se nadati povratnoj informaciji.

E, sad’, da biste predupredili kupca, i da ne bi čekao pola sata i više dok vi “prašinarite”, optimalna varijanta je da se reklamacije provere nakon dolaska na posao, dok još nema gužve. Opet predstoji listanje arhive, trošenje vremena, okretanje telefona, mestimično prekidano potencijalnim kupcima. Uvoznici su to delimično rešili uvođenjem mogućnosti provere statusa reklamacije na njihovom B2B portalu, ali ako uzmete da trebate proveriti deset reklamacija od pet različitih uvoznika, trebate se logovati na pet raznih portala, na stranu to što nemaju svi prodavci B2B login informacije, koje vlasnici radnji ljubomorno čuvaju, jer se na portalima vide nabavne cene, trenutna zaduženja, rabati, kašnjenje u plaćanju, i sl. Kako skratiti sve ovo, i sačuvati živce i zdrav razum ???

Nebrojeno puta sam zamišljao program koji će mi jednim pritiskom na dugme servirati sve ove informacije na tanjiru.

Da li je moguće, ili sam preveliki optimista?

Prodaja

Keni i ja – prodaja šećerne vodice

Kučkin sin

Ja lično ne poznajem nijednog programera niti osobu koja je uključena u proces izrade softvera koja ne prevrne oči na sam spomen reči “prodaja” i “marketing”.

A i kako je moguće voleti ovakvog "kučkinog sina"

Kako voleti prodavca koji užarenog pogleda, govori 200 na sat preko telefona i plete mrežu oko nesretne žrtve, manipulišući njime sve dok jadnik nema šta drugo da uradi nego da se uhvati za novčanik  nadajući se da će se time spasiti. Da nije takvih prodavaca, kako bi smo nabavili taj metar Dostojevskog za policu regala u dnevnoj, gde bi smo našli sve te kineske lampe, ekstra miksere i ostale darove putujućih trgovaca? Da nije takvih, kako bi smo mi ikad prešli put od smejanja pri spomenu cene od nekoliko hiljade evra za knjigovodstveni program do "jeste skup, ali vidi šta sve može".

Ja sam nekada bio u toj grupi i mrzeo tu prodaju toliko da sam bukvalno bio spreman da dam nekom 50% prihoda samo da razgovara sa potencijalnim kupcima. Mucanje i znojenje sasvim neizbežni svaki put kada bi bio suočen sa nepoverljivim pogledom čoveka koga prvi put vidim u njegovoj firmi sa jasnom porukom "šta će te sad da mi uvaljate".

Prodavati softver ili šibicariti na autobuskoj gastose koji putuju za Švicu – koja je razlika?

U neku ruku je čak i lakše  prodavati softver jer kad šibicarite odradite žrtvu i bežite dok ona ne ukapira  o čemu se radi. Sa softverom nema potrebe za tim: šta god da ne valja – korisnika okrivite (prva lekcija na mom prvom IT zaposlenju koju sam morao da naučim), šta god da traži – odmahnite glavom samo, šta god predloži – samo kažite "razmislićemo".  Najsmešnije u svemu je što ako to dovoljno kvalitetno radite, oni jadnici poveruju da su oni krivi i plate vam putne troškove, dnevnicu  i par stotina evra da im spasite podatke koje je vaš program zabrljao. Umesto da tuže, oni plaćaju. Utopija zar ne? Zemlja iz snova svih Boldvina  iz snimka gore.

Pre dve godine na moje iznenađenje zahvaljujući paru predavanja Kenny Robinson-a sam potpuno promenio mišljenje i većinu vremena u zadnje te dve godine provodim čitajući knjige iz oblasti prodaje i marketinga.

Srž nekoliko predavanja koje Kenny iznosi (ovo je samo prvo predavanje iz 2008-e) može da se sažme u priču koju je Kenny ispričao o tome kako je on zavoleo prodaju…

Keni je sa 18 bio konobar i to najbolji konobar u restoranu u Engleskoj gde je radio. Usled toga što posao nije išao baš sjajno, vlasnik restorana nabavi veću količinu raznih soseva  sa dobrom maržom i naredi zaposlenima (uključujući i Kenija) da krenu da nude to gostima jer će tako da dopune prihod restorana. Keniju je to bilo mrsko "Jednostavno ne mogu – ljudi su došli da ručaju u otmenom restoranu, a ja ću tu kao neki prodavac da ih maltretretiram sosevima, da oni prevrću oči i da svima bude neprijatno" i tako je on odlučio da se trudi još više kao konobar da zaradi još više novca i nadomesti vlasniku to što neće da ima prihod od soseva od njega.

Prođe ceo mesec, gazda pozove Kenija u svoju kancelariju, ponudi ga da sedne, da mu havanu i reče:"Odmah da budemo načisto neću da te otpustim tako da slobodno možeš da budeš iskren. Molim te kaži mi što ti jedini u celom restoranu nisi prodao ni jedan jedini sos? Molim te samo iskreno"

Keni: "Iskreno? Zato što sam ja konobar, a ne ljigavi trgovac koji valja ljudima koji su došli na ručak robu."

Gazda:"A šta ako neko od tih tvojih što ručaju vole određeni sos i bili bi srećni da ga dodaju u jelo"

Keni:"U tom slučaju oni bi mi rekli da to žele i ja bi poput vetra otrčao do šanka i doneo im drage volje sve soseve koje požele"

Gazda tu upita Kenija pitanje koje mu je promenilo gledište i ceo život

"A kako oni znaju da ima soseva?"

Pain and sex

Ono što je Keni (i ja od njega) naučio tim razgovorom se u teoriji marketinga i prodaje postoje obično objašnjava distinkcijom dva osnovna modela prodaje: B2C (gde je kupac fizičko lice) i B2B (kupac je pravno lice).

Za B2C prodaju se kaže obično da je "sex driven sales"  jer su prodajni argumenti sve pozitivne stvari koje kupac dobija kupovinom.

Za B2B prodaju se kaže da je "pain driven sales" (prodaja rukovođena bolom) jer je tu kupac zainteresovan za rešavanje svojih problema koje sreće svakodnevno u vršenju svoje primarne poslovne aktivnosti.

Ako se to ima na umu i priča Kenijevog gazde, onda je sasvim jasno da pravi pogled na prodaju i marketing ne počinje prodajom i marketingom, već počinje samom izradom proizvoda.

Koje probleme korisnik u životu ima? Kako mu omogućiti da uz što manje rada postigne  svoje ciljeve? Kako mu pomoći da zaradi više novca? Kako mu omogućiti da više vremena provede igrajući se sa decom kući umesto sedenja ispred računara do 10 sati uveče? Na koje aktivnosti gubi najviše vremena? Od kojih aktivnosti u toku dana mu dođe da počupa kosu sam sebi kad treba da ih odrađuje? Šta mu smeta? Gde škripi?

Ako se proces izrade programa tako posmatra sa stanovišta potreba stvarnog korisnika i ako se od na pravljenje programa ne gleda na proizvodnju po meri programera, nego na pokušaj poboljšanja kvaliteta života i rešavanja realni problema u poslovanja korisnika, onda se proces "valjanja šećerne vodice" pretvara u nuđenje rešenja  problema koje ljudi realno imaju. Ako je problem stvaran i rešenje adekvatno, korisnik kome tako pomognete biće presrećan da čuje da imate "tabasko sos koji on voli" i ne da vas neće gledati popreko i nepoverljivo, nego će biti zahvalan zbog prodaje. 

Tako sagledana, prodaja se transformiše iz jednosmerne eksploatacije u win-win saradnju od obostranog interesa gde svi dobijaju – po meni jedini ispravni odnos između kupca i proizvođača softvera.

Primer?

Recimo da ste vi vlasnik PC shopa (šta da radim kad sam na njihove probleme fokusiran). Svakoga dana vi ili vaš radnik izdangubiti bar sat vremena šamarajući B2B portale dobavljača i još jedno bar sat vremena sastavljajući ponude potencijalnim kupcima, proizvodeći računare i sastavljajući kalkulacije. To je 1/4 radnog vremena jednog radnika kome ako je plata recimo 200 evra te vas te aktivnosti mesečno koštaju bar 50 evra. Da ne spominjem ovde oportunitetne troškove nastale usled toga što taj radnik ili vi niste radili nešto pametnije tih 50 radnih sati mesečno pružajući usluge svojim kupcima i prodavajući računare. Neću ni da spominjem sav bes i frustraciju koju jadnik osuđen na to dangubljenje oseća svih tih 50-tak sati.

Ako se ovo ima na umu, onda se više ne radi o “prodaji programa za 25 evra mesečno” nego se radi o “dajte da vas rešim vaših muka i da vam zaradim bar 20 evra mesečno” – samo na osnovu gore navedenih stvari. Više ne valjam svoj proizvod nego nudim rešenje na probleme koji potencijalno moji korisnici imaju.

Eto, sad znate jedan od osnovnih razloga zašto stalno zapitkujem da li je to na čemu radim rešenje realno postojećeg problema. Jednom kada završim PC šopove, isti pristup ću primeniti na apoteke, auto delove, belu tehniku…. Svaka delatnost je različita definitivno, ali svaka ima neke svoje probleme koje uobičajeno ne zanimaju kao takvi proizvođače knjigovodstvenih programa.

I dan danas mi je mrska prodaja programa.

Pomaganje ljudima?

Ni najmanje.

Čekajući Godoa

Savršeni knjigovodstveni program  i ja

Prosto ne mogu da verujem da je prošlo godinu dana od podvlačenja crte za 2010-u, ali tako je – došlo je opet vreme za povlačenje još jedne crte nad 2011-om i iznošenje završnog računa za 2012-u svojim akcionarima: čitaocima bloga.

Kao i prošle godine, ako vas ništa od toga ne zanima:

Srećna Nova 2011-a i Božićni praznici

2011

Summa summarum: potpuno sam podbacio u 2011-oj.

Nisam izdao nijednu javnu verziju programa (Papiri v0.1), nisam odradio Galeriju Knjigovodstvenih Programa, nisam pisao na blogu dovoljno često.

Stvarno nisam tip koji se žali na zlehudu sudbinu, ali kad već podnosim završni račun vama koji me pratite u ovom ludom poduhvatu da pojasnim koji su osnovni razlozi i kako planiram da im pristupim u 2012-oj.

Prvi i osnovni razlog je da sam krajem prošle godine u firmi u kojoj radim kao arhitekta dobio zadatak da odradim prototip koji treba da demonstrira d ali je nešto tehnički moguće. Ja sam to odradio, ali pošto sam imao višak slobodnog vremena odradio sam na način kao da je taj projekat moj start-up te sam demonstrirao prototipom način monetizacije jednog prodajnog kanala neiskorišćenog u industriji kojoj moja firma pripada. Taj poslovni novitet je privukao pažnju mnogih ljudi pa sam ja nekoliko nedelja radio na prototipu i držao prezentacije svaki put za nivo menadžmenta više dok na kraju prototip nije došao do samo CEO-a firme. Prezentacija je prošla kako treba (radilo sve na prototipu), poslovna ideja ilustrovana i ja marta otišao na odmor računajući kad se vratim da ćemo na bazi iskustava sa rada na prototipu (planiranog od početka da bude bačen nakon donošenja odluke) oformiti tim i krenuti da radimo na proizvodu pa sa jedno petoro ljudi i 2-3 meseca doći do proizvoda. Ono što me dočekalo po povratku sa odmora je klasika – “ti sam 3 nedelje, prototip u produkciju”. Da vas ne davim dalje tematikom, rad na proizvodu je sledećih 6 meseci ličio na plivanje uzvodno sa 80+ sati nedeljno, rad svakog vikenda, bez godišnjeg odmora itd. Na svu sreću, proizvod je stabilizovan pre nekih mesec dana te sam mogao da izađem iz vanrednog stanja i radim samo 40 sati nedeljno.

Ima nekoliko ljudi koji su me savetovali da ako sam ozbiljan u vezi Papira dam otkaz jer je to jedini način kako mogu da odradim program. U toku ove godine sam imao dve ponude za određena finansijska ulaganja i mislim da bi mogao da dođem do seed kapitala relativno lako ovde u Pragu. Da nemam porodicu, već bi odavno bio u Srbiji i radio na ostvarenju svog sna o savršenom knjigovodstvenom programu. Na svu sreću, porodicu imam i takav potez bi verujem bio krajnje nepromišljen i sebičan jer bi doveo njihovo blagostanje u pitanje (plata koju primam sada je sasvim dovoljna za naš normalan život), te sam morao da odaberem teži put: rad vikendima, skraćivanje sna za par sati, fokusiranje celokupnog slobodnog vremena itd. Nije lako uopšte i da radim ovo zbog para do sad bi sigurno odustao odavno od svega. Ipak, pošto se za mene radi ovde o snu, kako se odreći sopstvenog sna? Smeško

Drugi razlog je nemogućnost skaliranja. Da se ne lažemo: činjenica da neko radi sam u svoje slobodno vreme na nečemu u šta je ozbiljna konkurencija uložila 100 programer godina rada i za šta u razvoj u toku samo jedne godine ulaže više od miliona evra ukazuje ne to da taj neko je ili lud ili glup (a verovatno i oba). Zato sam ja pokušao u toku 2011-e da nađem nekog da radi sa mnom bilo za lovu bilo za udeo u vlasništvu. U apsolutno svako od tih slučajeva ista pri;a: oni me saslušaju jedno 5 minuta o čemu pričam dok ne shvate koliko je ozbiljna tematika (tj. da se ne radi o glupavom web 2.0 sajtu) i tu se kod svih pogled gasi, saslušaju pro forme do kraja kažu da je odlična ideja, ali da su zauzeti sad radeći na X i da će mi se javiti. Posle tuce pokušaja, video sam da to ne ide i odustao – u se i u svoje kljuse je moj put nadalje.

Probao sam takođe da nađem nekog da mu platim da mi odradi galeriju knjigovodstvenih programa i dobio okvirnu procenu od oko 3-5.000 evra za to. Da se razumemo, to je po meni realna cena za takav neki sajt, ali je i prevelika cena da je platim iz svog džepa za nešto što je konceptualno neprofitno, tako da sam to odložio do momenta kada budem imao slobodnog vremena da sam to odradim.

Treći razlog je objašnjenje što nisam pisao na blogu, a odnosi se na to što sam hteo da pređem sa reči na dela. Bilo mi je glupo da pišem nešto dalje o tematici kad nemam ništa svoje da pokažem pa sam rešio da sačekam sa tim “samo još malo” dok ne izbacim v0.1 programa pa onda da krenem da pišem o tome.   Problem je što nikako do vremena nisam mogao da dođem da odradim taj v0.1 tako da su meseci prolazili, a blog zvrjao prazan.

Poslednji razlog je što radim na savršenom programu za knjigovodstvo. Da vas ne davim tehničkim detaljima, samo ću reči ovde da je rad na konceptu kako sam zamislio program rezultovao da bukvalno moram da odbacim sve postojeće programske komponente i svaku od njih pravim svoju ručno. Zadnjih mesec dana sam tako proveo radeći na kodu koji korisnik apsolutno nikad neće ni videti ni osetiti (to i jeste poenta tog rada). Razmišljao sam dosta da li da skrešem koncept u meri da postojeći alati mogu da se koriste, ali nakon mnogo razmišljanja došao sam do zaključka da ne pravim nikakve kompromise i da po svaku cenu dam sve od sebe da napravim savršeni knjigovodstveni program  po meri korisnika. Bez ikakvih kompromisa, koliko košta da košta. Potpuno sam svestan da sam time možda sveo šanse za uspeh sa 0.1% na 0%, ali od nekih principa čovek jednostavno ne može da odstupi, a ovo je moj.

2012

Jezik za zube

Po onome što znam danas, moj “dnevni posao” bi trebao da bude u normali u 2012*oj što me vraća u normalan ritam rada. Lekciju sam naučio: jezik za zube i odradi šta ti se kaže sa 105% svojih mogućnosti ali ništa preko toga. Uglavnom, očekujem da tih dodatih 40+ sati nedeljno ću moći da uložim u papire.

Blog

Blogovaću nezavisno od svog proizvoda. Na blogu sam vrlo transparentan o tome ko sam, šta i kako radim i skoro u svakom postu vrlo jasno naglasim da su izneseni stavovi moji lični i da o svemu što pričam svako treba da razmisli svojom glavom. Koliko god zvučalo blesavo, ja tematiku poslovnih aplikacija volim i volim da diskutujem o njoj kad i gde stignem, tako da kad god stignem naškrabaću svoje misli na temu koja je meni zanimljiva, pa ko voli i koga zanima nek izvoli.

Papiri

Što se “papira” tiče dugo sam razmišljao da li da se manem PC servisa i krenem odmah na program opšte potrošnje, ali sam odlučio da nastavim po planu tako da je neki tempo koji planiram:

  • do marta meseca – v0.5 (puna integracija sa B2B portalima: cenovnici, naručivanje itd)
  • do juna meseca – v0.9 (v0.5 + normalna papirologija: radni nalozi, ponude, računi, reklamacije itd)
  • do oktobra meseca – v1 (v0.9 + knjigovodstvo)
    .

Znam da većina vas ne radi u PC servisima i da će ova satnica da vas razočara u smislu ko će da čeka 2013-u za program, ali ako malo bolje razmislite program za PC servise je prilično blizu potreba “trgovačke” firme tako da verujem da će za dosta ljudi biti sasvim prihvatljiv takav kakav bude bio, a za ostale važi napomena da je od njega do programa opšte namene jako mali period potreban (računam se do kraja ove godine).

Reč dve u vezi ovih rokova: shvatite ih sasvim orijentaciono. Sasvim je moguće da ja imam v1 juna, kao što je i moguće da imam v0.5 juna – zavisi od stvari u životu koje su van moje kontrole. Jednom kada javno objavim prvu beta verziju programa, planiram da objavljujem na svake dve nedelje njenu dogradnju tako da od 0.5 do 0.9 planiram  da objavim 4-6 među verzija gde đe svaka biti sasvim funkcionalni korak napred. Planiram da držim taj tempo do kraja, tako da će biti vrlo transparentno kojom brzinom se stvari razvijaju.

Galerija knjigovodstvenih programa

Nisam uopšte odustao od ove ideje i sam ću je odraditi u drugoj polovini ove godine.

Skaliranje

Iako sam odlučio sam da ne tražim investitora i da ne traži IT saradnike/radnike, to ne znači da mislim da mogu sve sam da odradim. U planu mi je da zaposlim što pre nekoliko ljudi koji će se baviti “korisničkom podrškom” u najširem smislu te reči. I dalje ne znam šta da ponudim distributerima knjigovodstvenih programa, a da to ima smisla ponuditi kao kod nekih koji isplaćuju time 120 hiljade evra provizije, tako da dok to ne prokljuvim planiram i u tom domenu u se i u svoje kljuse, tako da verovatno i od saradnje sa distributerima ništa. 

Razno

Ovaj spisak gore uopšte nije konačan i imam nekoliko ideja i inicijativa u planu za 2012-u koje su za mene podjednako bitne kao gore iznesene, ali dok ne precrtam stavke o kojima sam dosad pričao neću da širim priču više.

Zaključak

Poenta svega je da sam ja u toku 2011-e shvatio da su papiri za mene više od igre i da ne radim na ovome prvenstveno zbog novca već zato što imam san da ispunim. To naravno ne znači da mi novac nije bitan, samo je #2 na listi. Kad stvari sagledate iz tog ugla sve te neprospavane noći i svi ti vikendi provedeni u stolici prestanu da budu mučni i stresni i postanu delići jedno velikog putovanja, putovanja potpuno nelogičnog i nemogućeg i baš zato tako uzbudljivog.

Što se vas tiče, oba moja čitaoca, želim vam puno uspeha i ličnog i poslovnog u 2012-oj i radujem se unapred svim budućim diskusijama  na temu knjigovodstvenih programa.

Čitamo se!
Nikola

Neprocenjiv

image

Steve Jobs i program za knjigovodstvo

Čekajući let za Prag, gledam nešto noćas ovaj moj Samsung Focus telefon

4”” AMOLED ekran, 5MP foto i 720dpi HD kamera, 32 Gb skladišnog prostora  – savršeno. WP7 operativni sistem – savršen (govorim to i kao višegodišnji vlasnik iPhone-a ). Cena: savršena (2.5x jeftiniji od iPhone-a, mene je moj koštao 300 dolara). 

Gledam i pitam se što se tako slabo prodaje u poređenju sa iPhone-om? Kako to da se besramno skupi iPhone tako dobro predaje? Kako ukrasti tajnu Steve Jobs-a i primeniti je na knjigovodstvene programe? Sve to (naravno) kako bi i ja imao više novca od vlade SAD-a.

Teorija relativiteta

Većina ljudi pre 2007-e predlog kupovine telefona od 700 dolara bi verovatno doživeli kao veoma dobru šalu. Danas, to je “normalna” cena – top end Androidi poput HTC Sensation-a su u istom cenovnom razredu.

Odgovor na pitanje šta se to promenilo sam našao u knjizi “Neprocenjiv” W. Pondstone-a gde on objašnjava da je ljudski mozak načelno nesposoban da oceni apsolutne veličine te da se vrednosni sud formira na bazi relativnog upoređivanja posmatrane pojave nasuprot drugih pojava istog tipa.

Ako odete u prodavnicu vina po prvi put u ćivotu i na polici imate jednu bocu sa cenom od 100 evra nećete moći da ocenite da li je to skupo ili ne. Ako odete u tu istu prodavnicu i na polici imate paletu različitih vina ili ako imate predstavu o cenama boca vina (druge prodavnice, reklame itd) bićete u mogućnosti da ocenite da li je cena visoka ili niska poredeći tip vina i cenu od 100 evra sa podacima ostalih vina.

Steve Jobs je ovaj paradoks iskoristio na način da kada je proizveo prvi iPhone pobrinuo se da ima toliko jedinstvenih atributa (najbitniji od njih touch screen) da ga je jednostavno nemoguće bilo uporediti sa bilo čim drugim na tržištu u tom momentu te samim tim cena od 700 dolara po telefonu nije bila etiketirana kao bezobrazno visoka već kao “skup, ali vredi”.

OK, beležim sledeće ideja kako formirati cenovnu politiku na teoriji relativiteta:

  • U ponudi različitih vrsta programa imaj uvek “besramno skupu” Ultimate/Mega/Super verziju čija je namera samo da podsvesno učini ostale niže verzije “jeftinijim”.
  • Učini svoj proizvod neuporedivim sa proizvodima konkurencije:
    • Umesto generičkog “program za knjigovodstvo”, reklamiraj ga kao program za: fiskalnu kasu, auto servise, prodavnicu, restorane itd…
    • Etiketiraj ga kao ERP softver (prosečan kupac nema pojma šta to tačno znači)
    • U marketinškom materijalu (sajt i slično) koristiti što je više moguće formulacije koja definiše šta proizvod nije:
      • ”Knjigovodstveni program je samo delimični opis: aplikacija XYZ je alat za profesionalce tj. program za kompletno vođenje poslovanja.”
      • Sisteme tipa „Knjigovodstveni programi“ ili „programi za knjigovodstvo“ i tome slične nedefinisane ili čak smešne nazive poput „ERP programi za mala preduzeća“, „web knjigovodstvo za velika preduzeća“ zaboravite ako imate veći broj dokumenata, tj. ozbiljnijeg posla koji bi hteli da radite efikasno i stabilno aplikacija XYZ je pravljen za one koji su već imali softver i znaju šta je šta, a naročito dobro znaju šta da očekuju od softvera.
    • Kreirati što više varijanti proizvoda koje se preklapaju po nazivima i cenama otežavajući time upoređivanje sa konkurencijom

Ok, sad kad smo videli kako se Jobs diferencirao u startu, ali to ne i dalje ne objašnjava dve stvari:

  • Kako to da je iPhone u Americi neuporedivo zastupljeniji nego što je u Evropi?
  • Kako to da se sad prodaje tako dobro kada i konkurencija ima iste telefone?

Strateška partnerstva

Po mom mišljenju, fenomen prve pojave je rezultat toga što je model kupovine telefona u Americi i Evropi drugačiji. U Evropi se telefoni (još uvek) kupuju kao zasebni uređaji dok se u SAD u velikoj većini slučajeva dobijaju uz pretplatni ugovor sa mobilnim provajderom. Na taj način mobilni provajderi preuzimaju na sebe deo opterećenja krajnjeg kupca kreditirajući njegovu kupovinu. Naravno da na kraju kroz ugovor korisnik otplati punu cenu, ali to nije ono što oni vide. iPhone u Americi košta 200 USD sa ugovorom koliko koštaju i Androidi i Windows telefoni. Odabirom ovog  distribucionog kanala, Jobs je efektivno stvorio iluziju koja poništio visoku cenu iPhone telefona.

U vezi prvog pitanja tako beležim nekoliko ideja :

  • postići dogovor sa proizvođačem fiskalnih kasa da se program distribuira uz kasu
  • postići dogovor sa nekim od većih proizvođača računara  (npr. Comtrade) o distribuciju programa uz “biznis konfiguraciju“
  • osmisliti cenovnu politiku poštujući osobenosti ciljanog tržišta

 

Biti isti, biti poseban, biti slobodan…

Šta god mislili o Apple proizvodima, dizajn im je neverovatan. Kada na stočić ispred sebe stavite Macbook Air ili iPhone svi ih prepoznaju (ako ni po čemu drugom, onda po “jabučicici”), kad stavite HTC Sensation većina normalnih ljudi nema pojma o čemu se radi niti ostavlja neki utisak. Jednostavno uređaji su toliko lepi da se ne stidite da ih postavite na javno mesto.

Kada sa na vrhunski industrijski dizajn doda paprena cena, automatski se dolazi do statusnog simbola u smislu da svako ko je platio 600 evra za telefon neminovno ima potrebu da ga pokazuje drugim ljudima kako bi smirio grižu savesti što je potrošio toliki novac na telefon. :

Ako vas sve ovo do sad nije ubedilo da je Jobs marketinško polubožanstvo, svakako će to učiniti njegova odluka da slušalice telefona (koji je istovremeno i muzički uređaj) je prvi odradio belom bojom. Na taj način je dobio da svaki vlasnik telefona koji šetajući gradom sluša muziku sa svog telefona potpuno nesvesno vrši marketinšku promociju brenda.

Beleške vezane za ovo:

  • Dizajnirati interfejs programa na takav način da mami korisnika da se pohvali njime svom kolegi ili klijentu
  • Organizovati periodične manifestacije za korisnike programa (poput Sinergije) kako bi se pojačao osećaj pripadništva plemenu.
  • Ponuditi nešto poput Apple Genius-a korisnicima programa.

Win – win

Ono što je najveća fora je da iako prave milijarde na prodaji uređaja, za mene lično iPhone nije ništa drugo nego unificirana hardverska platforma za  izvršavanje iOS aplikacija. Jobs-ova revolucija nije telefon, nego AppStore. Od prodaje svake aplikacije Apple uzima 1/3 – mašina za štampanje novca. U toj simbiozi sa programerima iOS aplikacija Apple se postarao da im da jedinstven kvalitetan hardverski uređaj i razrađeni prodajni kanal.

Beležim:

  • Obezbediti programski interfejs (API) putem koga drugi programeri mogu da grade “na leđima” mog programa.
  • Obezbediti način da korisnici korišćenjem programa zarađuju novac uz određenu fer nadoknadu meni za prodajni kanal i alat za zarađivanje novca.
  • Omogućiti simbiozu sa distributerima omogućivši im  da zarade prodajući i podržavaju i moj program za knjigovodstvo.

 

(Baterija na lap top-u je pri kraju, tako da prekidam pisanije i objavljujem beleške takve kakve jesu – da se ne izgube)

Do sad i od sad

Evo bliži se kraj 2010 godine, pa kao svaki dobar domaćin rekoh da podvučem crtu, ukratko se osvrnem na 2010-tu i iznesem par stvari koje planiram u 2011-oj.

Ako vas ništa od toga ne zanima: “Srećna Nova 2011-a i Božićni praznici”

2010

Sve je počelo tako što sam ja preko interneta pokušavao da nađem program za PC shop i video nekoliko stvari:

  • sudeći po internetu ne postoji specijalizovan program za PC servise
  • dosta ljudi nisu u potpunosti shvatali o čemu ja to pričam i u čemu se ta specijalizacija sastoji

S obzirom na zatečenu situaciju i moju dugogodišnju strast ka oblasti poslovnih aplikacija namenjenih “normalnim ljudima”, odlučio sam se da krenem u poduhvate jednog programa napravljenoj beskompromisno po meri korisnika po načelima i principima do kojih sam ja došao baveći se profesionalno programiranjem zadnjih 10 godina.

Na današnji dan je tačno šest meseci postojanja bloga pa evo da podelim sa vama malo interesantnih statističkih informacija sa vama.

.
Znam da ove brojke deluju veoma skromno u poređenju sa velikim brojem blogova, ali s obzirom na usko specijaliziranu i “dosadnu” tematiku knjigovodstvenih programa – ja sam lično prezadovoljan.

Mislim, pisao bih ja i da nema nikog da čita to, ali je po meni dijalog na blogu ono što je najbitnije oko bloga, a toga bez doprinosa velikog broja ljudi u ovih 6 meseci ne bi bilo. Bez ikakvog foliranja, upoznavanje ljudi putem ovog bloga je za mene najvrednija stvar koja je proistekla iz njega u ovih 6 meseci.

Na žalost, u 2010-oj sam ozbiljno podbacio u najbitnijoj stvari: izdavanju javne “v0.1” verzije za download koja radi nešto smisleno i putem koje bi krenuo da dobijam povratne informacije na direktan način. Najvažniji razlog iza toga je što sam pre nekoliko meseci unapređen u firmi te mi je nekoliko meseci otišlo na privikavanje na novu ulogu u lancu ishrane. Unapređenje je došlo iznenadno te kada sam pričao o rokovima itd. nisam mogao da ga pretpostavim. (Iako sam ja sam na blogu već nekoliko puta otvoreno pričao o tome, da ponovim ovde za one koji to nisu videli da se ja programiranjem i blogovanjem bavim u svoje slobodno vreme, a da sam stalno zaposlen kao programer u jednoj američkoj firmi ovde u Pragu).

2011

Papiri v0.1 (beta)

Najkasnije do polovine februara moram da izbacim prvu betu programa koja će pokrivati integraciju sa B2B portalima većeg broja distributera računarske opreme. Nakon te prve javno publikovane verzije, trudiću se da bar jednom mesečno javno objavim sledeću verziju. Svaka od tih verzija će definitivno biti sa bagovima, ali verujem sa dovoljno funkcionalnosti da onima koji se ne boje “rada na ivici” korist od njihovih korišćenja će uvelikom nadoknađivati potencijalne probleme.

Razlog zašto želim u toliko meri da što pre i što otvorenije predstavim rad na programu je da bi što pre dobio povratne informacije od korisnika o tome šta valja, šta ne valja, šta nedostaje, a šta je višak.

Papiri blog

Tematika bloga u 2011 će biti malo drugačija. Biće tu i dalje naravno diskutovanja o opštim temama, ali će biti mnogo više diskusija o konkretnim temama poput “Brisanje u knjigovodstvenim programima”, “Šta MP kalkulacija treba da sadrži”, “Nabavka robe”, šeme knjiženja i sl.

Pored održavanja dinamike diskusije na blogu, razlog zašto planiram da započnem diskusiju u ovom smislu je da sam tokom direktnog razgovora sa dosta ljudi došao do zaključka da ove teme zapravo nikad nisu detaljisane nigde i da se funkcionalna interpretacija ovih bitnih stvari svodi uglavnom na ličnu interpretaciju proizvođača programa za knjigovodstvo. Način na kome planiram da vodim diskusiju o ovim temama je sličan dosadašnjem: odaberem konkretnu poslovnu pojavu, analiziram kako je ko tretira na tržištu, razmislim ja o tome i onda sve to iznesem u što konkretnijoj formi koju onda čitaoci bloga uzimaju kao osnovu za kritiku i diskusiju o tome šta u mom iznetom modelu fali ili nije tačno. Takav način diskusije (jedan uradi domaći i iznese tezu koju posle drugi kritikuju) je mnogo efikasniji od “tabula rasa” stila diskusije.

BKP – Berza knjigovodstvenih programa

O ovome uskoro detaljno u većem broju članaka, te ću ovde samo ukratko.

Razmišljajući o tome koje probleme ljudi koji traže knjigovodstveni program imaju, došao sam do zaključka da se radi o sledećim stvarima:

  • ne znam koji sve programi postoje na tržištu
  • nemam vremena i/ili stručnosti da ih isprobam sve
  • ne znam kako da ih uporedim (svi deluju različito, jedni imaju jedno, drugi imaju drugo)

 

U cilju rešavanja ovih problema planiram da početkom 2011-e pokrenem novi veb sajt čija je jedina namera da pomogne u rešavanju ovih problema.

U saradnji sa zajednicom (delimično putem bloga) definisaću listu poslovnih aktivnosti koje većina poslovnih ljudi koristeći knjigovodstveni program rade svakog dana. Onda ću te poslovne aktivnosti smisleno grupisati u male fokusirane grupe aktivnosti. Sa takvim setom kriterijuma modeliranim po stvarnim korisnicima, a ne proizvođačima programa za knjigovodstvo, krenuću da testiram svaki program koji nađem na tržištu. Jednu te istu grupu poslovnih aktivnosti izvršiću u svakom programu pritom snimajući to korišćenje. Ja lično ne da ne bih imao išta protiv, nego bih baš voleo da sam proizvođač odradi to – pod jedinim uslovom da se drži konkretnih zadataka kao i svi ostali programi što su se držali.

Krajnji rezultat bi trebao da bude snimak ne duži od 5 minuta po grupi aktivnosti. S obzirom da svi snimci jedne grupe pokazuju identične aktivnosti, ljudima u potrazi za programom će biti veoma lako i brzo da uporede različite programe.

Primer: Vi ste vlasnik prehrambene prodavnice te vas zanimaju unos kalkulacije i rad sa kasom, dok vas ne zanima proizvodnja i VP. Vi ćete tako da pogledate kratke snimke programa gde svaki od njih prikazuje “unos kalkulacije” te vrlo brzo moći pronaći onaj koji najviše vama odgovara.

Naravno da ne mislim da je moguće odabrati program gledajući kratke snimke. Namena ovog je da informiše ponudu na tržištu i da omogući korisniku da odabere jedan ili više programa o kojima će nakon toga tražiti dodatne informacije. Za svaki od programa naravno biće lako dostupan set informacija o sajtu proizvođača i sl. u smislu pomaganja korisniku u kupovini programa jednom kada vidi neki za koga ga zanimaju dodatne informacije.

Mislim da ste shvatili grubu sliku o tome šta ću to da odradim – očekujte detaljni opis u sledećim postovima.

Zaključak

Šta reći na kraju ove 2010-e teške poslovne godine sem da vama se zahvalim na svom vremenu utrošenom na čitanju mojih brljotina i poželim da 2011-a bude mnogo lakša sa puno poslovnog uspeha.

Ja lično sam maksimalno nestrpljiv da za mene “prelomna” 2011 otpočne i da sve ideje i snove koje imam krenem da pretvaram u stvarnost.

Do tad,
Vaše bedno piskralo

Dobro jutro komšija

Inspirisan Linchpin-om, a i malo da razbijem monotomiju izazvanom serijom ozbiljnih tema, rešio sam da večeras podelim sa vama tri događaja iz mog života koji su na mene ostavila jak utisak u pogledu toga kako treba tretirati klijenta-korisnika-kupca.

Ne znam, a i da znam neću da ti kažem

grumpyoldladyMarta meseca sam ja, pokušavajući da nađem program za Ticu,  krstario netom u potrazi za kvalitetnim programom za potrebe njegovog PC shop-a. S obzirom da sam i ja autor programa koji sam radio još 2003.-će godine, koji još uvek ima klijente i koji ja ne podržavam više, istovremeno sam tragao i za alternativnom koju bi ponudio tim preostalim klijentima tog starog programa.

Pošto dosta preduzeća na svojim sajtovima nisu imala objavljene cene (?), svaku od tih IT firmi sam kontaktirao emailom za dodatne informacije. Svakoj od njih sam poslao email gde sam se predstavio imenom i prezimenom i rekao koje me informacije zanimaju (uglavnom cena) i razlog zašto me njihov proizvoda zanima.

Iako sam dosta *interesantnih* odgovora, ali za potrebe ovog posta evo izdvojio sam jedan…

Postovani gospodine Nikola,
Koliko sam primitio Vi ste osoba koja se bavi razvojem software-a, a ne potencijalni kupac programa…
Ukoliko Vas zanima nesto konkretno pozovite 06482—— i pitajte sve sto Vas zanima…
Da Vam odgovorim i na Vase pitanje : Cene iskljucivo zavise od potreba korisnika i broja licenci koje se koriste… Sveobuhvatni paket ne postoji … nekome ce biti previse… nekome ce biti premalo…
Iskustvo je pokazalo da je to najbolji nacin… A i inace ponude ne saljemo putem maila i ne isticemo na sajtu, jer je jako bitno sagledati necije poslovanje iz svih uglova i pozabaviti se problemom, nego napisati na sajtu 100 ili 500 ili 1000 ili 10000 eur.
A i jos nesto : ako vec skupljate informacije po trzistu onda obratite paznju na korisnik tj. kupac knjigovodstvenog paketa nikada PROGRAM ne zove aplikacija… i krajnju odluku nikada ali nikada ne donosi putem screenshotova, demo verzije ili bilo cega slicnog…

S postovanjem,
Petar —————–

Odgovor krajnje neprofesionalan, pun nipodištavanja mene kao potencijalnog kupca i nedostatka net kulture.

  • Ako ste napravili sajt gde reklamirate svoj proizvod, koja je poenta uopšte da nemate cenu na njemu?
  • Čak i da vas konkurencija pita za cenu, dužni ste da ih tretirate kao svakog drugog kupca jer vaš proizvod i cena nisu tajne stvari. Šta postižete time što krijete to? Plašite se konkurencije jer vam kvalitet nije dobar? Zar zaista mislite da ako to zanima vašeg konkurenta neće moći da sazna?
  • Ako sam se ja predstavio punim imenom i prezimenom time sam prodavcu implicitno dozvolio da me izgugla sto znači da ne krijem nista. Da sam podli konkurent koga zanima da ukrade info o ceni, sve sto treba je da se predstavim ko Pera Peric i pozovem taj broj telefona. U čemu je onda poenta te paranoje?
  • Kako ja da shvatim da cena zavisi od privatnih detalja vezanih za moje poslovanje, sem “moramo da procenimo koliko ćemo da vas očerupamo”?
  • Šta treba da znači potpuno “offtopic” pametovanje na kraju emaila – btw, netacno?

 

Pouka ove priče: nažalost ponekad čak ni potencijalna zarada nije dovoljna da se neko privoli da iskaže elementarne poslovne manire prema potencijalnom kupcu.

Ne možeš ti  da pričaš toliko glasno, koliko ja mogu da te ne slušam

dumbNakon neuspeha da izgooglam program za Ticu, rešio sam se da krenem sam na poduhvat pravljenja programa za PC shop. Nakon 2 nedelje analize poslovnog domena, jasno mi je bilo da je integracija sa B2B portalima distributera neophodna i da je u obostranom interesu. S obzirom da se radi o elitnim IT firmama u Srbiji odlučio sam se da ignorišem savete prijatelja o tome kako samo gubim vreme i da ipak pošaljem mail sa predlogom o poslovnoj saradnji svim vodećim distributerima IT opreme u Srbiji.

Email je priznajem bio “malo duži”, ali se suštinski svodio na veoma povoljan vrednosni predlog: sa ulaganjima blizu nule bez ikakvog rizika po distributere ostvaraju im se nekoliko profitnih scenarija koja mogu da im generišu zaradu u predstojećem periodu. (Koga baš zanima da se smara tekstom emaila, kompletan tekst je dostupan ovde)

To što nisam sklopio nijedan dogovor o saradnji – ok ajde neka bude opravdano (iako ne razumem što bi neko odbio da zaradi novac bez ikakvog ulaganja).

Ono što ne mogu da shvatim je da NIJEDNA od tih firmi mi nije poslala čak ni generički “Hvala, ne hvala” email. Ne mogu da shvatim to, jer ako bi meni stigao dugi email čak i od potpuno neozbiljne osobe koja se recimo potpisuje sa “Ludi Milojko” u kome mi se nudi da moja firma zaradi novac bez ulaganja, ja ću sigurno dovojiti 5 minuta da pročitam taj email i da razmislim da li ima bar neke logike. Ako ima bar malo logike, pozvaću Milojka telefonom na 10 minuta ili mu poslati email sa mojim pitanjima. Razlog zašto bih ja to uradio je isključivo u tome što tih 10 minuta je stvarno nešto zanemarljivo za mene, a ko zna – možda i bude zarade u tome. Nema nikakvog smisla ignorisati mogučnost potencijalne zarade.

Čak i da ne vidim ni trunku logike, zahvaliću se na ideji pošiljaocu uz kratko objašnjenje zašto to nije prihvatljivo za mene jer želim da ispoštujem njegov utrošen trud i dobru nameru prema mojoj firmi koju je on imao.

Pouka ove priče: nažalost ponekad čak ni pripadanje tehnološkoj eliti jednog društva nije dovoljna da se privoli neko da iskaže elementarne poslovne manire prema potencijalnom partneru.

Dobro jutro komšija

Long chain with single unique golden linkPre nekoliko godina, jednog zimskog jutra dok sam ubijao vreme oko češke ambasade u Beogradu, odlučih da svratim u neku malu pekaricu da doručkujem nešto i prekratim malo čekanje.

Otvaram vrata i ulazim u pekaru…

Još sa vrata me dočeka nasmejano lice nekog neimenog mladića – heroja ovog članka – i pitanje:

Dobro jutro komšija, hoćemo opet četvrtinu sa mesom?”

Ja već bio zaustio da mu kažem da me pomešao sa nekim, da nikad u životu nisam bio u njegovoj pekari, a da čak n i u Beogradu nisam bio bar 3 godine, kad sam shvatio!

Nije on meni rekao to što me stvarno zna več zato što je to poslovna politika pekare da se svi kupci osećaju prijatno, da se stvara lojalnost kupaca iz komšiluka koji poveruju da ih radnik stvarno prodao, da se generalno stvori prijatno osećanje prilikom kupovine. Četvrtina sa mesom je verovatno najprodavaniji artikl ujutru, a i da mušterija ne želi to nije neka greška koja ništi osećaj ličnosti kod kupovine.

Ja iako sam ušao da kupim neku testeninu i jogurt,samo sam se nasmejao i rekao:”Može komšija”.

Pouka ove priče: na sreću da bi neko bio linchman (strastven u svom radu potpuno se predajući dostizanju najvišeg kvaliteta svog rada) ne treba mu ni profitni prospekt ni pripadnost tehnološkoj eliti. Ponekad je i pekara sasvim dovoljna da se zablista i ostvari trajna veza sa kupcem-korisnikom vašeg proizvoda i usluga.

PS:”Takvu pažnju prema kupcu sam sreo samo još jednom u životu – u Starbucksu u Seattle-u. Eto, i mi konja za trku imamo sa tim zapadom Smile

Zaključak

Oprostite na maloj digresiji sa ozbiljnih tema, baš mi se nešto nije pisalo o cenovnoj politici večeras. Nakon ovog kratkog intermeca nastavljamo sa normalnim programom…

Vaš komšija,
Nikola WannaBeLinchman Malović

Stanje informatičkog tržišta u Srbiji

Šta je sad ovo?

Republički zavod za statistiku je krajem aprila 2010 radio “istraživanje o upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija” za domaćinstva i preduzeća u Srbiji – Prezentacija ICT srbija 2010. Dragan Varagić je već u svom postu obradio neke od pokazatelja na odličan način, ali sam i ja danas malo razmišljao na tu temu i pošto mi se rezultat tog razmišljanja čini potencijalno interesantnim čitaocima ovog bloga, rešio sam da na trenutak prekinem seriju postova o cenovnoj politici knjigovodstvenih programa i iznesem te svoje zaključke. Da krenemo…

Domaćinstva

Domacinstva_InternetDomacinstva_TipVezeDomacinstva_Broadband

Kao što se vidi iz ova tri slajda, po broju domaćinstva sa internet priključkom smo pretposlednji u Evropi (sa duplo manjim brojem od EU proseka). Da stvar bude gora u strukturi tog malog broja internet priključaka 17.5% domaćinstava na interent se priključuju modemom još uvek, 20% mobilnim tehnologijama (pretpostavljam da se to odnosi na WiFi), a samo 27.6 domaćinstava u srbiji ima širokopojasnu (boradband) internet konekciju.

Domacinstva_RacunarDomacinstva_InternetUsage

Domacinstva_Kupovina[5]

Od 2.300.000 lica koje koristi računar svakog dana, 1.700.000 samo koristi interent svakog dana što implicira da 600.000 ljudi koji intenzivno koriste računare nemaju email, nemaju prisustvo na socijalnim mrežama, ne čitaju novine na netu itd.

Od tih 1.700.000 ljudi koji koriste interent SVAKOG dana, samo 16% njih (280.000 lica) je naručivalo nešto preko interneta u toku 2009-e godine. Na žalost, nemamo podatak o tome koliko puta je neko poručivao u toku godine i/ili kolika je ukupna vrednost poručene robe, ali ono što je šokantno na ovom grafiku je da 87% ljudi NIKAD nije kupilo ništa na internetu. Ono što je još šokantnije je da je samo 1.4% ljudi u periodu od 2006-e godine do danas kupio nešto preko neta. Pričamo o periodu web 2.0 interneta, internet revoluciji itd.

Ovi podaci mogu da se tumače na razne načine, ali sa biznis aspekta ovo ukazuje na infrastrukturnu zaostalost u Srbiji koja kao takva predstavlja veoma veliki problem za razvoj B2C usluga. Naravno to je samo jedan od mora faktora koji su razlog zašto B2C nije zaživeo još kod nas. Tu su takođe i: edukacija, neregulisano plaćanje preko interneta, carinska procedura itd… More stvari na kojima pojedinci, društvo i preduzetnici moraju mnogo i  dugo da rade da bi se uhvatio korak sa EU.

Preduzeća

Drugi deo statističkog istraživanja je meni bio mnogo interesantniji jer su anketirana 1400 preduzeća sa 10 ili više zaposlenih. Radi se znači o SMB preduzećima pristojne veličine od kojih 98% koristi računare u svom poslovanju od kojih manje od 2% nemaju internet priključke.

Linux OS

Linux

17% preduzeca je koristilo Linux OS što je priznajem veom prijatno iznenađenje za mene. To mi je na prvi pogled izgledalo kao dokaz protiv mog stava o neisplativosti razvoja poslovnih aplikacija za Linux u Srbiji, ali nakon nekog razmišljanja sam ipak došao do zaključka da moj stav i dalje stoji iz nekoliko razloga:

  • Moj stav o neisplativosti je vezan za razvoj poslovno-knjigovodstvenih programa za Linux platformu, a ne za sam Linux. Pretpostavljam da se većina tih Linux mašina koristi ili za kancelarijske potrebe /mail, open office/ ili vrši funkciju nekog servera. Bilo bi lepo kada bi sledeće istraživanje javnog mnjenja obradilo malo više strukturu i načine korišćenja Linux OS-a u preduzećima.
  • Pitanje nije smešteno u vremenski okvir i formulisano je korišćenjem prošlog vremena. Drugim rečima ovo pitanje možda može da se formuliše i:”Da li ste ikada probali Linux OS?”. Naravno da je dosta ljudi probalo.
    Pravo pitanje bi bilo:”Da li vaše preduzeće koristi sad Linux”?
  • Ovaj podatak ne govori o tome da li ta preduzeća koja imaju Linux kompjutere imaju i Windows mašine i ako imaju da li se Linux masine koriste ili ne za poslovne potrebe vršenja primarne poslovne delatnosti.
  • Od 2008-e do 2010-e godine zastupljenost Linuxa ne da nije porasla značajno (Linux distribucije su sve bolje i bolje), nego je opala za 0.2%. S obzirom na to da su kvalitet i korisnička orijentisanost Linux distribucija u tom periodu (po mom laičkom mišljenju) porasli značajno, a imamo negativan trend to po meni je znak da će ta teorijska zastupljenost (koju ponavljam usled pogrešno formulisanog pitanja ja stavljam pod znak pitanja) ostati na nivou od 17% što je opet premali deo tržišta da opravda investicije
  • Stratum čine firme od preko 10 zaposlenih. Moj stav je za mikro preduzeća – do 10 zaposlenih. Razlika u IT obučenosti i volji za eksperimentisanjem između ta dva segmenta je značajna po mom mišljenju i rezultati istraživanja kod mikro preduzeća bi bili mnogo lošiji.

Nedovoljno razvijena internet infrastruktura

PreduzecaInternet

Kao i kod domaćinstava i kod preduzeća je struktura krajnje loša. U 2010-toj imati 1/4 preduzeća sa više od 10 radnika na dial-up/wifi vezi je krajnje poražavajuće. Šta možemo očekivati od mikro preduzeća koja raspolažu manjim sredstvima od ovih “10+ radnika” preduzeća?

Sa stanovišta dizajna knjigovodstveno poslovnih programa ovaj podatak govori jasno u prilog desktop modela aplikacija jer se ne može očekivati od 1/4 poslovnih klijenata da imaju neprekidnu i širokopojanu vezu.

Podatak koji nedostaje ovde a koji bih ja lično bio zainteresovan da vidim je struktura interent konekcija po propusnoj moći (512 Kb-s, 1 Mb/s itd) i mesečnom ukupnom protoku što bi pružilo neke informacije dragocene za određivanje optimalne arhitekture poslovne aplikacije.

Niska zastupljenost *enterprise* rešenja

ERPrsPreduzeca_CRM

Ako se ima u vidu da 98% preduzeća koristi računare u svom poslovanju, a samo 11% koristi ERP programe i samo 8% koristi CRM programe, postavlja se pitanje kako tumačiti te podatke – kako koriste oni tih 80% računara ako ne za ove potrebe?

Po meni je potpuno nebulozno poverovati da da ima uopšte preduzeća ove veličine koja ne koriste neki “program za fakturisanje i zalihe” , “program za knjigovodstvo”, “evidenciju i kartice kupaca” itd. Drugim rečima, svi koriste neke programe definitvno, samo ih pitanje o ERP sistemu ne asocira na to što koriste. Nisam siguran da li je to usled toga što je ponuda ERP rešenja na našem tržištu možda neusklađena sa potražnjom ili što je teško shvatiti šta je to ERP sistem u stvarnom svetu (van prevoda abstraktne definicije iz wikipedie tipa “upravljanje resursima preduzeća” koji u stvarnom svetu ne znači ništa većini preduzetnika sa kojima sam se ja sretao).

Ako se pogledaju podaci iz ove tri godine vide se dve veoma bitne vrednosti:

  • 80% ljudi ne zna šta je ERP (8.5% ne koristi, ali je upoznato)
  • Broj preduzeća koji ne zna šta je ERP, umesto da opada usled agresive kampanje proizvođača ERP aplikacija svake godine on je naprotiv porastao sa 73% na 80%.

Ja lično ne znam tačno da povučem granicu između “ERP-a”, “knjigovodstvenog programa”, “poslovne aplikacije” i generalno sve što u svom nazivu ima reč “enterprise” kod mene izaziva odbojnost tako da mi ovi podaci ne znače nešto mnogo kao što bi mi značili da se bavim prodajom ERP softvera. Da sam u ovoj drugoj grupi, baš bih se zapitao šta ja to radim kad je ovoliki tržišni potencijal i kada neobaveštenost o mojim proizvodima čak i raste sa godine na godinu što znači da prave konkurentske bitke na tom tržištu i nema.

Drugim rečima, vlasnici i menadžeri SW firmi koje prave ERP rešenja – šta vam rade marketing i prodaja? Smile

Ogroman B2C i B2B tržišni potencijal

Koliko god me “ERP” ne zanima, toliko me zanimaju iskorišćavanje  Interneta u poslovne svrhe pa da vidimo šta brojke kažu o potencijalima interneta kod nas

eTradeporudzbine

23% preduzeća je naručivalo nešto preko interneta, dok je 20% preduzeća primalo porudžbine preko interenta. Zaista je šteta što nema više podataka o strukturi i učestali naručivanja, niti o formi tih porudžbina (email ručno otkucan ili sa word attachmentom nije isto i kao direktna B2B narudžbina) ili izvoru /firme ili fizička lica/, ali i to uzimajući u obzir ovo svedoči o OGROMNOM tržišnom potencijalu u B2B sferi.

Ako ove podatke analitički ukrstimo sa podatkom s početka ovog posta da samo 16% ljudi koji svakodnevno rade za računarom je u toku godine kupilo išta, onda je (bar za mene) očigledan i B2C tržišni potencijal koji ako se ikad sredi zakonska regulativa i omogući interent plaćanje ima da generišu značajne prihode firmama koje budu započele da trguju preko interneta podrazumevajuči naravno da imaju šta da ponude i da znaju kako da ponude. Know-how je mnogo manji problem u odnosu na zakonodavstvo – posebno imajući u vidu broj konsultanata u Srbiji kojima firme to mogu da povere.

Ajde da vidimo na kraju šta tačno tih 20% što prodaju i kupuju preko neta rade na netu

Web sajtovi preduzeća u Srbiji

68% preduzeća imaju svoje sajtove (za 1.4% MANJE nego 2008-e godine). Kvalitet tih sajtova ovde ne želim da osporavam, već ću ih uzeti sve kao prave sajtove firmi. Evo šta ti sajtovi rade:

wSajtovi[5]

Prva misao kad sam video ovu sliku je pitanje:”Šta je to što imaju na sajtovima onih 36% firmi koje nemaju čak ni prikaz svojih proizvoda???”

Ono što je evidentno iz ove statistike je da su sajtovi firmi kod nas statički i jednosmerni – forma papirnog kataloga koji lepo izlista opise proizvoda sa ponekom slikom, a gde u samo malom broju slučajeva (16.4% sajtova) korisnik može (o drskosti) da koristi sajt za naručivanje proizvoda ili kod samo 8% sajtova (o svetogrđa) da plati firmi.

Što se mene lično tiče sajt gde korisnik ne može da plati firmi ne može da se nazove poslovnim sajtom jer ne ostvaruje profitnu funkciju u poslovnom procesu tako da što se mene lično tiče umesto podatka da 68% firmi imaju sajtove, ja lično prihvatam da samo 5% firmi imaju sajtove  ( 8% of 68% je ~ 5%)

Opet, koliko god me taj zaključak šokirao toliko me i obradovao jer takođe potvrđuje da postoji veliki potencijal za rastom interent trgovine u Srbiji, a samim tim i moja orijentisanost na interent kao kicmu moje aplikacije ima smisla.

Zaključak

Eto, kao što vidite za mene je čaša polu puna, a ne polu prazna. Katastrofalno stanje IKT tržišta kod nas za mene nije nešto što obeshrabruje, već naprotiv nešto što me dodatno motiviše da nastavim sa svojim radom.

A za vas?