RSS

Category Archives: Vizuelni dizajn

Web program za obračun zarada

Web program za plate – slušati zahteve korisnika ili ne?

Prošle nedelje sam nekolicini registrovanih omogućio pristup radnoj verziji najjednostavnijeg programa za obračun plata i od nekoliko ljudi sam dobio istu primedbu i sugestiju, koju sam odradio u zadnja 2 dana, ali i večeras ipak odlučio da odstranim taj već odrađeni kod.

Razlog  zašto sam to odlučio je po meni veoma zanimljiv i izlazi van suvoparnog konteksta programa za plate pa rekoh da podelim sa vama svoje rezonovanje na tu temu koristeći program za plate čisto kao pokazni primer.

Opis problema i sugestije

Opis problema je za mene bio prilično šokantan: “Kako da odštampam obračun zarade? Kako da ga snimim kao pdf fajl koji onda mogu da pošaljem svom klijentu? Kako da odštampam m4 obrazac?”

Evo stranice koja pokazuje spisak obračunatih zarada u stanju kakav je bio prošle nedelje na kome sam ja osmislio da se štampanje ostvari.

Složićete se verujem da kada vam više korisnika postave ovako bitno pitanje uvidite jako brzo da imate kritični problem u svom pristupu dizajna ekrana.

Analiza problema

Osnovni problem je očigledno to što na samom ekranu nije jasno uočljivo gde korisnik treba da klikne da bi odštampao obračun. To što u koloni izveštaji stoji link dokumentacija koji je po meni očigledno namenjen za to sudeći po povratnim informacijama ne znači apsolutno ništa.

Pošto je štampač opšte prihvaćen grafički simbol koji asocira na štampu, odmah menjam njime ovaj glupi link

Kao što vidite na ovom ekranu, ikona štampača je uočljiva u zadnjoj koloni – problem otkrivanja je rešen, a ista metafora se koristi i za sekciju zbirnih izveštaja.

Hm, testirajući rešenje sa par mojih testera dolazim do novog feedbacka – “zašto klik na štampač ne štampa nego mi pokaže moje dokumente na ekranu?”

Ok, validan feedback – tehnički precizno govoreći zaista se ne štampa ništa nego se pokazuje PDF dokument u Adobe Reader-u – menjam…

Feedback? “A šta je ovo crveno? Kako da odštampam obračun? Kako da ga snimim” – menjam….

Nekoliko revizija i iteracija sa mojim testerima i dolazim do rešenja koje obuhvata sve sugestije

Feedback na vizuelnu skicu – jednoglasan :

“Odlično. Sad imam dugme za štampu, za snimanje, za brisanje i za pregled. Kako to da ovo nisi odmah ovako odradio kad je ovako prosto i očigledno?”

Ništa, kad je tako – kodiram rešenje i testiram ga prošlu noć – problem rešen.

Međutim…

Iz nekog razloga meni nepoznatog, meni se rešenje nije dopadalo te sam danas vozeći se metroom na posao razmišljao o tome šta je ispravno ovde učiniti. Na ovom blogu sam više puta već pisao o tome kako mi je interes korisnika uvek na prvom planu pa čak i kad ide meni na štetu i ovo mi je izgledalo kao savršen primer gde moram da prihvatim da odradim nešto u šta ne verujem jer korisnici to traže.

Truckam se ja tako u metrou pospano sve do momenta dok se nisam setio one čuvene izjave Henrija Forda “Da sam pitao korisnike šta žele, tražili bi mi brže konje.” i to me nagnalo da krenem da razmišljam o tome zašto mi to oni traže.

Odgovor do koga sam ja došao razmišljajući na ovu temu se svodi na to da oni verovatno u svom obračunavanju plata koriste programe za obračun plata (dos, Windows – nebitno) i da im je u glavi mentalni model oko toga kako rade obračun zarada satkan oko toga kako aplikacije funkcionišu, a ne oko toga kako Web prirodno funkcioniše.

Ono što mi oni traže su dugmad koja iniciraju određene operacije što ima smisla u desktop svetu, ali nema u Web svetu koji je satkan od sadržaja prikazanog na ekranu povezanog sa drugim sadržajima hiper vezama itd.

Taj zaključak do koga sam došao me je naterao da preispitam danas šta je najbolje za moje korisnike i odgovor do koga sam ovo puta došao je potpuno drugačiji, a to je da je ispravna stvar da implementiram svoj sajt na najjednostavniji mogući način koji je najviše moguće usklađen sa “duhom Web-a” i da trebam da se fokusiram na propagiranje i edukaciju takvog pristupa jer je prihvatanje toga zaista u najboljem interesu mog korisnika iako znam da će naići na bitan inicijalni otpor.

Rešenje

Kao što vidite, ovo je jednostavno rešenje koje je funkcionalno povratak na početak gde je jedino odstupanje od Web duha grafički prikazani hiper link – tekstualni link na žalost niko ne vidi.

Poenta ovog ekrana je da pokaže spisak obračuna i omogući korisniku da pronađe onaj koji mu treba – ništa više od toga.

Kada korisnik želi da snimi/odštampa/pošalje on klikne na lupu (koja je najobičniji a href element) i onda mu se u novom tabu/prozoru otvara pdf dokument.

S obzirom da sam odlučio da nemam zasebno dugme za štampu, a imajući u vidu da je verovatno u 90% slučajeva željena štampa dokumenta automatski podrazumevano pokazujem momentalno dijalog za štampu korisniku istog momenta kada se učita izveštaj

U 90% slučajeva korisnik samo klikne Print (ili lupi Enter) i dokument se štampa – koristi se standardna funkcionalnost PDF readera.

Ok, štampa je pokrivena time na efikasan i elegantan način – šta je sa ostalim zahtevima? Kako da se snimi dokument i pošalje klijentu?

Po meni je najbolji odgovor na to – nemojte ni da snimate jer onda mu šaljete dokument emajlom, on nema vremena danas da pogleda, otvara to sutra, a vi u međuvremenu ispravili neku grešku u obračunu itd… Ja razumem da je sve to standardna procedura u tome kako većina ljudi radi danas, ali nam Web daje mnogo jednostavnije rešenje – Web adresu dokumenta.

Evo recimo na primeru gore, ako ja kopiram adresu iz mog browsera i pošaljem vam emajl-om vi ćete moći da je otvorite čak i da nemate nikakav nalog na papirima. Evo, probajte sami…

http://arhiva.papiri.rs/1034075907901927/2013/Plate/TEST_9792_Plata_2013_3.pdf

Osnovna prednost ovog pristupa je da se izbegava pojava više verzija dokumenata gde više ni vi ni klijent ne znate koja je poslednja – kad god klijent ili vi kliknete na gornji link videćete ažurnu verziju obračuna plate za jun 2012-e.

Ipak, recimo da se ne slažete sa mnom ili da iz nekog razloga da vi ipak želite da snimite dokument – šta onda?

Rešenje je prosto – koristite Web kako je standardno osmišljen na jedan od sledeća dva načina

Način 1 – povlačenje miša do dna stranice da se pojavi alatna traka sa operacijama reader-a

Način 2 – korišćenje menija samog browsera.

Zaključak

Ovo je po meni dobra ilustracija principa u koji ja verujem a sastoji se u tome da treba odabrati uvek pravi put koji je u najboljem interesu korisnika pa čak ako se to i kosi sa njegovim trenutnim zahtevima.

U ovom primeru ja sam umesto dodavanja dugmadi i pravljenja aplikacije od sajta, odabrao rešenje koje je jednostavno i elegantno i koje sa zasniva na standardnim principima kako Web funkcioniše.

To što moji korisnici možda nisu naviknuti na Web nije razlog da promenim svoju implementaciju već je to dobar pokazatelj da trebam da radim više na edukaciji i evanđelizmu po meni suštinski ispravnih rešenja.

A sad, nazad na programiranje – kraj meseca se bliži – treba sve utegnuti i završiti do tada Smeško

 

Dovoljno dobar knjigovodstveni program

Zen

Algoritmija – zemlja programera

Otkriću vam vam ovde premijerno jednu od najbolje čuvanih tajni na svetu:

“Programeri su magična bića koja žive u magičnoj zemlji Algoritmiji.“

Šokirani, zar ne? Niste očekivali? A tek kad čujete kako u Algoritmiji vladaju drugačija pravila igre: ne programira se za platu, Program na kome se radi se ne prodaje za novac, ne koriste ga stvarni ljudi već isključivo zamišljene nasmejane čikice sa izrazom iskrenog oduševljenja dok koriste Program.

U Algoritmiji niko ne “programira” – svi Programeri rade uvek i isključivo na najsavršenijim, najbriljantnijim i najlepšim i genijalnim umetničko naučnim kreacijama. Programeri u Algoritmiji preziru malograđanske okove vremenskih rokova – vremenski rok za izradu nečeg ima samo jednu ulogu – da mu se grohotom nasmeje kada se prekrši. Za svoj rad Programeri u Algoritmiji su plaćeni novcem koga Poslodavac materijalizuje sa najvećom lakoćom iz vazduha u neograničenim količinama pukim pucketanjem prstiju.

Bedna stvorenja zvana Korisnici nemaju (naravno) prvo glasa iz prostog razloga što nisu Programeri te samim tim ni kadri da pojme svojim ograničenim umovima smrtnika uzvišenost kreacije Programera zvane Program. Korisnici i sami znaju svoje mesto koje im pripada u izradi Programa, te tako strpljivo i ćutke sede u svom uglu sobe čekajući kao svaki dobar statista da ga prozovu kada komad izrade Programa dođe do scene gde on vadi novac iz novčanika i sa osmehom na licu ga da Poslodavcu te trkom ondmah nakon toga napusti binu.

Jedini strah koji programeri u Algoritmiji imaju je da ne završe slučajno svoj program. Zato se i na najmanji privid mogućeg napredovanja ka završetku napisani kod neumorno prepravlja u *bolje stanje*, prelazi na najsavremenije tehnologije lansirane tog dana (a u Savršeniji bar tih lansiranja revolucionarno novih stvari ima zaista mnogo), postojeći kod se briše jer se jasno uvidi da postoji rizik da takav neće odgovarati mogućim potrebama Korisnika koje bi on mogao imati za 24 godine.

Srbija (ni)je Algoritmija

Na moju veliku žalost, a siguran sam na žalost velikog broja mojih kolega, nedavno je otkriveno da Algoritmija ne postoji. Srbija je u mnogo čemu Algoritmija, ali ispostavilo se da na žalost to nije za nas programere. Radi se za novac, postoje korisnici koji besramno očekuju funkcionalni proizvod za svoj novac kojim (gle drskosti) mogu obavljati svoju poslovnu delatnost. Poslodavci em ne materijalizuju novac iz vazduha em još  bezobrazno očekuju od nas Programera da za taj novac kojim nas plaćaju završimo programe na vreme i u odgovorenom obimu.

Cela situacija bi bila potpuni i katastrofalni poraz za nas programere van Algoritmije, da se mi programeri nismo dosetili načina borbe protiv toga: zažmurimo jako i trudimo se što više možemo da zamislimo da smo u Algoritmiji. Rezultati ove gerilske borbe su neočekivano dobri: procenat nezavršenih i nedovršenih knjigovodstvenih programa  je sasvim na nivou proseka Algoritmije.

Jedini je problem sa celom gerilskom taktikom što se sa vremena na vreme poneko od Programera gledajući korisnike kako se zlopate sa “algoritmičnim programima” sažali na iste i obično odluče da im pomognu time što će napraviti najbolji program za knjigovodstvo. Pitanje na koji odmah nalete je koji je najbolji program za knjigovodstvo?  Jedan deo njih bazira odluku na zahtevima korisnika pokušavajući da pokrije“uniju svih eventualnosti”. Drugi deo potpuno ignoriše korisnike i radi isključivo po sopstvenom nahođenju. Obe ove grupe uglavnom završe na sličnom mestu: sa rešenjem koje je manje ili više tehnički savršeno, sa rešenjem nafilovanim svim mogućim i nemogućim opcijama rada programa. Program naravno pokazuje u procenat tačno proces indeksiranja tabele FAK01 i PK23 u zadnja 2 reda ekrana. Sa takvim programom, nema šanse da se negativno odgovori na pitanje starog lisca knjigovođe: “A, da li može ovo?”. Može sve naravno – podržano je.

Da li je takav program koji može i radi sve – savršeni program za knjigovodstvo?

Po mom ličnom uverenju nije jer je “previše dobar”. U slučaju knjigovodstvenih programa po meni ne važi da “od viška glava ne boli” već naprotiv. Eto dođosmo napokon i do teme ovog članka, sledeće teze

Savršeni program za knjigovodstvo dakle nije najbolji program za knjigovodstvo,
već je to “neophodno dobar” program za knjigovodstvo.

Kako možeš…

“… da veličaš osrednjost kada ti u samom podnaslovu ovog bloga stoji kao proklamovani cilj Savršeni knjigovodstveni program po meri korisnika?" – možda  se neki od vas pitaju sad.

Kažu da slika govori više od hiljadu reči, pa ću se ja zato odgovoriti na to pitanjem koristeći grafikon potreba i zadovoljstva iz knjige Dilema izumitelja

Graph

Kao što vidite na grafikonu, ulagati u tehnološka dimenziju rešenja ima smisla samo do momenta kada rešenje postane “dovoljno dobro” po oceni prosečnog korisnika. Nakon toga se nivo korisničkog zadovoljstva ne podiže na tehnološkom planu već pouzdanošću, cenom, korisničkom podrškom, pametnim dizajnom i sličnim. Ovo je takođe u skladu sa Pareto “80/20” principom o kome sam pisao mnogo puta na blogu

Gore iznesen stav kad se prevede na jezik razumljiv nama programerima zvuči ovako:

”Prosečnog korisnika ne zanima uopšte šta se dešava *ispod haube*.”

To znači da nema smisla beskonačno prepravljati kod, nema smisla juriti beskonačno savršen dizajn baze, nema smisla juriti beskonačno savršeni model stvarnosti pre kodiranja i sl. Ovo naravno NE ZNAČI da nema smisla ulagati u održiv tehnološki dizajn i implementaciju programa, truditi se postići jasno razgraničenje programskih celina itd. Znači samo da ne treba biti prevelik fanatik u tome. Ima toliko stvari pametnijih u koje možete uložiti vaše programerske radne časove, a vreme je novac.

Kako možeš …

“… da razlikuješ sa sigurnošću ono šta ima smisla raditi od onog što nema smisla?”

Evo jednog metoda: uzmu se skupovi zahteva raznih korisnika i ono što je presek tih zahteva se odradi samo. Funkcionalni zahtevi korisnika koji su van tog preseka se jednostavno odbace ili odlože za nedefinasnu budućnost. Iako ovaj pristup funkcioniše kod nekih proizvoda, u slučaju knjigovodstvenih programa je neprimenljiv jer rezultuje polovičnim rešenjima koja svojim nedostacima onemogućuju efikasno vršenje poslovne delatnosti korisnika.

Ok, pošto očigledno ovaj pristup nije optimalan po meni, postavlja se pitanje koji jeste onda?

Za odgovor na ovo pitanje poslužiću se u ovom postu problemom o kome razmišljam dosta zadnjih nekoliko dana – uticajem ekranske rezolucije na optimalan rad programa za knjigovodstvo.

Ako pogledamo statistiku posetioca ovog bloga možemo videti da najveća grupa korisnika koristi računar sa 1024 x768 rezolucijom. Taj podatak je saglasan sa svim ostalim izvorima do kojih sam ja mogao doći.

image

Postavlja se pitanje dakle šta učiniti na osnovu te informacije.

Ja lično vidim tri opcije:

  • izrada programa za 1024 x 768 i ignorisanje ekrana sa većom rezolucijom.
  • izrada programa koji je prilagođen svim rezolucijama
  • izrada programa koji je prilagođen *optimalnoj* rezoluciji

Ilustraciju implementacije na bazi prvog pristupa možemo videti na primeru Adacco programa za knjigovodstvo.

image

Po mom ličnom mišljenju ovo je nedovoljno dobro rešenje jer se sav taj neiskorišćeni prostor na primeru unosa mp računa mogao iskoristiti možda za prikaz kontekstnim korisnih informacija: istorija pređašnjih računa kupca, njegove otvorene stavke, stanje artikla na lageru itd itd.. Činjenica da su veličine svih prozora nepromenljive (te se prozor ne može uvećati i raširiti preko celog ekrana) takođe doprinosi mojoj ličnoj impresiji ovog rešenja kao nedovoljno dobrog.

Ilustraciju implementacije na bazi drugog pristupa možemo videti na primeru Microsoft Outlook Ribbon-a gde možemo videti da se alatna traka prilagođava ekranskoj rezoluciji.

Kada je ekranska rezolucija velika ikone su krupne i naglašene, sa punim tekstom.

image
Kada je ekranska rezolucija mala ikone izgube tekst i preurede se u skladu sa manjim ekranom.

image

Na prvi pogled, ovo rešenje izgleda idealno – zar je moguće da postoji bolje? Tehničko govoreći – jeste savršeno, ali nas to dovodi do poente ovog članka. Da bi dobio program prilagođen svim mogućim rezolucijama Microsoft je zaposlio sigurno veći broj programera da rade na tome. Veći broj programera koji rade na projektu je veća cena programa.

Ako to imamo u vidu, pitanje da li postoji bolje rešenje sagledano u kontekstu gore datog grafika se pretvara u

“Da li si korisniče spreman da platiš mesečno *30* evra umesto *20* da bi imao mogućnost X?”

Sagledavanjem rešenja iz ove pragmatične perspektive, dosta rešenja postaju predobra i predstavljena su u desnom gornjem delu grafika.

Optimalno rešenje je uvek ono rešenje koje je u najboljem interesu korisnika. Na primeru ekranske rezolucije koji koristim u ovom blog postu, to bi bilo rešenje optimizovano za 1280 x 1024 rezoluciju i jednostavnim skaliranjem na gore.

Slažem se da većina korisnika koristi 1024 x 768 na sajtu, ali da li je to u njihovom najboljem interesu – striktno gledano kroz novac?

Cena 19’’ ekrana je negde oko 70 evra i recimo da moraju da plate taj iznos.

Na troškovnoj strani, to dodatno ulaganje će im se isplatiti za nekoliko meseci samo kroz to da je program “20”, a ne “30” evra, a monitor ostaje.

Na prihodnoj strani, time što tokom kreiranja maloprodajnog računa vide otvorene stavke možda će uočiti neki neplaćeni račun, možda će videti u tom dodatnom prostoru da iako nemaju na stanju artikla X da stiže u toku dana iz VP skladišta i ostvariti dodatnu prodaju. Ispisano ime žene kupca u dodatnom prostoru koje omogućuje da pita:”A kako je Snežana?” može da pospeši prodaju pospešuje prodaju…. Ima milion stvari i načina kako se taj dodatni prostor može iskoristiti za pružanje dodatnh informacija prodavcu i samim tim povećanjem efektivnosti komercijalnog rada. Na taj način se za kratko vreme ostvaruje uvećanje prihoda koje pokriva investiciju u potpunosti, a monitor ostaje.

Na marketinškoj strani, kupac koji naručuje robu u preduzeću koje ima neke prastare 15” monitore od 35 kg imaće drugačiju sliku o tom preduzeću nego što bi imao kada bi tu bili 19” LCD monitori.

Da ne razvlačim dalje ovaj banalan primer, shvatili ste poentu sigurno Smeško

Dovoljno dobar program za knjigovodstvo je savršeni program za knjigovodstvo

Želim na kraju još samo da podvučem suštinu ovog posta gore ilustrovanu raznim primerima…

“Dovoljno dobar” program za knjigovodstvo je program koji je ni previše dobar ni previše loš. To je program kome su mogućnosti koje nudi izbalansirani pragmatični skup suštinskih funkcija koje knjigovodstveni program treba da ima. Balansiranje seta tih funkcija se ponekad vrši i na način koji kratkoročno gledano je protivan interesima samog korisnika, ali je i to odgovornost autora knjigovodstvenog programa kao profesionalca u toj oblasti. Korisnicima ne treba povlađivati bezumno, ali ih ne treba ni ignorisati potpuno.

Težnja ka tehnološkom savršenstvu programera neusmerena ka nekom od tih balansiranih ciljeva nema pragmatičnog smisla i kao takva je kontraproduktivna. Fokus programera zato treba konstantno proveravati da li je usmeren na stvarni problem, stvarnog korisnika i stvarni proizvod. Programiranje koje smetne sa uma svoju proizvodno – profitnu suštinu, vodi prekoračenju budžeta i vremenskih rokova i proizvodima čija funkcionalnost nije u najboljem mogućem interesu korisnika.

Šta vi mislite o ovome? Da li autori programa za knjigovodstvo trebaju da prave programe na bazi unije svih zahteva svih svojih korisnika? Da li se slažete ili ne sa mojim stavom da je ponekad i u interesusamog  korisnika kada proizvođači knjigovodstvenih programa profesionalno preuzmu odgovornost na svoja pleća i donesu odluku protivno željama korisnika?

Ko po vama treba odlučuje kako i šta program za knjigovodstvo treba da radi?

Hvala na pažnji,
Nikola Od Algoritmije

 

Tags:

Knjigovodstveni programi – podela po interfejsu

Tipovi korisničkog interfejsa programa za knjigovodstvo

Korisnički interfejs (eng. “user interface”) knjigovodstvenog programa ja pojam koji označava skup vizuelnih elemenata kojima korisnik dobija informacije o svojoj poslovnoj situaciji i putem koga je u mogućnosti da obuhvati promene nastale vršenjem poslovne aktivnosti u svom programu za knjigovodstvo .

Po tipu korisničkog interfejsa, svi knjigovodstvenih programi nastali u zadnjih 15-tak godina se mogu grupisati u nekoliko osnovnih tipova:

  • DOS tekstualni knjigovodstveni programi
  • DOS grafički knjigovodstveni programi
  • Hibridni knjigovodstveni programi
  • Windows MDI knjigovodstveni programi
  • Outlook knjigovodstveni programi

.
Ovo definitivno nije potpun spisak. Nijedan od tipova u spisku nije neizostavno bolji li lošiji od drugih,svaki od njih ima svoje mane i prednosti. U svakoj od ovih grupa postoje veoma kvalitetni programi koji imaju more zadovoljnih korisnika. Namena ovog posta nije da bude neki “lov na veštice” nego samo da klasifikuje programe za knjigovodstvo na jedan neuobičajen i zanimljiv način.

Da krenemo onda…

U početku beše – DOS

DOS2Skoro je nemoguće da imate više od 25 godina, čitate ovaj tekst, a da niste nikad videli knjigovodstveni program koji radi u DOS-u. (Clipper/Cobol/DBase) knjigovodstveni programi su krajem 90-tih godina bili de facto standard u skoro svim knjigovodstvenim agencijama. Osnovni razlozi: DOS operativni sistem nije zahtevao jake računare, Windows 3.11 nije nudio nikakve bitne komparativne prednosti u odnosu na DOS (nema pravog multitaskinga) itd.

Takođe, ako ste se bavili pravljenjem programa u to vreme verovatno se takođe i sećate toga da su “windows” knjigovdstveni programi tretirani neupotrebljivim za rad profesionalnih knjigovodstvenih agencija. Kada bi neko i sada u 2010.-toj anketirao sve te knjigovođe o tome kako je bilo raditi sa tim DOS programima, čvrsto verujem da bi se veliki broj izrazio pozitivno nezaobilazno ističući jednostavnost i produktivnost tih DOS sistema u poređenju sa ovim koji danas koristi “koji istina ima više opcija, ali je i mnogo komplikovaniji za korišćenje”.

Upravo usled tog stava koji sam i sam čuo više puta, smatram da je na putu ka savršenom knjigovodstvenom programu neophodno dobro razmotriti prednosti i mane DOS programa i primeniti proistekle zaključke u procesu izrade savremenog programa za knjigovodstvo.

Evo i mojih zaključaka…

Šta je dobro kod knjigovodstvenih programa?

Po meni, odgovor na ovo pitanje  se svodi na tri suštinske stvari:

  • kratka kriva učenja koja stvara kod korisnika osećaj da vlada u potpunosti knjigovodstvenim programom
  • nizak nivo šuma (nema vidljivih menija, toolbar-ova, naslova prozora, dugmadi za zatvaranje)
  • sekvencionalni karakter korišćenja programa – samo je jedan prozor aplikacije otvoren i samo se jedna aplikacija izvršava na računaru

.
Šta je loše kod DOS knjigovodstvenih programa?

Osnovna konceptualna mana je nizak nivo “gustine informacija” (eng. information density). Gustina informacija je pojam koji je skovao Edward Tufte da označi količinu korisnih i smislenih korisnik podataka koje korisnik vidi na jednom ekranu.

O tehnološkim manama, kao što je čuvena osetljivost baza podataka iz dBase familije na “nepravilne izlaske iz programa”, nema smisla previše govoriti ovde s obzirom da su DOS aplikacije (nadam se) nestale već.

To isto, samo drugačije

FIN6Pojavom Windows-a 95, nedostaci DOS operativnog sistema postaju bolno uočljivi ponajviše u iskorišćenju resursa modernih računara i  lakoći umrežavanja radnih stanica (Novel Netware je uvek bio zverka svoje vrste za umrežavanje). Pasijans na Windows-u je učinio više za prihvatanje Windows platforme po knjigovodstvenim servisima nego sve “edukacije” i “prezentacije”.

Korisnici postojećih DOS programa su tako jedan po jedan od svojih Clipper programera krenuli da zahtevaju Windows programe za knjigovodstvo uglavnom detaljno specifikujući svoje zahteve u vezi nove aplikacije sa čuvenim zahtevom

“Napravi mi isti program ko što je ovaj, samo u Windows-u”.

Sami autori su se opirali nekoliko godina tim zahtevima ukazujući na to da su Windows programi samo šareniji i da postojeća DOS aplikacija radi savršeno, ali su jedan po jedan postepeno prihvatali bukvalno taj zahtev korisnika i kopirali “ekran po ekran” svoj postojeći Clipper program u FoxPro Windows prozore.

Rezultat tog poduhvata je sa ove vremenske distance lako pretpostaviti: kompletan koncepcijski promašaj koji niti je iskoristio bilo koju od prednost Windows platforme niti je je poboljšao gustinu prezentovanih informacija. Jedino što je takav prvi talas Windows aplikacija uspeo je da ubije prednosti DOS “originala” uvođenjem bespotrebnih Windows ekranskih elemenata.

Sagledano iz tog ugla, ove “DOS grafičke” aplikacije su možda i gore nego klasične DOS aplikacije.

DOS Hibridi

Jedan od načina ispravljanja upravo navedenog nedostatka Windows programa (ignorisanje prednosti Windows-a i mala gustina podataka) je vrlo zanimljiv koncept hibridne aplikacije gde se na izgled i funkcionalnost DOS programa dodaje sloj Windows funkcionalnosti sa namerom obogaćivanja korisničkog iskustva.

Kao što vidite iz priloženih slika unos podataka i manipulacija njima se izvršava u centralnom delu ekrana na način vizuelno i funkcionalno veom sličan DOS programima, ali su okolo tog “standardnog” prozora razmešteni meniji, grafikoni, tabele sa dodatnim podacima itd., stvarajući time jedinstveni hibridni ekosistem podataka na dohvat ruke koji korisnici Lidder-a toliko cene i vole.

Za više informacija o tome kako Lidder-u funkcioniše, pogledajte njegove snimke na YouTube kanalu

Samo nek je po PS-u

Jedna od glavnih proklamovanih prednosti Windows programa sastoji se u ideji da time što se definišu standardni set menija, način organizovanja prozora itd. se smanjuju troškovi obučavanja korisnika za rad na određenoj aplikaciji.

word20035

Svima nama ovaj ekran izgleda savršeno poznato:

  • u vrhu je meni sa standardnim File/Edit/View/… opcijama
  • ispod njega se nalazi jedan ili više alatnih traka (eng. toolbar) koje mogu da se premeštaju i prevlače uz različite ivice itd
  • neizostavni deo standarda je i  meni  Prozori (eng. Window) koji sadrži opcije za upravljanjem prozorima otvorenim u okviru aplikacije.

.
Ovakvu organizaciju korisničkog interfejsa Microsoft je dokumentovao i propisao njeno poštovanje kao preduslov za dobijanje “Designed for Windows” sertifikata. Osnovna ideja iza ovog je da time što je korisnik obučen da radi sa jednom Windows aplikacijom, automatski je obučen i za osnovni rad sa većinom drugih aplikacija.

Evo nekoliko primera programa koji ilustruju funkcionalnost Windows MDI programa

Osnovni problem sa knjigovodstvenim programima klasičnog Windows MDI tipa je u tome što konceptualno dozvoljavaju funkcionalnu paralelizaciju u korišćenju programa, a ne nude nikakve realno korisne alate za kroćenje povećanog priliva informacija koji ta paralelizacija nosi sa sobom.

U konkretnom slučaju programa za knjigovodstvo, potpuno je beskorisno to što korisnik može da otvori 15 različitih prozora u isto vreme, kada je izgubljen u njima, kada je prelazak sa jednog na drugi vrlo komplikovan, a ponuđene opcije za prikaz više prozora (“poređaj horizontalno”) istovremeno neupotrebljive u stvarnosti.

Calculus - 4Calculus - 2

Takođe, iako je program za knjigovodstvo namenjen profesionalnim korisnicima nepregledno more ikona, menija opcija, alatnih traka čini da se većina korisnika oseća bespomoćno – umanjuje skoro u potpunosti “kick-ass” efekt.

Za više informacija o Adacco programu, pogledajte ovde.
Za više informacija o Calculusu, pogledajte ovde.
Za više informacija o Ipos-u, pogledajte ovde

Evolucija, ne revolucija

Jedno od poboljšanja standardnih Windows MDI aplikacija koje je usmerena na otklanje upravo navedenog nedostatatka “nekontrolisane paralelizacije” je uvođenje koncepta “zaglavlja” (eng. tab) gde se odstupa od Windows/Prozori  baziranog pristupa u korist pristupa gde je uvek aktivan samo jedan prozor, ali se zaglavlja ostalih prozora vide u naslovnoj liniji te je prelazak sa prozora na prozor olakšan u poređenju sa standardnim MDI konceptom.

Evo ilustracija nekoliko programa koji funkcionišu na ovaj način

Po mom ličnom mišljenjuova varijanta Windows MDI programa zaista rešava problem paralelizacije te jedino što mogu da mu “zamerim” je više subjektivno-konceptualno nego upotrebne prirode, a svodi se na to da ne postoji funkcionalne podeljenosti i specijalizacije ekranskih elemenata i na verovanje da korisniku suštinski mogućnost istovremenog otvaranja prozora načelno nije potrebna.

(Elaboraciju ovog mog stava izneću u posebnom članku, tako da ću je ovde izostaviti),

Za više informacija o Pathenon-u, pogledajte ovde

Outlook knjigovodstveni programi

Microsoft Outlook email client se u zadnjih nekoliko godina ustoličio kao standard (posebno važi za poslovne korisnike) te samim tim je logično da je organizacija korisničkog interfejsa Outlook-a poslužila kao inspiracija znatnom broju knjigovodstvenih programa jer je pristup koji preuzima sve pozitivne aspekte standardiyacije kako kod spomenutih MDI windows programa uz drugačiji pristup izolovanju funkcionalnih celina što na kraju vodi simplifikaciji korisničkog interfejsa.

Da pogledamo elemente tog korisničkog interfejsa na primeru Microsoft Office Accounting 2009 programa

Kao što možete videti, u donjem levom uglu se nalazi set dugmadi, koje funkcionalno vrše funkciju “odabira modula”. Iznad njega se nalazi obično neka hijerarhijska kontrola koja prikazuje stablo nekih entitea, opcija i sl. U gornjem levom uglu se nalaze obično prečice ka često korišćenim opcijama. Iznad toga imamo standardne windows alatne trake i menije, ali se oni u slučaju ovih aplikacija ređe koriste i tu su više verujem iz “od viška glava ne boli” pristupa.. Centralni deo ekrana je rezervisan za dokument sa kojim se radi u programu, dok se uy desnu ivicu poređaju razni pomoćni paneli.

Evo primera Biznisoft Live outlook aplikacije koja takođe demonstrira da aplikacije ne moraju pripadati isključivo jednom tipu već mogu biti mešavina dva i više tipa po potrebi (ovde imamo Outlook+Tab MDI primer)

BizniSoft-1

PVP Gold je još jedan primer ovakvog rešenja sa varijacijom da nema modul selektora, ali ima menija.

PVPGold

Program Privrednog Savetnika MPP 2 takođe je mešavina više grupa

PS-IT

Zaključak

Outlook knjigovodstveni programi su definitivno korak napred u pojednostavljenju korisničkog interfejsa, ali i nakon tog koraka napred ostaje po mom ličnom mišljenju previše vizuelne i funkcionalne kompleksnosti koja može da spreči korisnika da koristi program na način na koji je autor to predvideo.

Ono što je stvarno potrebno je odstupiti od evolutivnog usavršavanja standardnih Windows viuzuelnih rešenja (u koje po meni spada i Ribbon) ka rešenju koje naginje izvornim DOS principima koje danas srećemo mnogo više kod web aplikacija: “jedan ekran u jednom momentu” koje u samom korenu mišti potrebu za svim ovim pomagalima. Bolje sprečiti nego lečiti, zar ne?

Šta vi mislite o mojoj podeli?

Da li smatrate da postoji još neki  neki dodatni tip?

Da li znate primere nekih drugih aplikacija koje pripadaju u jednu od ovih grupa?

Nestrpljiv da čuje komentare,
Vaš Nikola The Kustos

 

Posted by on 15.12.2010 in Vizuelni dizajn

4 Comments

Tags:

“Manje je vise”

Minimalizam kao atribut savršenog programa za knjigovodstvo

Po meni najlepša definiciju minimalizama kao jednog od atributa savršenstva je misao francuskog pisca Antoine de Saint-Exupéry-a

Savršenstvo očigledno ne nastaje onda kada nema sta da se doda, već kad se ne može ništa oduzeti.”

Minimalizam internet pretraživača

Da ilustrujem ovu prelepu misao u domenu računara koristiću primere dva internet pretraživača (eng. browser) : Microsoft Internet Explorer-a i Google Chrome-a, gde će mi prvi poslužiti kao ilustracija lošeg dizajna, a drugi kao ilustracija dobrog dizajna – naravno sa stanovišta minimalizma kao dizajnerskog cilja. Oni koji me lično znaju, znaju da sam ja 100% fanatični pobornik (eng. fanboy)  Microsoft-a (čak u toj meri da ne želim da koristim ni jedan jedini Google proizvod) + ja koristim Internet Explorer 8 u svakodnevnom radu, ali moram ipak da priznam ovde javno da je Google oduvek bio majstor minimalizma sa sajtom, pa je to isto preneo i na svoj internet pretraživač tako da je ovo primer lošeg i dobrog očigledan u toj meri da nisam mogao da izbegnem da ga koristim u ovom postu. 🙂

U svom svakodnevnom radu od internet pretraživača ja lično očekujem bar sledeće stvari:

  • da ima opciju za brzim pretraživanjem (ne želim da idem na url pretraživač-a Bing/Google da bi tragao)
  • da ima opciju sinhronizovanja snimljenih internet adresa (eng. favorites) (imam više kompjutera i bitno mi je da za koji god da sednem imam kolekciju istih prečica)
  • da za trenutni url mogu da vidim Google PR “Google Page Ranking” stranice za svoje SEO aktivnosti

Da vidimo kako to Internet Explorer rešava:

IE8

  • Opcija brzog pretraživanja je omogućena postojanjem posebnog okvira za unos teksta u gornjem desnom uglu.
  • Sinhronizovanje internet adresa je moguće odraditi putem Live Sync-a, ali to em zahteva instaliranje Live/Bing toolbar-a, em je rešenje koje ne može da se koristi u FireFox-u i Chrome-u. Elem, ja koristim delicious u te svrhe koji je podržan u IE-u putem toolbar-a koji na ovoj slici je u gornjem levom uglu.
  • Da bi video PR svake stranice na jednostavna način, morao sam da instaliram Google toolbar za internet explorer čisto da bi imao u centru PR ikonu (strelica u centru)

Sem te funkcionalnosti vidimo da je red omiljenih lokacija je uključen (ja lično to gasim,ali on ostaje uključen u 99% slučajeva koje viđam pa sam ga ostavio za potrebe dijagrama). Ispod tog reda imamo još jedan red sa jezičcima stranica i (zadivljujuće za IE) u istom redu se nalaze ikone i meniji.

Sad Chrome, isto to

Chrome

Ne postoji posebni okvir za unos teksta brzog pretraživanja već se koristi isto polje gde se unosi adresa. Logika je ako se ukuca u adresni deo nešto što nije adresa korisnik želi da pretraži internet za ukucane reči.
Taj prostor u desnom uglu reda sa adresom je tako iskorišćen za smeštanje ikona instaliranih ekstenzija. U ovom primeru ja imam instalirane ekstenzije za PR i delicious jedne pored drugih. Sami jezičci otvorenih stranica nemaju svoj sopstveni red već su ‘uglavljeni’ u okvir (eng. chrome) aplikacije.

Opcije ekstenzije koje u IE-u su prikazane taksativno u toolbar-u, u Chrome-u su prikazane po potrebi kao iskačući prozor.

Chrome2

Šta je poenta ovog prikaza internet pretraživača?

Poenta je u tome da dizajneri Chrome-a su minimizirali svoj korisnički interfejs, odričući se svih nepotrebnih elemenata na pametan način koji im je omogućio da zadrže istu funkcionalnost. Na taj način se Chrome jako dobro “sklanja sa puta” korisniku, prikazujući mu u datom momentu maksimalnu količinu informacija koje je zahtevao (sve ispod plave isprekidane linije je tekst koji se ne vidi u IE-u) pritom mu omogućavajući mu da se fokusira u većoj meri na sam sadržaj (crvena isprekidana linija pokazuje koliko dodatnog “informacionog šuma” IE ima u poređenju sa Chrome-om).
Toolbar-ovi u IE  mogu da se isključe i dase dobije sličan prikaz, ali onda ekstenzije ne rade + kao što sam rekao većina korisnika koriste podrazumevana podešavanja. Drugim rečima, IE većinu korisnika vodi lošim putem svojim dizajnom, dok Chrome korisniku taj loš put ne omogućava uopšte.

Ie8_Chrome

Microsoft Metro dizajnerski pristup – moj minimalistički uzor

Windows Media Center

Windows Phone 7Zune

Metro je radni naziv za dizajnerski pristup (minimalistički između ostalog) kojim je Microsoft dizajnirao do sada Windows Media Center, Zune klijent i Windows Phone 7 UI.

Ono što je bitno u kontekstu ovog posta o minimalizmu kao jednom od kriterijuma uspešnog dizajna programa za knjigovodstvo je način na koji je Zune aplikacija implementirana koji pokazuje da Microsoft /kad hoće/ može da dizajnira minimalistički kao Google.

Bez namere da idem u detalje Metro dizajna (koga zanima nek pogleda ovo) samo ću ga kratko opisati kao grafički intenzivan dizajn koji se zasniva na tekstualnim minimalističkim interfejsima sa tipografijom i svrsishodnim animacijom prelazima kao osnovnim implementacionim principima. Standardan Windows interfejs (siva dugmad itd) je napušten u korist vizuelnih elemenata koje se stapaju sa aplikacijom. Sve u metro aplikacijama je usmereno ka multimedijalnom sadržaju koji korisnik konzumira i u kome korisnički interfejs aplikacije treba da pridodaje tom korisničkom iskustvu svojom neupadljivošću i fokusiranim funkcionalnim osobinama .

Ako pogledamo samo jedan ekran Zune aplikacije (pregled kolekcije muzike koju korisnik ima)

Zune

možemo da vidimo sledeće minimalističke atribute:

  • u gornjem levom uglu aplikacije imamo glavni meni (collection odabrano) i podmeni tog menija (music odabrano) kao dva jednostavna niza reči – ostavlja osećaj laganosti
  • skroz u gornjem desnom uglu vidimo mali prostor za prijavljenog korisnika, mesto za ulazak u opcije sistema i opcije za zatvaranje, maksimiziranje i minimiziranje prozora.
  • Ispod toga se nalazi polje za tekstualni unos kriterijuma pretrage gde je namena polja ispisana u samom polju
  • Ispod polja za pretragu nalazi se meni 3-eg nivoa koji sadrži u ovom slučaju filter kriterijume za prikazanu kolekciju muzike.
  • U donjem delu ekrana imamo nekoliko interakcione tačke putem kojih korisnik može da izvrši neku funkciju nad odabranim sadržajem /pusti pesmu, nareže je, prebaci na Zune uređaj itd)
  • Kao i u slučaju Chrome-a, Zune interfejs
    • ne odvlači pažnju od glavne namene aplikacije – pesama u ovom smislu.
    • ne zauzima mnogo ekranskog prostora – prostor između isprekidanih linija zauzima veliku večinu ekrana.
    • izgleda lagano (uporedite npr. sa Ribbon aplikacijom), a vrši sve funkcije potrebne.
    • s obzirom da nema besnih grafičkih elemenata, moguće je stići dalje u implementaciji pre nego što postane neophodno uključiti profi dizajnera /veoma bitno u mom slučaju/

Sve je to lepo, ali program za knjigovodstvo ne radi sa muzikom i filmovima

Evo još jednog primera istog Metro tipa interfejsa, ovaj put na primeru jedne Silverlight stranice koja ima sličnosti sa nekim hipotetičkim ekranom knjigovodstvenog programa /zamalo da kažem poslovne (“LOB”) aplikacije – izraz koji mi je sugerirano da niko kod nas u Srbiji ne koristi/

Metro

Zaključak

U ovom članku sam objasnio kako će moj savršeni program za knjigovodstvo da bude dizajniran sa kriterijuma minimalizma – korišćenjem Metro dizajn paradigme. Potpuno sam svestan da veliki procenat ljudi u Srbiji ne smatraju da knjigovodstveni programi mogu/trebaju da izgledaju ovako, ali ja sam dosta razmišljao o ovome i isprobavao nekoliko pristupa /MDI, Ribbon, Billy Hollis-ov odličan pristup itd/ i na kraju uvideo da je Metro pristup najusklađeniji sa mojim pogledima i planovima po više osnova (jedan od njih je minimalizam).

Sledeći članak će biti zadnji deo mog filozofiranja o šta su savršeni knjigovodstveni programi i u njemu ću izneti svoje stanovište u vezi značaja personalizacije i segmentacije za moju aplikaciju.

Nakon tog članka prelazim na malo konkretnije teme kao što su “Da li treba dozvoliti brisanje/ispravku u knjigovodstvenim programima”, “Web VS Windows” itd…

Čitamo se,

Nikola

 

Tags: ,

Knjigovodstveni programi u službi korisnika

“Kick ass” faktor

Sudeći po rečniku pridev “Kick ass” označava nešto snažno, izuzetno dobro, moćno, impresivno itd. tako da ću ja u nastavku ovog teksta koristiti sleng iz mog kraja i prevesti ga sa “razbija”. 🙂

Knjigovodstveni program koji “razbija” može se lako prepoznati imajući u vidu način na koji ga Kathy Sierra genijalno definiše (moja slobodna interpretacija) kao :

“Program razbija u meri obrnuto proporcionalnoj vremenu potrebnom da korisnik izađe iz početničke zone i direktno proporcionalnoj kontroli koju korisnik ostvaruje nad aplikacijom jednom kad  je van te početničke zone”

Za sve zbunjene prethodnom rečenicom (uključujem tu i sebe) evo grafičke intepretacije te iste definicije…

image

Vertikalna osa grafikona pokazuje osećaj koji korisnik ima radeći sa programom sa rasponom od “frustracija” (korisnik se bori sa programom) do “ekspert” (korisnik vlada programom). Na toj vertikalnoj osi se vide dva ključna podeoka koja označavaju momenat kada korisnik prestaje da mrzi aplikaciju i momenat kada korisnik kreće da oseća da “razbija” sa aplikacijom.
Horizontalna osa je vremenski period koji počinje prvim korišćenjem korisnika, a može da traje godinama i ponekad i dekadama (Ko je rekao Clipper knjigovodstveni programi? :)).

Ako pogledamo plavi grafikon vidimo da je on dobar u smislu da korisnik relativno brzo ovladava funkcijama programa i prelazi oba podeoka na skali korisničke impresije, ali to je samo zato jer program nema mnogo funkcija namenjenih segmentu eksperata u korišćenju. Ako se poslužim primerima foto aparata koje Kathy koristi u svom predavanju, ovo bi bio “idiot” aparat od 100$, čijim setom funkcija je relativno lako ovladati u kratkom vremenskom periodu, ali jednom kad dostignete taj nivo ne postoje nikakve dalje funkcije koje vam omogućuju dalji napredak u kvalitetu fotografija koje pravite.

Ako pogledamo crveni grafikon vidimo da je krajnji domet stvari koje korisnik može da uradi sa aplikacijom mnogo viši od plavog grafikona, ali takodje vidimo i da je dostizanje tog nivoa korisnika koštalo mnogo živaca sled dugog vremena koje mu je bilo potrebno da izađe iz zone frustracije. Programi koji potpadaju u ovu grupu su programi koje prepoznajete po tome što:

  • za sam prvi start aplikacije startujete treba da pročitate 35 strana uputstva i/ili
  • imate broj telefona autora na speed dial-u pod brojem #1 ) ispred vaše žene i/ili
  • u svom korisničkom uputstvu kao ilustraciju kako je program moćan imaju (kopirano iz stvarnog pdf dokumenta gde je samo ime aplikacije zamenjeno sa aplikacija X imenom – da se ne uvrede)

    “Mi smo ponosni na to što se, za sada stidljivo, pojavljuju oglasi u kojima se traže obučeni ljudi sa klauzalom ‘poznavanja rada u aplikaciji X’”
    (Kako ja čitam ovo: Program je toliko komplikovan, da se poslodavcu koji ga koristi ne isplati da zapošljava ljude bez pređašnjeg iskustva u korišćenju istog.)

Korišćenjem analogije sa foto aparatima, ovaj tip aplikacija bi mogao biti DSLR aparat od 20.000$ koji 2 čoveka u svetu stvarno znaju da koriste sa svim svojim mogućnostima, ali koji u rukama nas smrtnika koji slikamo klince kako čine prve korake totalno nema smisla i samo nas dovodi do ludila milionima opcija koje nemamo pojma čemu služe. (Ko je rekao Microsoft Navision?)

Ako pogledamo zeleni grafikon, to je optimalni slučaj jer korisnik brzo izlazi iz zone frustracije, zadržava u početku ekspertskog korišćenja brzinu i tek na stvarno višim nivoima korišćenja usporava dostižući maksimalnu efikasnost potrebnu za vršenje svog posla.

U svetu aparata ovaj tip aplikacija bi bio reprezentovan aparatom od 400$ koji je balansiran tako da zadovolji stvarne potrebe većine korisnika (otud i tako jake ocene korisnika), a da pritom ne opterećuje korisnika funkcijama koje mu ne trebaju u stvarnom životu i kompleksnim opcijama i načinom korišćenja.

Sve je to ok, ali je i samo teorija….

Problem u pričanju o principima dizajna je bas u tome sto su baš to “principi” i samim tim su teorijski, načelni koncepti, ali ipak prihvatam komentar kao “fer i na mestu” pa ću zato predstaviti kako se ovaj princip manifestuje na  primeru sebe kao korisnika jedne aplikacije koju smo svi videli – Microsoft Word.

Word je po meni primer crvenog grafikona u svom tipu aplikacija, ajde da vidimo i zašto tako mislim…

Ako ste kao i ja, vaš prvi susret sa ribbon-om je bio:

  • u početku bolan (“Šta im je uopšte trebalo da menjaju postojeći koncept toolbarova”) – prvi susret
  • dugo vremena znam samo gde se menja veličina fonta i poravnanje (centralni deo home jezička) – zona frustracije
  • Provaljujem napokon i formatiranje naslova, gde je SmartArt itd.. (“ribbon je cool”) – prelazim “razbijam” granicu.
  • I tu… stajem jer mi za stvari kojima se bavim (tu i tamo po neki 2 strane mali tekst) više od toga i ne treba.

Ovo moje gore opisano iskustvo sa Microsoft Word-om rezultuje na nekoliko načina u mojoj psihi

  • Stvara mi osećaj da je koristiti Word nešto poput voziti kamion bez servo upravljača – moćno i mučno iskustvo. Drugim rečima, stvara mi utisak da je Word aplikacija koja ima previše bezpotrebnih stvari i koja me svojom kompleksnošću nepotrebno usporava u vršenju mojih aktivnosti
  • Izaziva kod mene osećaj griže savesti jer postoje toliko tih jezičaka i opcija u njima koje ja jednostavno “nemam vremena da pregledam jednu po jednu”, pa samim tim non stop ja imam osećaj da propuštam neku neverovatno bitnu funkciju koju bi trebalo da koristim, a ne koristim.
    Budite iskreni, pa mi recite samo načelno bez gledanja u vaš računar šta se nalazi unutar Page Layout, References, Mailings, Review, View, Developer menija. Tako sam i mislio… Kako se osećate zbog toga?

Što nas vodi do ključnog zaključka vezanog za pronalaženje knjigovodstvenog programa koji razbija

Radi se o meni-korisniku tupane, ne o tebi i tvojoj aplikaciji!

Ključni momenat za razumevanje “razbijam” principa je da konačni sud o tome kakav je program za knjigovodstvo daje korisnik (a ne ja-autor) koji do tog suda dolazi u momentu kada mu ja-autor nisam pri ruci da objasnim “73 extra cool super korisne funkcije” svog savršenog programa.

Korisnik programa za knjigovodstvo  začuđujuće nije racionalna mašina kakvom ga autori programa obično smatraju koja će:

  • pročitati sve 52 stavke tabele koja uporedno prikazuje funkcije mog “programa za knjigovodstvo” i ostalih aplikacija smešnih u poređenju sa “mojim knjigovodstvenim programom”
  • provesti dobar deo od svojih 20 dana godišnjeg odmora čitajući “Tihi Don II” – nezvanični naziv koji moji korisnici koriste da opišu korisničko uputstvo  “najmoćnijeg programa za knjigovodstvo”


Korisnik programa je ljudsko biće od krvi i mesa, koje svoje zaključke donosi velikim delom srcem – na bazi svojih osećanja. Ako korisnik “oseća da razbija” program, program je dobar. Ako se ne oseća tako dok ga koristi, program je loš. Objektivne karakteristike  tog programa (u kontekstu ovog posta) nemaju nikakvu značajnu ulogu u donošenju vrednosnog suda o programu.

Ako ja kao korisnik kod prvog startovanja programa vidim prazan ekran sa milion ikona i menija  osetiću verovatno “Au, al sam n****o sa ovim programom”.
Od tog prvog momenta, ophrvan percipiranom kompleksnošću, ja ću usporiti brzinu izlaska iz prve zone frustracija, rad sa programom će postati posao, a ne “igra” otkrivanja i učenja. Program će me svakog jutra kad ga uključim podsećati da sam neuporedivo gluplji od svih ostalih korisnika programa koji “sasvim sigurno su ukapirali svaku opciju i podešavanje programa”.
Drugim rečima, programi u crvenoj krivi ne čine da se osećam pametno i da vladam situacijom, što neminovno rezultuje da moj mozak vezuje na podsvesnom nivou tu lošu impresiju sa samim programom. Što ga više koristim, negativna impresija je sve jača, jer sam “primoran” da se osećam neprijatno.

U slučaju plave krive, ako je program jednostavan i ja ga ovladam relativno lako i brzo, biću njime zadovoljan u potpunosti sve do neizbežnog momenta kada ću stojati iza ramena nekog svog kolege koji će nonšalantno radeći jednom rukom i razgovarajući sa mnom pritom odraditi za 60 sekundi nešto što je mene koštalo nekoliko neprospavanih noći. Kao po pravilu, taj moj kolega videvši moju razjapljenu vilicu, mora u tom momentu da upita:”Šta ti nemaš u svom programu ovu mogućnost ?”, našta (naravno) ja odgovaram izgubljeno se smejuljeći:”Imam, imam naravno ” (mrska laž, takođe naravno). Od tog momenta, sva prijatna osećanja koje sam ja imao “razbijajući” svojom aplikacijom, bivaju neizostavno zamenjena osećanjem “kako mrzim ovu glupu i beskorisnu aplikaciju”. Dan za danom, radeći sa tom aplikacijom to se opet pojačava, a mozak radi svoj posao.

Kako će moj knjigovodstveni program  knjigovodstvo da izgleda sa aspekta ovog kriterijuma

Moj program za knjigovodstvo (naravno) biće u duhu zelene krive u smislu da će imati nekoliko dimenzija koje će rezultirati poštovanjem Pareto principa koji u kontekstu ovog principa ja interpretiram

“Učiniti vršenje svakodnevnih stvari – prostim, a ostalih stvari – mogućim”

Znači, korisnik početnik će od starta imati utisak da se radi o plavom grafikonu, jednostavnoj aplikaciji, ali kada dostigne ekspertski nivo i vidi pomenutu funkciju kod kolege, moći će uz minimalan trud da otkrije tu istu (ili bolju) funkciju u svojoj aplikaciji. Korisnik u ovom tipu aplikacija otkriva aplikaciju u brzini i meri koja mu ona odgovara, sa jasno definisanim odnosom uloženog truda i koristi. Ako treba da provede 5 sati učeći kako da odradi u programu nešto što može “ručno” da odradi za pola sata, ta funkcija ili treba da se izbaci ili da se preradi da joj se dodaju dodatna korisnost koja bi opravdala tih 5 sati.

S obzirom da moj knjigovodstveni program još uvek ne postoji (mada sam krenuo prošle nedelje sa radom na njemu) iskoristiću primer Word-a opet da ilustrujem načelno kako ja gledam na ovaj princip, samo ovaj put primer Office 2010 web aplikacije gde isti taj Word izgleda ovako

Word 2010

Ribbon je još uvek tu, ali ovaj put ima samo jezičke koje /gle slučajnosti/ ja koristim svakodnevno. Funkcionalnost koju koristim je takođe tu /fontovi, boje, provera pravopisa itd/, ali bez dodatnih funkcija koje ne koristim.  I pored te jednostavnosti, u desnom uglu imam ikonu čijim klikom se otvara “pravi” Word sa svim naprednim opcijama i mogućnostima.

Zaključak

U ovom tekstu sam predstavio svoje gledište o važnosti pozitivne korisničke impresije na ukupan sud koji korisnik ima o programu za knjigovodstvo, a koja nastaje kombinacijom lakoće učenja i korišćenja knjigovodstvenog programa sa veličinom seta funkcija koje omogućavaju korisniku vršenje svog posla na maksimalno efikasan način.

Sledeći članak će se baviti važnošću koncepta minimalizma u izradi knjigovodstvenih programa.

Čitamo se,
Nikola

 

Tags: ,